Šest meseci nakon brutalnog napada na njegovu ćerku Tamaru Jeremić i demoliranja njegove radionice u Valjevu i prebijanja, Jovica Jeremić kaže da pravde i dalje nema. Iako je policija tvrdila kako traga za napadačima, on se i dalje suočava posledicama teških povreda i traumama koje ne prolaze. „Mogao sam da oprostim svoje rane, ali ne i to što su mi dete tukli“, poručuje.

Jovica Jermić, otac je Tamare Jeremić, studentkinje koja je bila žrtva policijske brutalnosti, koja je ukazivala prvu pomoć 14. avgusta i vlasnik radionice koja je 15. avgusta bila demolirana, u kojoj se on u tom trenutku nalazio i bio napadnut.

Kako kaže, voleo bi da 14. i 15. avgust 2025. godine nije nikad doživeo.

„Dete su mi pretukli 14. avgusta, i ne samo moje dete, mnogo dece u Valjevu. Nekome smo se valjda nešto zamerili. Ja sam od početka uz ovu decu, uz ove studente, uz ovu mladost. Izlazio sam na proteste. U radionicu su mi upali 15. avgusta, zatekli su mog prijatelja, komšinicu i mene. Pretukli su nas svirepo 15 njih sa tri automobila. Imali su sekire, štangle, pajsere, macole. Apsolutno ništa drveno“, opisuje Jovica taj događaj.

Navodi da je njegov prijatelj Dragojlo tada mnogo povređen i da je prebačen u Beograd u kritičnom stanju.

„Povredili su mu ključnu kost, obe jagodične kosti, nadlakticu, plećku. Meni obe noge, bubrege, desnu šaku“, dodaje.

Policija je 21. avgusta saopštila da intenzivno traga za napadačima. Ni posle šest meseci, epiloga nema.

Napadači su, kaže, imali fantomke. Najpre su upali u Jovicinu radionicu, a potom u kafe Square koji su demolirali.

„Znamo koja su tri automobila bila, ‘volkswagen touareg’, ‘bmw’ serije 3 i ‘mazda’ 3. I to je to, ono što smo znali 15. avgusta, pre šest meseci, to znamo i danas“, kaže.

Njegov život, kaže, sada izgleda potpuno drugačije. Živi od ušteđevine i zahvaljujući dobrim ljudima koji su donirali novac za njegovu porodicu da preguraju ovaj težak period. Jovica, pored studentkinje, školuje i mlađu ćerku koja ide u srednju školu.

„Nama niko ne sme da izda prostor u kojem bi radili, niko ne sme da nas zaposli, kaže i dodaje da to važi i za sve ostale koji su podržali studente.

„Decu donosili u čaršafima, prebijenu“

„Posle onih scena što sam vidio u Ugentnom centru, kad su decu donosili u čaršafima, prebijenu i posla onoga što sam ja gledao smrti u oči – taj pajser koji sam ja zaustavio desnom šakom je išao meni pravo u glavu – sanjao sam to dugo. I danas danju ne mogu da spavam noću. Ujutru supruga kad ode na posao i kad svane, ja tek onda malo zaspim. Čujem sve šta šušne, kad neko ispusti kliker u zgradi. Sve čujem. Zadnjih šest meseci kao da sam u pritvoru kućnom. Ja izlazim sat vremena dnevno u šetnju. Moram zbog noge, to mi je rekao doktor. Imam prijatelja oko mene mnogo koji me zovu, pitaju me kako mi je, mogu li, imam li. Imam za sad, hvala bogu, imam. Ali neće moći ovo dugo“, navodi.

Ako se nešto ne popravi, kaže, savetuje ćerkama da se odsele iz zemlje.

Na pitanje kako se oseća kao otac Tamare Jeremić, studentkinje koja je pružala prvu pomoć povređenima, a koja je i sama bila napadnuta, kaže:

„Ovo što sam ja povređen, mogao sam da budem povređen na mnogo različitih načina u poslu – da mi je automobil pao sad iza ili se mi polomile noge, mogao sam da padnem s motora – to bih nekako i mogao da preživim i da oprostim, ali ne mogu da oprostim to što su mi dete tukli i svu onu decu što sam video, to neću moći da oprostim i zaboravim“, kaže.

Jovica se priključio studentkom maršu do Valjeva, u poslednjoj deonici od dva kilometra, sa štapom u rukama.

„Ako su ova deca mogla po Srbiji da pređu preko hiljadu kilometara, da ih vide šta su oni, ko su oni, koliko su nasmejani, kakva je to mladost, da hodaju po gradu, po mrazu, da spavaju na betonu, da hodaju po vrućini, mogu ja da popijem dva leka od bolova i da pređem sa njima dva kilometra. Zaslužili su to“, zaključuje.