A sad, adio i ko zna gde…!

Da li će Predrag Koluvija, Darko Šarić i još neki optuženici za organizovani kriminal biti izručeni Sjedinjenim Američkim Državama? Kako Vučić oteže sudske postupke, koji se vode protiv njegovih saradnika, optuženih za narko trafiking? Kako srpski tužioci i sudije štite Nebojšu Stefanovića, Marka Parezanovića, Aleksandra Vulina i ostale istaknute članove naprednjačkog kartela? Zašto se Milo Đukanović plaši da njegovi bivši ortaci Milivoje Katnić i Milan Roćen ne prihvate status svedoka saradnika? Moguće odgovore na ova i druga pitanja vezana za konačni obračun sa dvoglavom balkanskom mafijaškom hobotnicom iznosi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev prijatelj i saradnik.

Predrag Popović

Na privatnoj žurci, koju je organizovao za Emanuela Makrona, Aleksandar Vučić je pevao dve pesme. Posle „Marseljeze“, u čast dragog gosta, sebi za dušu je otpevao „A sad, adio„.

Psiholozi i psihijati bi mogli da analiziraju simptome, koje je Vučićeva podsvest prezentovala kroz stihove „A sad, adio, i ko zna gde, i ko zna kad, gledam nepoznata lica, svaki taj čovek ja bih mogao biti, gledam, ljube se i plaču, putuju s nadom, ja odlazim sam…“

Umesto psihologa, Vučićevim oboljenjima bave se međunarodni eksperti za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Posle dijagnoze, u kojoj je zaključeno da se Vučić nalazi na vrhu balkanskog kartela, nekoliko puta su menjane terapije. Naposletku, u maju ove godine, pred Vučića je postavljen ultimatum: ukoliko ne stvori političke uslove za efikasno sprovođenje sudskih postupaka, koji se godinama neuspešno vode protiv Darka Šarića i Predraga Koluvije, te slučajeve, kao i još neke, preuzeće Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država.

Višegodišnji napori da se u Srbiji i ostalim zemljama Zapadnog Balkana, formira pravosudni sistem, koji će biti sposoban da sprovodi istrage i sudske postupke za najteža krivična dela, nisu dali očekivane rezultate. Od 2015. godine, šest grupa američkih kongresmena je pokretalo inicijative pred spoljnopolitičkim odborom i u Beloj kući, zahtevajući da se vlada SAD-a obračuna sa korupcijom u Srbiji, stvaranjem monopola u sektorima energetike, telekomunikacija, medija, marketinga, infrastrukture, pa i proizvodnje i trgovine narkoticima. Kongresmeni su u pismima navodili konkretna imena. U tim svojevrsnim optužnicama pominjani su Andrej Vučić,  Goran Veselinović, Zvonko Veselinović, Nenad Kovač Slaviša Kokeza i drugi pripadnici Vučićeve dvorske svite.

Institucionalni pritisci na kriminogenu vlast u Srbiji počeli su u avgustu 2016. godine. Američki predsednik Džozef Bajden, koji je tada posetio Beograd, sa sobom je doneo bilateralni sporazum između SAD-a i Srbije o izručenju građana. Sporazum je potpisao tadašnji premijer Vučić, a Skupština Srbije je, u februaru 2019, usvojila Zakon o izručenju, s obrazloženjem da se njime „unapređuje pravni okvir saradnje u skladu sa savemenim zakonodavstvom“. Amerika je sporazum ratifikovala šest meseci ranije, uz objašnjenje da se „ugovor odnosi na dela poput pranja novca, trgovinu drogom, sajberkriminal, organizovani kriminal i terorizam.“

Od 2019. godine, američke i evropske agencije, uz podršku svojih vlada, pokušavale su da prinude vlast Srpske napredne stranke da se obračuna sa kriminalnim klanovima koje je nasledila ili stvorila. Američka služba za borbu protiv narko trafikinga DEA, u saradnji sa ostalim bezbednosnim agencijama, pripremila je optužnice protiv nekoliko gangova, za koje je utvrđeno da „predstavljaju pretnju po američke nacionalne interese„.

Tadašnji ministar srpske policije, Nebojša Stefanović, u maju 2019, pozvan je na brifing u Vašington. Postupajući po nalozima koje je dobio, Stefanović je prvo eliminisao Dijanu Hrkalović iz MUP-a, a potom dao odrešene ruke inspektorima Četvrtog odeljenja beogradskog UKP-a za hapšenje Koluvije i zaplenu droge na imanju „Jovanjica“. Stefanovićev naslednik na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova, Aleksandar Vulin, nije mogao da spreči hapšenje i procesuiranje Veljka Belivuka i pripadnika njegove organizovane kriminalne grupe u januaru 2021. U decembru je, posle sedam godina u pritvoru, pušten Darko Šarić. Pokrenut je postupak i protiv Hrkalovićke, koja je takođe puštena da se brani sa slobode, odnosno sa režimskih televizija Pink, Hepi i Informer.

Američke službe, u saradnji sa evropskim, primenile su strategiju, koju su isprobali u Meksiku, Kolumbiji, Brazilu… Prinudili bi najviše predstavnike izvršne vlasti da hapse svoje poslovne partnere iz kriminalnih klanova.

Na taj način, krajem 2009, izvršen je pritisak na Ivicu Dačića, tadašnjeg ministra policije, da pokrene akciju „Balkanski ratnik“, koja je imala za cilj hapšenje Darka Šarića. Amerikanci su Dačića suočili s brojnim dokazima njegove sprege sa Šarićem. Osim logističke podrške, koju je pružao tada najkrupnijem narko bosu sa Balkana, Dačić je Šariću iznajmio prostorije u sedištu Socijalističke partije, gde je godinama radio noćni klub „Vanila“. Šarić se predao pet godina kasnije, kad je napravio sporazum s novim vlastima, konkretno sa Aleksandrom Vučićem.

Svedoci iz Vučićevog okruženja, među kojima je bio i Vladimir Cvijan, tvrdili su da je Šarić dao 420 miliona evra kako bi bio osuđen na samo 10 godina robije. Vučić je pokušao da ispuni svoju obavezu, ali nije uspeo. Posle puštanja iz pritvora, Šarić je na slobodi proveo samo četiri meseca. Uhapšen je i vraćen u pritvor na insistiranje DEA i Europola, koji su srpskim vlastima, policiji i Tužilaštvu za organizovani kriminal dostavili prepiske sa Sky aplikacije, na osnovu kojih je Šarić optužen za ubistva Alena Kožara i Damira Hodžića.

Tada je Vučić dobio konkretno upozorenje da će američko Ministarstvo pravde zahtevati izručenje Šarića ako srpski sud ne dokaže da ima kapacitet za efikasno vođenje tog i ostalih postupaka protiv pojedinaca, koji su optuženi za organizovani kriminal.

Kao što je Šarić, tako je i Koluvija označen kao „opasnost po američku nacionalnu bezbednost“. Američke službe su uložile velika sredstva u istragu Koluvijine fabrike za proizvodnju marihuane. Imaju dokaze o uzgoju i prodaji droge iz „Jovanjice“, a imaju i svedoka saradnika, Sašu Vujisića, pripadnika Vojnoobaveštajne agencije, koji je učestvovao u prvom bezbednosnom prstenu zaštite „Jovanjice“. Prilikom upada u Koluvijinu fabriku droge, policajci su tamo zatekli Vujisića. Nakon što je legitimisan, policajci su mu dozvolili da napusti „Jovanjicu“. Umesto da ode kući ili u centralu VOA, Vujisić je otišao pravo u Ljubljanu, u sedište DEA. Posle trodnevnog saslušanja, transportovan je u Ameriku.

Srpske parapolicijske jedinice, pod kontrolom Vučića, na sve načine su pokušavale da pronađu Vujisića. Nekoliko ekipa, koje su predvodili bivši operativci BIA, uzalud su išle u Ameriku. Zasad, Vujisić nije likvidiran.

U ulozi nezvaničnog Koluvijinog advokata, Vučić je javno tvrdio da proizvodnja nekoliko tona marihuane nije ništa strašno: „Koluvija nikoga nije ubio. Našli su mu marihuanu, koja je dozvoljena za upotrebu u Nemačkoj i još nekim državama u regionu…“ Koluvijin zvanični advokat Vladimir Đukanović je tvrdio da je njegov klijent žrtva podmetačine američkih kompanija, koje žele da oteraju sa tržišta proizvoda od konoplje. I Koluvija je u čestim nastupima na Pinku, Hepiju, KTV Zrenjanin i sličnim medijima objašnjavao da su mu aferu smestili konkurenti iz Amerike.

Zaista, američke službe su pokazale izuzetno interesovanje za Koluvijin slučaj. Pažljivo su pratili suđenje po prvoj optužnici za „Jovanjicu“ i pravosudnu opstrukciju postupka koji bi trebalo da se vodi po drugoj optužnici za istu plantažu marihuane. Prva optužnica se zasniva na konkretnim nezakonitim aktivnostima Koluvije, koji je označen kao šef organizovane kriminalne grupe. Druga je mnogo značajnija za srpsko društvo, pošto se odnosi na pripadnike policije, Bezbednosno informativne agencije i Vojnoobaveštajne agencije, koji su pružali logističku, tehničku, pa i kadrovsku zaštitu „Jovanjice“. Prvo ročište po toj, ozbiljnijoj optužnici zakazivan je i otkazivan dvadeset puta.

Vučić je u maju obavešten da je Tužilaštvo za organizovani kriminal, odnosno postupajući tužilac Saša Drecun, podnelo zahtev da se spoje optužnice protiv Koluvije. Režimski mediji su tada pojačali kampanju protiv tužioca Drecuna, pokušavajući da ga diskredituju kao „američkog čoveka“. Da strah od Amerikanaca nije bez osnova, Vučić se uverio 10. juna 2024. na Mirovnom samitu u Švajcarskoj. Na marginama tog samita, koji je organizvan zbog rata u Ukrajini, Vučić je imao sastanak sa Džejkom Salivenom, savetnikom američkog predsednika za nacionalnu bezbednost.

Tada je Vučić na svom nalogu na Instagramu objavio njihovu zajedničku fotografiju, ali ne i glavni zahtev, koji mu je ispostavio Saliven: Suđenje Koluviji po drugoj optužnici mora da počne hitno, a Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da pripremi i treću optužnicu, kojom će biti obuhvaćeni političari, koji su davali podršku Koluvijinom narko trafikingu. Salivan nije pominjao konkretna imena, ali poznato je da su „Jovanjicu“ posećivali Zoran Babić, šef poslaničkog kluba SNS-a i Branislav Nedimović, tadašnji ministar poljoprivrede, kao i da je Koluvija imao komunikaciju sa Bratislavom Gašićem, bivšim direktorom BIA. Na tom spisku najkrupnija meta je nacrtana na plitkom čelu Aleksandra Vulina, koga je Amerika stavila na crnu listu zbog kriminala, uključujući i saradnju sa Koluvijom.

Vučić je obećao Salivenu da će ispuniti taj nalog. To je i učinio, ali na svoj manipulativni način. Sudija Zoran Ganić ekspresno je, u julu ove godine, spojio postupke po prvoj i drugoj optužnici za „Jovanjicu“. Na taj način, Vučić je, tobože, uradio što je traženo od njega, a zapravo je omogućio da se suđenje Koluviji dodatno otegne. To se videlo već na prvom ročištu nakon spajanja predmeta, koje je održano 18. septembra 2024. Sudija Ganić je, praktično, obustavio proces po prvoj optužnici, sa obrazloženjem da će biti nastavljeno tek kad „Jovanjica 2“ dođe „do faze u kojoj se iznose pisani dokazi“. I Koluvijini advokati su istakli nezadovoljstvo što se postupak oteže, tako da je sudska farsa nastavljena, samo u izmenjenim okolnostima. Da bi advokati imali vremena da se pripreme za postupanje po drugoj optužnici, sudija Ganić je sledeće ročište zakazao za oktobar. Tom optužnicom je obuhvaćen i Saša Vujisić, koji se, kako se navodi u sudskim spisima, „nalazi u bekstvu“.

Istog dana, 18. septembra, održano je i ročište po optužnici protiv Darka Šarića, koji je okrivljen za planiranje ubistva svedoka saradnika Nebojše Joksovića. Sudija Zoran Šešić je pročitao nekoliko transkripata, skinutih sa Sky aplikacije, preko koje su komunicirali Darko i Duško Šarić. Sudija Šešić i tužilac Vojislav Isailović su pokazali veliko interesovanje za otkrivanje identiteta osoba koje se u prepiskama pominju kao Gnoj, Atos i Portos. Lako je utvrđeno da se iza tih nadimaka kriju svedok saradnik Nebojša Joksović i policajci Danilo Stojanović i Milutin Radovanović.  Međutim, sudiju i tužioca nije zanimalo ko su Edo i Markos. Ta misterija je rešena 15. aprila 2022. godine, kad je policija podnela krivične prijave protiv Nebojše Stefanovića, bivšeg ministra policije, i Marka Parezanovića, aktuelnog pripadnika BIA, koji su identifikovani kao Edo i Markos.

– Ovo su naši drugovi Eda i sto posto su naši… To su ovi ljudi što čitavo vrijeme sa njima guramo… Dača i Mika… Ova obadvojica od Eda su baš dobri… Atos i Portos… – navodi se u jednoj poruci koju je Duško Šarić poslao svom bratu Darku 2020. godine, koji se tada nalazio u pritvoru.

U tim prepiskama, koje je objavio Magazin Tabloid, pominju se Oskar (Aleksandar Vučić), Apelacija (Duško Milenković, predsednik Apelacionog suda u Beogradu) i drugi pojedinci iz vrha vlasti, kojima ne smeju da se bave tužioci i sudije.

Reakcije na odluke sudova u postupcima protiv Koluvije i Šarića stigle su dan posle ovih ročišta. Iz kancelarije OSCE – Conflict Prevention Centre u Beču, koja sprovodi monitoring pravosuđa u Srbiji, stiglo je upozorenje povodom „uočenih propusta“. Autori projekta „Ocena efikasnosti odgovora pravosuđa na krivična dela organizovanog kriminala i korupcije visokog nivoa“, koji rade na „Izveštaju o praćenju sudskih postupaka na Zapadnom Balkanu“, među kojima su Eirini Patsea, Frantz Petutschnig i Meagan Smith, preneli su izaze nezadovoljstva i zabrinutosti. Iz istog izvora, na koji imaju uticaj američke bezbednosne službe i Evropsko javno tužilaštvo, najavljena je mogućnost da one preuzmu „najosetljivije slučajeve“. To odeljenje OSCE-a prošle godine je dalo istu vrstu upozorenja vlastima u Sarajevu i Podgorici. Kad je izostao pravi odgovor, agenti FBI i DEA su učestvovali, ne samo u pripremi, nego i u konkretnim akcijama na terenu. Američki agenti, naoružani dugim cevima, učestvovali su u hapšenjima u Sarajevu i Danilovgradu.

Američko Ministarstvo pravde je pre dve godine otvorilo kancelariju u Srbiji i Crnoj Gori, centralu u Beogradu i filijalu u Podgorici, i to u srpskoj ambasadi u Podgorici. Pod parolom „pomoći tužilačkim i sudskim organima na Zapadnom Balkanu“, Amerikanci su krenuli u konačni obračun sa balkanskim narko kartelom. U saradnji sa Europolom, tužilaštvima u Srbiji i Crnoj Gori predali su transkripte komunikacija, koje su najuticajniji pripadnici kriminalnih klanova vodili preko Sky aplikacije. Na osnovu tih dokaza pokrenute su istrage, pripremljene optužnice i pokrenuti određeni sudski postupci. Ipak, izostao je, kako to stranci naglašavaju, „efikasan odgovor pravosudnih organa“.

Amerikanci su izgubili strpljenje posle julske operacije „General“, koja je bila usmerena protiv kriminalne grupe optužene za šverc više od 2,5 tone kokaina. Uz pripadnike crnogorskog Specijalnog policijskog odeljenja, u akciji su učestvovali agenti FBI i DEA. Uhapšena su devetorica pripadnika grupe Viktora Drešaja, ali desetorica su ostala na slobodi. Dve najtraženije mete, Ivan Delić i Vuk Vulović, pobegli su iz Crne Gore dan pre pokretanja akcije „General“.

Predrag Šuković, načelnik Specijalnog policijskog odeljenja, tada je obavestio američke kolege da odgovornost za neuspeh akcije treba da snose pojedinci iz izvršne vlasti, kao i iz pravosuđa, koje nije očišćeno od kadrova iz klana Mila Đukanovića. Šuković je od Amerikanaca dobio uverenja da će oni obezbediti političke, pravne i logističke uslove za obračun sa balkanskim kartelom. U prvom koraku, izvršen je pritisak na politički vrh aktuelne vlasti u Crnoj Gori. Američko Ministarstvo pravde je pozvalo na razgovor Andreja Milovića, dojučerašnjeg ministra pravde Crne Gore, koji je nedavno isključen iz vladajućeg Pokreta „Evropa sad“. Milović je u Americi saslušan povodom optužbi za učešće u aferi oko Do Kvona, ali i o sukobima sa premijerom Milojkom Spajićem. Uporedo s tim, Amerikanci su izvršili pritisak na Spajića kako bi se konačno ohrabrio da uđe u obračun sa organizovanim kriminalom. Sa istim stavovima kakve ima Šuković, Spajić je istakao da „nadležni organi intenzivno pregovaraju s potencijalnim svedocima saradnicima“.

Taj status je ponuđen trojici bliskih saradnika Mila Đukanovića. Zoran Lazović, bivši šef crnogorske tajne službe, odmah je odlučno odbio tu ponudu. Milivoje Katnić, bivši specijalni tužilac, nije prihvatio, ali nije ni odbio status svedoka saradnika. Katnić bi, navodno, pristao na dogovor sa tužilaštvom i sudom kad bi dobio američke garancije za bezbednost članova svoje porodice. Treći na spisku, ali prvi po značaju, Milan Roćen, bivši crnogorski ambasador u Moskvi i glavni Đukanovićev čovek za međunarodne odnose, još vaga kojem carstvu da se privoli. Roćen je, pre nekoliko meseci, u Azerbejdžanu održao četvoročasovni sastanak sa ruskim diplomatama, koje je delegirao njegov stari prijatelj Sergej Lavrov. Na tom sastanku govorilo se samo o uslovima za prebacivanje i smeštaj Mila Đukanovića u Rusiju. Stare političke i poslovne veze, koje su pre 15-ak godina uspostavili Roćen i Đukanović sa Moskvom, jednostrano su pokidane pristupanjem Crne Gore NATO savezu, sankcijama koje su prema Rusiji uvedene još 2014, kao i drugim antiruskim potezima. No, sve to može da se zaboravi pod uticajem određene količine novca, na kome Đukanović ne bi štedeo u pokušaju da izbegne hapšenje i robiju. Dok je Roćen pregovarao sa Rusima, Đukanović je počeo javno da optužuje Ameriku za izazivanje haosa i sukoba u Crnoj Gori. U panici, Đukanović je najavljivao mogućnost da se odmetne u šumu, kao što su nekada radile komite, pominjao je krvnu osvetu, a usput je plasirao informacije o svojoj ugroženosti, kako se priprema atentat na njega.

Đukanović ima razloga za strah. Već nekoliko puta se nalazio na udaru Amerikanaca i uvek se izvlačio političkim ustupcima. Američki istražni organi su inicirali aferu „Telekom“, u kojoj je značajnu ulogu imala i Milova sestra Ana Đukanović. Amerikanci su otkrili da su, prilikom prodaje crnogorskog „Telekoma“ mađarskom „Telekomu“ 2005. godine, podmićena dva državna funkcionera i advokatska kancelarija Ane Đukanović, koji su, navodno, podelili više od sedam miliona evra. Iako je crnogorsko tužilaštvo, kojim je upravljao Katnić, 2019. godine odbacilo optužbe protiv Ane Đukanović, sudski postupak još nije okončan. Uz taj, ima još nekoliko slučajeva na čijim rešenjima insistiraju američki organi. U jedan od njih uključen je razvojni Fond iz Abu Dabija. Američke službe su otkrile sporne detalje iz sporazuma Fonda iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o kreditu od 50 miliona dolara crnogorskoj vladi 2015. godine. Oko 23 miliona dolara, iz tog kredita, podeljeno je između devet firmi pod nerazjašnjenim okolnostima. Prenos novca je izvršen preko specijalnog računa otvorenog u Prvoj banci, čiji je većinski vlasnik bio Milov brat Aco Đukanović. Američke službe su otkrile da crnogorsko Ministarstvo finansija nije otvorilo taj račun, na koji je arapski Fond uplaćivao novac, čime je izbegnut ceo državni finansijski sistem.

Dok je bio na vlasti, Đukanović je mogao da rešava te probleme. Sad nema sa čim da trguje, a obruč se steže. Aco Đukanović se već sklonio u Luksemburg, ali to mu ne garantuje da će izbeći američku ruku pravde, ako ona krene za njim.

Da su Amerikanci rešili da idu do kraja u obračunu sa balkanskim kartelom, vidi se i po odluci da zanemare pravna ograničenja. Iako Crna Gora i Sjedinjene države nemaju sporazum o izručenju svojih građana, nedavno je izvršen takav transfer.

Crnogorski državljanin Miloš Radonjić je prošle godine uhapšen u Trstu pod optužbom američkog Ministarstva za bezbednost za „kodiranje, planiranje i transport pošiljki kokaina“ iz Južne Amerike u Evropu. Istraga, koju je vodio FBI, utvrdila je da je Radonjić visoko rangira u balkanskom narko kartelu. Crna Gora je zahtevala da bude izručen njenim pravosudnim organima. Međutim, pre mesec dana Italija ga je izručila Amerikancima, tako da je već saslušan u Brukninu pred saveznim sudom. Po tom principu, američke službe mogu da obezbede izručenje državaljana bilo koje zemlje, bez obzira da li s njom imaju ili nemaju pravnu regulativu. A, sa Srbijom imaju sporazum o izručenju, pa je procedura olakšana.

Đukanović i Vučić su povezani pipcima balkanske mafijaške hobotnice, kojom su godinama upravljali. Povezani su i strahom od suočavanja sa odgovornošću. Iako se Vučić nada da ima još prostora za trgovinu, da rasprodajom srpskih državnih i nacionalnih interesa obezbeđuje podršku za opstanak na vlasti, tj. na slobodi, i njemu je jasno da će taj balon puknuti čim američke vlasti zatraže izručenje bilo kojeg njegovog saradnika. Svejedno da li stigne zahtev za Koluviju, Šarića, Belivuka, Zvonka Veselinovića ili nekoga od kumova, gotov je i Vučić.

Za razliku od Đukanovića, koji strepi od toga da li će popustiti Katnić ili Roćen, Vučić zna da će svaki, baš svaki njegov saradnik bez dvoumljenja prihvatiti ponudu da bude svedok saradnik. Neće mu pomoći to što Veselinoviću daje unosne poslove sa državom, kakav je ovaj od 1,2 milijarde evra kojim ga je častila beogradska vlast ugovorom o javnom prevozu. Neće mu pomoći ni to što je naredio Zagorki Dolovac da sakrije 42 optužnice, koje su stigle iz Evropskoj javnog tužilaštva.

Pod pritiskom američkih službi, raspašće se Vučićev kartel. Naravno, Amerikanci to rade zbog sebe, zbog svojih nacionalnih interesa, a ne srpskih. Na isti način su se obračunali s mnogim diktatorima širom sveta, kojima su jedno vreme dozvoljavali da pljačkaju svoje narode i razvijaju transnacionalne kriminalne šeme, da bi ih, na kraju, obarali s vlasti, lovili, hapsili i osuđivali na dugogodišnje robije ili na još surovije kazne. Vučić to zna, zato, kad ga nadjača podsvest, peva „A sad, adio, i ko zna kad, i ko zna gde, ja putujem sam…“

A. 1

Hapse Radoičića

Da bi spasao sebe, Vučić je spreman da izruči svakog građanina Srbije koga zatraže njegovi strani gospodari. To se vidi i po probnim balonima, koje je počeo da pušta kako bi pripremio javnost za izručenje Milana Radoičića vlastima u Prištini, čije tužilaštvo je nedavno podnelo optužnicu protiv 45 Srba za učešće u oružanom incidentu u Banjskoj pre godinu dana.

Prvo je Milovan Drecun, narodni poslanik SNS-a i predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, u intervjuu na televiziji Euronews rekao da Srbija „mora što pre da procesuira Radoičića“.

–Moramo da to uradimo kako bismo smanjili zapadni pritisak koji ide prema nama. O tome stalno govore Britanci, pa i Makron. Taj pritisak neće nestati, ali ako bismo krenuli u procesuiranje ispunili bismo zahtev ambasadora Hila, koji je rekao da je stav SAD-a da se procesuiraju odgovorni za Banjsku. Drugi razlog je da se smanji manevarski prostor za manipulisanje Aljbinu Kurtiju – rekao je Drecun.

Na sajtu SNS-a objavljeno je kratko saopštenje u kome se navodi da će Srbija, postupajući u slučaju Banjska, dokazati da „poštuje međunarodno pravo i prihvata saradnju sa svojim stranim partnerima, uvažavajući njihove zahteve za procesuiranjem svih optuženih„.

Saopštenje je ubrzo skinuto sa sajta, ali njime je poslata poruka zapadnim ambasadorima, pa i Radoičiću.

Od sukoba u Banjskoj, kad su ubijeni jedan Albanac i trojica Srba, Radoičić je saslušan u tužilaštvu, ali istraga nije završena. S obzirom da je Vučić javno priznao da mu je namenio sudbinu „srpskog Adema Jašarija“ (albanskog teroriste, koji je ubijen u Donjim Prekazama u martu 1998 godine), za Radoičića bi možda bilo bolje da se sam preda kosovskom tužilaštvu, nego da sudbinu veže za Vučića (i prođe kao Jašari).