Dok se Srbija raspada na svim ključnim tačkama, Narodna skupština ponovo pokazuje da živi u paralelnoj stvarnosti. Umesto da se bavi demografskim kolapsom, odlaskom mladih, urušavanjem zdravstva i obrazovanja, poslanici vode rasprave o zakonima koji nemaju nikakve veze sa stvarnim životom građana. U zemlji u kojoj porodice jedva preživljavaju, gde se sistemske institucije gase iznutra, a „studenti koji su se skupili u centru Beograda i žele da uče“ u improvizovanom ozloglašenom i nehigijenskom kampu koji je postao simbol državne nemoći, parlament bira da se bavi identitetskim i ideološkim temama koje nikoga ne hrane, ne leče i ne zadržavaju u zemlji.
Gledajući spisak glasanja jasno je da se političke partije, i vlast i deo opozicije, utrkuju u simboličkim porukama, potpuno odvojene od društvene realnosti. Dok poslanici u klimatizovanoj sali raspravljaju o modelima zajednice koji su važni uglavnom kao deo političkog marketinga, stvarna Srbija se odvija nekoliko desetina metara dalje — u Ćaćilendu, improvizovanom studentskom naselju koje više liči na posledicu humanitarne krize nego na prizor iz prestonice evropske države.
Dok proživljavamo ovu apokaliptičnu stvarnost u Srbiji naši divni poslanici, koji se bore da građanima „bude bolje i imaju lepše živote“, odlučili su da nastave da nas j*** u zdrav mozak i da nas totalno demonizuju, jer to su uglavnom radili i do sada.
Naime, raspravljalo se o predlogu zakona o građanskom partnerstvu, a poslanici su opet u prvi plan stavili svoja du****, na čelu sa predsednicom Skupštine Srbije Anom Brnabić.
Dok se ispred Narodne skupštine Srbije nalaze „studenti koji žele da uče“ u Skupštini se nalaze poslanici koji hoće da se „je** u d***“, odnosno da legalizuju „je**** u d***“.
Gledajući spisak glasanja, jasno je da su poslanici zauzeli jasne pozicije u skladu sa partijskim linijama. Ali ono što zabrinjava nije podela, nego utisak da ogromna većina političke klase ne oseća više nikakav pritisak odgovornosti prema državnoj realnosti.
Dok parlament raspravlja o konceptima koji su za jedan broj građana važni, ali za ogromnu većinu – sporedni, Srbija tone u haos koji više nije moguće sakriti.
U zemlji koja se prazni, u kojoj su porodice pod sve većim pritiscima, a studenti uče pod šatorima, prioriteti Narodne skupštine deluju kao uvreda zdravom razumu. Ako je ovo politička realnost Srbije — onda je njena društvena realnost odavno ostavljena sama sebi.
