Laži o obojenom udaru na Srpsku crkvu

Dragomir Anđelković

U (geo)političkim nadmetanjima opštepoznato je da su kruna i panagija – mala ikonica od zlata, srebra i emajla, koju na prsima nose crkveni velikodostojnici – tesno povezane. Oni koji hoće da obore neku duboko ušančenu vlast (što ne znači da ona ima pozitivan karakter, već da je relativno jaka), znaju da je bitno da sruše i njen verski potporni stub. Takođe, oni koji bi da učvrste režim koji još nije široko pustiî korenje, imaju za cilj da pod njegov uticaj dovedu dominantnu religijsku organizaciju u zemlji, odnosno  da je istrgnu iz ruku konkurentskih domaćih i inostranih faktora.

Iz tog ugla da ukratko i što uprošćenije sagledamo neka crkvena nadmetanja na postsovjetskom prostoru i u jednom aspektu uporedimo ih sa stanjem kod nas, jer u vezi sa tim u poslednje vreme ima mnogo manipulacija. Sračunate su na zakulisno pranje SNS komesara za verska pitanja, patrijarha Porfirija (zbog nedela prozvanog Profitije ili Profiterije) i njegove episkopske bratije, od blata u koje su zbog pohlepe i raskalašnosti upali. No, o tom – potom.

Prostor nekadašnje Ruske imperije pokrivala je Ruska pravoslavna crkva (RPC). Ako su ranije postojale od nje nezavisne pravoslavne crkve, pošto bi se na pripojenim teritorijama učvrstila ruska vlast, država je nalazile način da one dođu pod jurisdikciju Svetog pravitel¼stvujuščjeg sinoda RPC (uslovno rečeno „kolektivnog patrijarha“, tela koje je uveo Petar Veliki pošto je ukinuo funkciju patrijarha kako bi država potpunije kontrolisala crkvu).

Tako je, primera radi, Gruzijska pravoslavna crkva (GPC) pretvorena u egzarhat (autonomni deo) RPC 1811. godine, deset godina pošto je Gruzija dospela pod vlast Petrograda (tadašnje prestonice Rusije). Stvari su krenule u drugom pravcu posle februarske revolucije i okobarskog (boljševičkog) prevrata 1917. godine. GPC proglašava autokefalnost iste godine, da bi je RPC priznala 1943. Ostatak „pravoslavnog“ Sovjetskog Saveza ipak je ostao pod žezlom – posle razdvajanja države i crkve – ponovo uvedenog ruskog patrijarha (mada usled opresivnog ponašanja onih koji su navodno vršili diktaturu u ime proleterijata, u dugom periodu sa nepopunjenim tronom).

U kontekstu urušavanja SSSR-a i posle njegovog ukidanja, krajem 20. veka, crkveno-separatistički procesi uzeli su maha i na drugim prostorima. U novonastalim pravoslavnim državama (Ukrajina, Belorusija, Moldavija) deo sveštenstva je počeo da se odvaja od RPC i pokušava da stvori nove crkvene organizacije (ili da se poveže sa drugim inostranim). Kako bi tome parirala ali i zadovoljila friške državne vlati koje su želele da državnost zaokruže i u verskoj sferi, Moskovska patrijaršija se opredelila za prošireni model egzarhata (izuzetno široku autonomiju crkava novih pravoslavnih država postsovjetskog prostora). Tako su rođene Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, Beloruska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, Pravoslavna crkva Moldavije Moskovskog patrijarhata.

Geopolitički oponenti Rusije – lokalni i globalni – nastoje da to stanje promene, tako što bi oteli što više eparhija tim ograncima RPC, a ako je to moguće i ukinuli ih. Moskva – kako crkvena tako i državna, naravno, tome kolikogod može kontrira. Kako joj u tome ide zavisi od toga koliko su konkretne vlasti na postsovjetskom prostoru bliske Rusiji. Što su dalje, to je i pozicija RPC gora.

U Belorusiji je Moskovska patrijaršija svoj na svome. U Ukrajini se nadmoćno ali ipak mučno rvala sa izazivačima i do Majdanskog prevrata 2014, da bi posle njega trpela sve više udaraca; konačno pošto je aktuelni rat odmakao, na terenu koji drži Kijev ukinuta je i progonjena po starom principu „čija vlast njegova i vera“, a tako su prošli i verski protivnici RPC u krajevima koje su ruske snage stavile pod svoju kontrolu. U Moldaviji se PCM Moskovskog patrijarhata nalazi otprilike tamo gde je UPC MP bila pre rata. Drži se na nogama ali je prinuđena da se bori sa državnom vlašću i ojačalim religijskim konkurentima.

Moldavci su, istorijski-etnički gledano, ogranak rumunskog naroda kao što su i Ukrajinci (Malorusi), Belorusi i Velikorusi (Rusi u užem smislu), kraci ruskog naroda. Popisi stanovništva u Ruskoj imperiji tretirali su ih kao Rumune, kao što su Ukrajinci, Belorusi i Rusi popisivani kao pripadnici tri segmenta ruskog naroda (nekada su nazivani i ruski narodi). Boljševički etno-menadžment je išao ka kidanju takvih veza.

U tome je pre 1940. imao mnogo veće destruktivne domete sa Rusima nego Rumunima jer je u jeku ruskog građanskog rata Rumunija pripojila onaj deo Besarabije koji je Kneževina Moldavija morala da prepusti Ruskoj imperiji 1812. godine (tako da danas postoje dve Moldavije, „zapadna“ koja se sa Vlaškom ujedinila u Rumuniju sredinom 19. veka i „istočna“ koja je bila deo carske Rusije pa onda SSSR-a). Staljin je na početku Drugog svetskog rata, 1940. godine, naterao Rumuniju da vrati Sovjetskom Savezu ono što je uzela od carskog nasleđa, a onda su Sovjeti dali sve od sebe da tu nadoknade kašnjenje u domenu etničkog prekrajanja. Pošto su RPC i boljševički režim tokom Drugog svetskog rata „normalizovali“ odnose, pred njegov kraj je i pravoslavna crkva u Moldaviji „dobrovoljno“ ušla u sastav Ruske crkve.

Danas u Moldaviji pored PCM MP, postoji i Besarabijska mitropolija Rumunske pravoslavne crkve. Veći deo pravoslavnog klera osamostaljene Moldavije je 1992. godine – tada već bez preterivanja svojevoljno – odlučio da ostane u okvirima RPC. Neki sveštenici su se posle toga otcepili i povezali sa Rumunskom pravoslavnom crkvom. Danas oni uživaju podršku prozapadnih vlasti Moldavije. Uprkos tome većina pravoslavnih vernika u toj politički i nacionalno dubinski podeljenoj zemlji ostala je uz PCM MP. To je trn u oku sadašnjem režimu.

Razume se Rumunija i Brisel podržavaju sve ono što bi takvo stanje promenilo kako bi učvrstili geopolitičku prevlast u Moldaviji, dok Rusija pokušava da stvari preokrene. I tu se vidi koliko stoji ono što je rekao jedan naš sociolog: „kada interesi viču, istina se ne može čuti“. I Rusi, kao i Rumuni (a naravno i Srbi), žrtve su komunističkih nacionalnih poigravanja. Rusi s pravom na to ukazuju kada govore o Ukrajini i Belorusiji, ali su čvrsti u stavu da Moldavci nemaju skoro pa nikakvu vezu sa Rumunima. Oni, razume se, njih smatraju samo svojim ogrankom a one koji su usvojili novi identitet doživljavaju kao i nacionalno odlučni Srbi Montenegrine, ali zato im ne pada na pamet da priznaju da su i Ukrajinci i Belorusi politički istrgnuti iz svog vekovnog ruskog spoja.

Dok svi oni tako gacaju po boljševičkom đubrištu, loveći u mutnom, na tuđ račun nastoje da se okoriste globalni igrači kojima je Rusija – koju nikako ne uspevaju da dubinski pokore (što ne znači i da je njena vlast za pohvalu, ali ipak kakvagod da je, njena je) – bila i ostala kost u grlu. Svakog ko se protiv nje okrene, od političke do crkvene sfere, evroatlantska oligarhija moći podržava. U Belorusiji deluje subverzivno kao i u samoj Rusiji; Ukrajinu je velikim delom višeslojno (politički, nacionalno, verski) otela Rusima koji su povlačenjem kontraproduktivnih poteza tome i sami doprineli; u Moldaviji, uzimajući u obzir ipak drugačije uslove, ide sličnim putem ali nešto sporije.

Da dodam: nema razloga u vezi sa tim bilo ko da se ljuti. Geopolitika je krvava i pokvarena igra, i niko tu nije čist. Svako se bori za sebe. Najveći je problem kada neko ne igra za  svoj tim, već radi protiv sopstvenog naroda u korist drugih, kao što je to kod nas slučaj sa vladajućim državno-crkvenim strukturama. Ali pre nego što sa tim završimo, da pomenem i Jermeniju.

Ta zemlja, uprkos kod nas raširenom mišljenju, nije pravoslavna. Ona je istočnohrišćanska, ali monfizitska (kao što su to Kopti u Egiptu ili većina Etiopljana). Uz sve nategnute političko-verske stilizacije i pomirenja, kako bi se povremeno istaklo jedinstvo tzv. „istočnih hrišćana“, monofiziti se od pravoslavaca razlikuju mnogo više nego mi i katolici (da sada ne ulazimo u teološka pitanja).

Kakogod bilo u Jermeniji dominanta drevna Jermenska apostolska crkva je, politički gledano, bila i ostala bliska sa Moskvom (u nekom od sledećih tekstova nastaviću ranije započetu priču o geopolitičkim dešavanjima u vezi sa Jermenijom). Sadašnja vlast u Jerevanu koja u odnosu na Kremlj ima mnogo veću distancu, delom zbog toga, a još više usled bliskosti vrha JAC sa jermenskom opozicijom, sa njom je pre više godina ušla u ozbiljan sukob koji je vremenom ojačao. Spoljni faktori koji su protiv Moskve, jasno je, u toj šemi maksimalno podržavaju oficijelni Jerevan kako bi potčinio JAC i iskorenio potencijal za ostvarivanje ruskog uticaja preko nje.

Zvanična Moskva na postsovjetskom prostoru – da rezimiramo – ostvaruje uticaj i preko crkvenih organizacija koje su ostale pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije ili su joj bliske, a lokalni politički centri moći koji nastoje da novostvorene države izvedu iz zone ruskog uticaja, te eksterni faktori kojima to odgovara, deluju u suprotnom smeru. Nadovezujući se na te objektivne činjenice, zagovornici laži o „obojenoj revoluciji“ sa kojom se kao suočava Vučić, nastoje da manipulativno pomešaju babe i žabe, odnosno SPC i pomenute crkve. Kao i njen vrh je pod udarom obojenih evroatlantskih batina, zato što je nacionalan i blizak Rusiji. Koješta!

Čak ako je i blizak Moskvi, vrh SPC je na liniji veleizdaje srpskih interesa, što je za nas (a i evroatlantiste koji žele da okončaju okupaciju Balkana) mnogo bitnije. Uz to, pošto služi kao pion u Vučićevoj mračnoj prozapadnoj igri, dugoročno nije ni proruski orijentisan. To Rusi ne mogu da ne znaju, ali pošto su razvučeni na raznim frontovima a Srbija nije u sferi njihovog primarnog interesa, mnogo ne cepidlače. Misao vodilja im je da zadrže što duže koliko je moguće veći uticaj a da im to ne nameće značajnije angažovanje i troškove. Posle će već videti šta će i kako će, zavisno od razvoja dešavanja na „glavnim bojištima“.

Srpski interesi njima nisu baš oči u glavi. Uostalom, kako je svojevremeno rekao jedan ruski ambasador, ne mogu Rusi da budu veći Srbi od Srba. Problem je što smo dopustili da nam crkvu i državu vode oni koji gaze srpske interese, a kada je već tako, Rusi gledaju svoja posla. Konačno, priče o tradicionalnom prijateljstvu na stranu, tuđa ručka svrab ne češe. Deo Srba zbog fanatične rusofilije to i dalje ne shvata, a Vučić to zloupotrebljava.

Problem je kada i svoja državna ili crkvena vlast umesto da otklanja svrab i bol, sipa so na nacionalne rane. Gledano iz tog ugla, da se vratimo na početak priče. Vučić je izdao Kosovo a Porfirije sa ekipom za to mu daju pokriće. Za račun njega i njegovih NATO mentora – po modelu Vučićeve orvelovske laži da je faktičko priznaje Kosova zapravo njegova odbrana – vrh SPC je 2022. priznao auotokefalnost raskolničke Makedonske pravoslavne crkve i suštinski pustio niz vodu one koji su u Makedoniji ostali verni Srpskoj crkvi (pri tome ona nije dobila ništa, pa ni najvažnije zadužbine Nemanjića i mogućnost, recimo kao Rumunska crkva u Banatu, da bude prisutna bar u delu Severne Makedonije). Porfirije je niša drugo do Alek bez Kosova sa panagijom i žezlom. Što bi onda protiv njega radili evroatlantski jurišnici?

Vučić je Soroševo čedo a Porfirije njegov saučesnik u mantiji. Žalosno je ali je tako. Oni koji globalno deluju protiv Rusije i RPC, i te kako sarađuju sa Vučićem i svakim ko je deo njegovog tabora. Opet, Rusima koji imaju muka preko glave a snage manje nešto što smo naivno verovali, dovoljno je da dobiju neki mali srpski danak; komplikovano im je da se upliću u naša posla pa kupuju vreme trgujući sa Alekom. Sve drugo, pa i ogavne priče da su SPC i Vučić izloženi nekakvim „obojenim“ ofanzivama jer su nacionalno-proruski, nebuloze su iza kojih stoje javni ili tajni manipulatori veleizdajničkog režima u Beogradu i njegove političke policije (uključujući i njihove ljude infiltrirane u ruske propagandne servise).