U Srbiji se retko šta raspada spontano. Najčešće je reč o sistemski vođenom truljenju – tihoj strategiji vlasti da institucije najpre isprazni, obesmisli, zaduži, pa ih onda, kada više ne vrede ništa, pretvori u plen. Fudbalski klub Rad je školski primer takvog procesa. Godinama urušavan, prepušten dugovima, kadrovima bez autoriteta i strukturama koje su se menjale u zavisnosti od dnevne politike, Rad je stigao do istorijskog dna. Ne zato što tako „mora u sportu“, nego zato što je nekome odgovaralo.
A na kraju tog puta – ni manje ni više nego „saudijski princ“ koji šalje pismo o namerama da uloži 6 miliona evra. Još jedan egzotičan investitor iz Vučićeve kuhinje, bačen u medijski prostor kao dimna zavesa za ono što se stvarno dešava: priprema terena za preuzimanje jedne od najatraktivnijih građevinskih lokacija u Beogradu.
Stadion FK Rad na Banjici nalazi se na državnom zemljištu koje je godinama predmet tihog interesovanja različitih struktura. Svako ko poznaje Beograd zna koliku vrednost nosi ta lokacija – njen potencijal je neuporedivo veći od bilo kakve sportske priče koju klub može da ponudi. A kada imate zemljište koje vredi milione, klub koji je bačen u ambis dugova i vlast spremnu da iskoristi svaku pukotinu – logično je zapitati se: da li je sve ovo planski orkestrirano?
Ako pitate nekog od navijača, veterana ili ljudi koji godinama „žive Rad“, reći će vam isto: „Klub je odavno meta.“
Vučićeva matrica: izmisli investitora, zamagli stvarnost, kontroliši narativ
Aleksandar Vučić i njegova porodica godinama koriste isti političko-medijski mehanizam: kada nešto propada ili kada je potrebno pripremiti javnost za kontroverznu odluku, u igru se uvodi „investitor sa Bliskog istoka“. Pojavi se ime koje zvuči bogato, egzotično, impresivno – ali bez dokaza, bez tragova, bez istorije poslovanja. Kao fikcija koja služi jedino da se narod umiri i da se vreme kupi.
Setimo se „investitora“ koji su dolazili da grade megalomanske projekte: hiljade stanova, ogroman kapital, posao za stotine hiljada ljudi, sve što je trebalo da nas ubedi da je Srbija „globalni igrač“. Rezultat? Makete, tenderi i par objekata koji su i izgrađeni – o trošku države, a ne o trošku šeika.
Istina tu je „Beograd na vodi“, a svako ko ima malo mozga u glavi zna šta i kako.
I sada, isti narativ primenjuje se na FK Rad.
Princ iz Saudijske Arabije ili još jedan marketinški duh
Navodno pismo o namerama potpisano od strane princa Bin Abdulah Bin Sau izaziva podsmeh i sumnju, pre svega zato što deluje kao medijski ubačen „spasitelj“. U trenutku kada klub tone u dugovima, kada veterani igraju da bi klub uopšte postojao, kada su finansije uništene – pojavljuje se princ koji želi da reši sve probleme? To više liči na scenario iz propagandne radionice SNS-a nego na ozbiljan investicioni poduhvat.
Ako hoćemo da budemo direktni: ovo miriše na novi pokušaj familije Vučić da preko iluzije o „arapskim milijardama“ pripremi teren za nešto sasvim drugo.
Danilo Vučić – prisustvo koje nije nimalo slučajno
Postoji i element koji se ne sme ignorisati: Danilo Vučić. On se godinama pojavljivao na utakmicama FK Rada, u društvu ljudi koji su kasnije viđani i u drugim navijačkim strukturama. Njegovo prisustvo nije bilo iz hobija, niti zato što je Rad „omiljeni klub porodice“. To je bio politički signal i poruka – ko kontroliše podzemlje navijačkih struktura, ko ima tihe kontakte, ko je deo kružoka oko kluba.
Je li Danilo Vučić bio upravljač u senci? Ne postoje dokumenti koji to potvrđuju. Ali postoje činjenice:
– bio je redovan na tribinama
– bio je okružen uticajnim navijačkim grupama
– FK Rad je godinama bio poznat po radikalnim navijačkim strukturama koje su imale neformalne političke veze
A gde se navijačke strukture koriste za pritiske, kontrolu i političke poruke – tu se ime Vučić ne pojavljuje slučajno.
Najopasniji aspekt cele priče jeste to da se propadanje kluba koristi kao taktički alat. Kada se klub finansijski uništi, kada dugovi pređu prag održivosti, kada se upravljačke strukture razore – onda je vrlo lako reći: „Nema nam druge, moramo da prodamo zemljište, dajte da uložimo, evo stranog investitora.“
To je stara i prozirna tehnika: najpre napravi problem, pa ti se javi kao spasilac.
Porodica Vučić je ovaj metod koristila u politici, ekonomiji, medijima – i sada ga koristi u sportu.
Da li neko zaista veruje da će saudijski princ ulagati u klub iz petog ranga u Srbiji?
Da li iko misli da će strani kapital rešavati dugove kluba koji nema ni ligu, ni prihod, ni hijerarhiju, ni infrastrukturu?
Naravno da neće.
Istina je jednostavna:
Rad nije propao jer je bio slab, Rad je propao jer je bio previše vredan onima kojima sport nikada nije bio važan.
Ostaje da se vidi da li su građani baš toliko naivni i da li još posle svega veruju u Vučićeve bajke,
