Dok američke oružane snage intenzivno pojačavaju prisustvo u blizini Irana, dilema više nije samo da li će doći do vojne akcije, već i ko bi se mogao naći na meti. Prema pisanju američkih medija i izjavama zvaničnika iz Vašingtona, razmatraju se ne samo udari na nuklearna postrojenja i vojne objekte, već i scenariji koji podrazumevaju gađanje samog vrha političke i verske hijerarhije Islamske Republike.
Takav potez predstavljao bi najozbiljniju eskalaciju između SAD i Irana u poslednjim decenijama.
Ali Hamnei – epicentar vlasti
Prema navodima portala Axios, predsedniku Donald Trump predočene su i opcije koje uključuju direktan napad na Ali Hamnei, vrhovnog vođu Irana. Njegova funkcija daleko prevazilazi simbolički značaj – on je ključna figura političkog, vojnog i bezbednosnog aparata zemlje.
Kao vrhovni autoritet, Hamnei odlučuje o pravcu nuklearnog programa, komanduje oružanim snagama, postavlja čelnike bezbednosnih i pravosudnih institucija, nadzire rad Revolucionarne garde i ima presudan uticaj na političke procese, uključujući izbor predsednika i parlamenta. Eventualni udar na njega ne bi bio samo vojni čin, već pokušaj potkopavanja same strukture vlasti u Teheranu.
U zapadnim analizama pominje se i njegov sin, koji se u iranskim političkim krugovima često vidi kao mogući naslednik. Kako navodi The Telegraph, gađanje takve ličnosti značilo bi direktan udar na kontinuitet režima.
Revolucionarna garda – bezbednosna kičma države
Među potencijalnim metama nalaze se i komandanti Islamske revolucionarne garde (IRGC), najuticajnije bezbednosne strukture u Iranu. Ova organizacija upravlja balističkim i raketnim programom, flotom bespilotnih letelica, kao i operacijama van granica Irana putem savezničkih i proksi snaga, uz snažan uticaj u ekonomiji zemlje.
IRGC kontroliše i elitne jedinice Kuds, odgovorne za regionalne operacije u Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu. Udar na vrh garde bio bi pokušaj da se oslabi sposobnost Irana za asimetrični odgovor – bilo kroz napade na američke baze, bilo preko saveznika poput Hezbolaha.
Formalno, takav potez ne bi morao da znači objavu rata državi, ali bi u praksi predstavljao pokušaj paralize njenog bezbednosnog aparata.
Verski establišment kao oslonac sistema
Treći krug mogućih meta čine visoki verski autoriteti bliski režimu. U Iranu su religijska i politička struktura duboko isprepletane. Ajatolasi i članovi Saveta čuvara ne samo da legitimišu ključne političke odluke, već i odlučuju ko ima pravo da učestvuje na izborima i koji zakoni mogu stupiti na snagu.
Napad na taj segment vlasti imao bi za cilj potkopavanje ideološkog temelja režima.
Koncentracija sile bez presedana
Sve ove opcije razmatraju se u trenutku kada su SAD u regionu rasporedile vojnu moć kakva nije viđena od invazije na Irak 2003. godine.
U blizini Irana nalaze se dve udarne grupe nosača aviona – USS Abraham Lincoln i USS Gerald R. Ford – uz razarače, podmornice i logističku podršku. U region je prebačen značajan deo operativnih vazdušnih snaga, uključujući avione F-35 i F-22 pete generacije, F-15E i F-16, A-10 za blisku podršku, izviđačke U-2, AWACS platforme i veliki broj letelica za dopunu gorivom u vazduhu.
Takva kombinacija omogućava precizne udare duboko unutar iranske teritorije – na komandne centre, podzemne bunkere i zaštićene objekte.
Vojni analitičari podsećaju da Pentagon retko mobiliše toliku vatrenu moć bez jasne spremnosti da je upotrebi.
Pregovori ili strategija promene režima?
Paralelno sa demonstracijom sile, administracija u Vašingtonu signalizira da je diplomatski dogovor i dalje moguć. U opticaju je model koji bi Iranu dozvolio ograničeno, simbolično obogaćivanje uranijuma pod strogim međunarodnim nadzorom.
Ipak, rok od „10 do 15 dana“, koji je pomenuo Tramp, ukazuje na ograničeno strpljenje Bele kuće.
Ključno pitanje ostaje da li je cilj SAD isključivo suzbijanje nuklearnog programa ili šira strategija koja podrazumeva promenu režima. Direktno ciljanje vrhovnog vođe, potencijalnog naslednika i komandnog vrha Revolucionarne garde jasno bi sugerisalo ovu drugu opciju.
Rizik od regionalnog sukoba
Napad na najviši vrh iranske vlasti gotovo izvesno bi izazvao snažan odgovor. Teheran je već zapretio udarima na američke baze na Bliskom istoku, dok bi proiranske grupe, uključujući Hezbolah, mogle otvoriti dodatne frontove.
Iran je nedavno demonstrirao vojnu spremnost lansiranjem raketa tokom zajedničkih vežbi sa Kinom i Rusijom.
Iako se suočava sa unutrašnjim ekonomskim pritiscima i protestima, istorija pokazuje da spoljašnja pretnja često dovodi do unutrašnje homogenizacije, a ne destabilizacije sistema.
Zbog toga bi eventualni udar na sam vrh režima mogao predstavljati prelomni trenutak – ne samo za Iran, već i za čitav Bliski istok. Ukoliko meta postane najviša struktura vlasti, region bi mogao ući u najopasniju fazu eskalacije u poslednjih dvadeset godina.
