Čibe, džukele

Čopor političkih i kriminalnih predatora oko Aleksandra Vučića i lidera opozicionih stranaka zajedničkim snagama pokušava da uguši pobunu studenata i građana. Ideja o „Vladi narodnog poveranja“ svodi se na to da samo vlast i opozicija imaju poverenja jedni u druge. Zato se Vučić na najbrutalniji način, lažima i nasiljem, obračunava sa studentima, a opozicioni lideri vode šaptačku diverziju, kojom studente optužuju da predstavljaju „poslednju liniju odbrane Vučića“. Vlast i opozicija jedini izlaz iz krize vide u očuvanju sistema i održavanju vanrednih izbora, na kojima bi oni dobili nove poslaničke mandate, a studenti ulogu čuvara glasačkih kutija.

Predrag Popović

Masovnim ubistvom pod novosadskom nadstrešnicom ugašeno je 16 života. Pet meseci kasnije, masovna pobuna studenata i građana ugasila je nade Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika iz kartela da će se održati na vlasti bar dok ne izvrše poslednju i najveću pljačku preko EXPO. Istovremeno, ugašena je i nada aktuelnih opozicionih lidera da će, i krivi i dužni, bez izbora preuzeti vlast.

Još se ne zna kad će se i kako Srbija osloboditi naprednjačke tiranije, ali nema sumnje da će talas promena odneti s političke scene i Vučića i ovu garnituru opozicionara. Toga su svesni svi pripadnici političke kaste, zato na sve načine podrivaju studentski pokret. Vladajuća koalicija se surovo obračunava sa studentima i svim građanima, koji ih podržavaju, a opozicija ih podriva iznutra prljavim spletkama i šaptačkom diverzijom, kojom nameće teoriju da su studenti „poslednja linija odbrane Vučića“.

Svi – i naprednjaci i večina opozicionara – zaslužuju isti odgovor: „Čibe, džukele“.

Studenti su probudili Srbiju. Iz naprednjačkog mraka, na svetlost dana izvukli su sve najgore i sve najbolje iz ovog društva.

Ne shvatajući s kim ima posla, Vučić je pred studente stavio najgore simbole svog kartela: političke parazite, korumpirane tužioce i sudije, kriminalizovane policajce, multimedijalni šljam, ordinarne gangstere i mentalno poremećene idolopoklonike. Na studentske zahteve odgovorio je istim načinom, kojim je uvek rešavao probleme sa opozicijom: lažima, podmićivanjem, pretnjama i nasiljem. Lagao je da su ispunjeni svi zahtevi, pokazivao je prazne registratore sa „kompletnom dokumentacijom“, da bi kasnije priznao da nedostaje samo 900 ugovora, koji ne mogu da budu objavljenji pre okončanja rekonstrukcije i izgradnje pruge Beograd-Budimpešta.

Kad te laži nisu dale rezultate, pokušao je da mlade akademce podmiti obećanjem „povoljnih“ kredita za stanove. Kroz sve to vreme, Vučić je vršio nasilje nad studentima. Po njegovom direktnom naređenju ili u skladu s njegovim sugestijama, ali svakako s njegovim odobrenjem, naprednjački batinaški odredi su nasrtali na studente i građane noževima, bejzbol palicama, metalnim šipkama, čekićima, kamenim kockama, automobilima i, na kraju, zvučnim topovima. Prezentovao je sve najgore od sebe i svoje mafije. I opet uzalud.

Vučić je na studente istresao sav arsenal zla, kojim raspolaže još od radikalskih dana. Optuživao ih je da su ustaše, Hamasovi teroristi, antisrpski separatisti koji pokušavaju da otcepe Vojvodinu, a odskora plasira brutalnu laž da su isti kao „ukrajinski neonacisti“. U poslednjoj medijskoj kampanji, preko režimskih televizija i društvenih mreža, Vučić plasira sablasnu pretnju ubistvima. „Studenti skandiraju ‘ko ne skače, taj je ćaci’, a tako su skakali i ukrajinski studenti, pa su ubrzo počeli da ih na ratištu sahranjuju“.

Kad god bi bio uhvaćen u laži, Vučić se izvlačio plasiranjem krupnijih laži. Kad bi se otkrili njegovi tragovi u nekoj kriminalnoj aferi, on je kreirao neku novu, veću aferu. Sad, kad je njegova korupcija ubila šesnaestoro ljudi, Vučić preti masakrom nad svima koji zahtevaju da se utvrdi njegova i odgovornost njegovih ortaka iz kartela. Studentski zahtev da institucije rade svoj posao, da utvrde ko je kriv za masovno ubistvo u Novom Sadu, Vučić predstavlja kao „napad na državu, pokušaj da se destabilizuje Srbija“. Uz patološko poistovećivanje samog sebe sa državom, Vučić studente optužuje da, u interesu stranih centara moći, sprovode obojenu revoluciju i prizivaju krvoproliće kakvo se dogodilo na kijevskom trgu Majdan.

– Ranije je Srbiju rušio Otpor onog revolucionara Srđe Popovića uz podršku iz Brisela, a sada to rade ovi blokatori, takođe uz pomoć Brisela – kaže Vučić.

Bez straha od istine i zdravog razuma, uveren da je jači od toga, Vučić falsifikuje i prošlost i sadašnjost. A, tragovi postoje. Neki od njih su već objavljivani na stranicama ovog Magazina. Među njima su se nalazili i dokazi Vučićeve saradnje sa Srđom Popovićem u vreme najvećih aktivnosti Otpora i najžešćih i najbrutalnijih odgovora crno-crvenog režima, u kome je ministar informisanja Vučić imao ulogu šefa prljave propagande. Vučić i Popović su tada živeli u istoj zgradi u „Ju biznis centru“, održavali su vrlo bliske odnose, privatne i politikantske.

Međusobnim javnim optužbama, u kojima su, kao kečeri, dobro pazili da ne nanesu ozbiljniju štetu jedan drugome, stvarali su utisak da su ljuti i beskompromisni protivnici. Policijski izveštaji, koje poseduje redakcija Magazina Tabloid, pokazuju pravu istinu. Evo nekoliko citata iz tih beleški.

Centar Resora državne bezbednosti – Beograd, Treće odeljenje, 22. juna 2000. godine, pod brojem 06029, priredio je „Izveštaj o rezultatim primene mere TKTP“ u kome se navodi: „Navedena mera se primenjuje na osnovu odluke predsednika Vrhovnog suda br. SU-I 58/2000 od 1.2.2000. godine. Primenom mere dobijeni su sledeći podaci. Dana 19.6.2000. Aleksandar Vučić je ostvario kontakt sa Vojislavom Šešeljem i tom prilikom ga informisao o detaljima razgovora sa Srđom Popovićem. Tokom razgovora, Vučić je izneo da se udružena opozicija ne može usaglasiti u podeli kvota zajedničke liste za savezne i lokalne izbore. Datim povodom, Vučić je posebno naglasio da mu je Srđa preneo da se dogovor sa svim liderima udružene opozicije može postići, čak i sa Batićem, ali nikako ne može sa Koštunicom, koji je najgori i najpokvareniji…“

U beogradskom Centru RDB-a istog dana je, pod brojem 06232, zaveden i drugi izveštaj, označen kao službena tajna, u kome se ističu detalji razgovora Vučića i Šešelja o ranjavanju Vuka Draškovića. „Navodeći da se čuo sa Srđom (mišljenja smo da se radi o Srđi Popoviću iz Otpora, sa kojim Vučić održava česte kontakte – prim. op. radnika), Vučić je izneo da je Srđa mišljenja da se tu ne radi o pokušaju ubistva Draškovića, već o autoatentatu.“ Treće odeljenje beogradskog Centra RDB-a 25. jula 2000. godine, zavelo je izveštaj u kome se navodi: „Dana 21.7.2000. godine Aleksandar Vučić je ostvario kontakt sa Vojislavom Šešeljem, i tom prilikom informisao ga o detaljima razgovora koji je, navedenog dana, obavio sa Srđom Popovićem. Tokom razgovora, Vučić je izneo da se Srđa Popović interesovao da li će izbori na saveznom i lokalnom nivou biti raspisani 25.7.2000. godine. Takođe, Popović je, po rečima Vučića, izneo da je opozicija bila blizu dogovora da Vojislav Koštunica bude kandidat na izborima sa predsednika SRJ.“ Vučić je, prema policijskom izveštaju, kontaktirao sa Srđom Popovićem i 16. avgusta 2000. godine. Uostalom, Vučićev dosije je pun „službenih tajni“ koje otkrivaju njegovu saradnju sa Srđom Popovićem i drugim „otporašima“ i opozicionarima. Svako od njih je, na svoj način i u okviru svojih mogućnosti, doprinosio uništavanju države i naroda, a sve zarad ličnih političkih i finansijskih interesa.

Iz te mračne prošlosti, koja traje, Vučić je izvukao i „otporaša“ Marka Đurića, koga predstavlja kao „najveći politički resurs Srbije„. Samo zahvaljujući sabotaži Bratislava Gašića, koji je plasirao u javnost fotografiju sa Đurićevog tajnog sastanka sa Milanom Radoičićem, posle smrtonosne avanture u Banjskoj, „resurs“ nije postavljen na funkciju predsednika Vlade, već je, za utehu, dobio mesto ministra spoljnih poslova.

Posle svega, Vučić opušteno plasira lažnu teoriju o obojenoj revoluciji, koju tobože sada sprovode studenti, kao što su nekad „otporaši“. Da bi se besmislene, ali brutalne optužbe lakše primile kod lakovernog dela naroda, Vučić tvrdi da su studentski i građanski protesti naneli ogromnu štetu srpskoj privredi, zaustavili radove na infrastrukturnim poslovima i ispraznili državnu kasu. Kao što pobuna naroda predstavlja posledicu, koja je izazvana Vučićevim kriminalom i korupcijom, tako je i ekonomska šteta nastala usled prekida priliva stranih kredita i domaćeg prljavog novca, koje je režim prao kroz megalomanske građevinske projekte. Strane komercijalne banke i investicioni fondovi ne žele, a i ne smeju zbog zakona matičnih država, da plasiraju novac za projekte koje sprovode privatna i pravna lica obuhvaćena krivičnim postupcima.

Evropsko javno tužilaštvo je nedavno pokrenulo istragu, koja bi trebalo da utvrdi tokove novca upravo na rekonstrukciji i izgradnji železničke pruge Beograd-Budimpešta, u okviru koje su izvršeni i radovi na novosadskoj nadstrešnici. Evropsko tužilaštvo istražuje zloupotrebu fondova Evropske unije u tom projektu, što je potvrdila i tužiteljka Laura Koveši.

– Mi smo prvo transnacionalno evropsko tužilaštvo i naša glavna nadležnost je da istražujemo prevare sa novcem EU, i da šitimo njene finansijske interese. Imamo nadležnost u 24 države članice Evropskog tužilaštva, ali i u trećim zemljama u situaciji kada se koristi novac EU i postoji potencijalna šteta za bilo koju od evropskih institucija. To možemo.

E biti Evropska komisija, Evropska investiciona banka ili druge institucije koje finansiraju projekte izvan EU. Naša uloga je da istražimo kako je trošen novac EU, da li je potrošen pravilno, u svrhe za koje je dodeljen i zbog toga smo otvorili istragu u Srbiji. Da budem vrlo jasna, mi ne istražujemo samu nesreću u Novom Sadu, ne istražujemo kako su ti mladi ljudi i žrtve poginuli. To nije naša nadležnost. Naša nadležnost je da vidimo da li je u ukupnoj sumi novca koja je dodeljena kroz evropski projekat, bilo malverzacija sa novcem EU, korupcije ili pranja novca iz evropskih fondova – rekla je tužiteljka Koveši.

I pre nego što se Koveši oglasila i potvrdila da je pokrenuta istraga, njeni saradnici su posetili Beograd i obavestili Zagorku Dolovac da bi i Republičko javno tužilaštvo istim povodom trebalo da vodi istragu. Dolovac je, tom prilikom, pristala ali ništa nije preduzela. Međutim, to su i bez njenog naloga uradili tužioci iz Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, koji su pokrenuli istragu u vezi sa korupcijom u rekonstrukciji novosadske Železničke stanice. Tek tada, kad je shvatila da je njeno ignorisanje zahteva Evropskog tužilaštva uzaludnu, da će se, s njom ili bez nje, utvrditi istina o koruptivnim kombinacijama u kojima je učestvovao vrh vlasti, Dolovac je predmet prebacila u beogradsko Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Uporedo s tim, Anketna komisija, u kojoj se nalaze nezavisni eksperti različitih disciplina, analizom dostupnih dokumenata o rekonstrukciji Železničke stanice utvrdili su postojanje osnovane sumnje u koruptivne postupke pojedinaca iz vlasti.

– Aleksandar Vučić, Zorana Mihajlović i Mlađan Dinkić moraju odmah biti ispitani pred tužiocima iz Srbije i Evropske unije zbog štetnih odluka koje su donosili u vezi sa projektom rekonstrukcije pruge do mađarske granice. Odluke koje su donosili su za oko milijardu evra više koštale građane Srbije – rekao je Vladimir Obradović, profesor Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu.

Da problem za Vučića bude veći, istragom Evropskog javnog tužilaštva obuhvaćena je i francuska kompanija Ežis, koja je vršila nadzor nad rekonstrukcijom nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Takođe, srpsko tužilaštvo je podnelo optužnicu, koju je sud nedavno potvrdio, koja tereti Ežis za greške u radu, koje su doprinele ubistvu šesnaestoro ljudi. U takvim okolnostima, blokirani su i ostali infrastrukturni i investicioni projekti u kojima učestvuje Ežis. Dakle, strane banke ne daju kredite za beogradski metro, određene objekte u EXPO i izgradnju nuklearnih skladišta, koja bi trebalo da budu podignuta kod Zaječara i Paraćina, a namenjena su za odlaganje radioaktivnog otpada iz francuskih nuklearnih elektrana.

Bez novih kredita, raspala se Vučićeva piramidalna pljačkaška šema. Za 12 i po godina vlasti, on je zvanični dug Srbije podigao za 30 milijardi evra, kao i za još 11 milijardi evra, koji su prikazani kao komercijalni ugovori sa stranim investitorima.

Sistem, po kome su on i njegovi kriminogeni ortaci godinama uzimali novac iz kredita, ostavljajući sadašnjoj i budućim generacijama građana da otplaćuju te zajmove, konačno se urušio. U besparici, Vučić ne može da izvršava finansijske obaveze prema saradnicima iz kartela. A, od Zvonka Veselinovića ili Ljubiše Buhe Čumeta ne može očekivati da rade na „dođem ti“. U toj bari veliki krokodili se drže pravila „show me the money“; prevedeno na srpski: „daj pare ili se teraj u tri lepe Angeline“.

U januaru, kad su strane banke počele da odbijaju zahteve Vlade Srbije za novim zajmovima, ministar finansija Siniša Mali je javno, u direktnom prenosu sednice, rekao Vučiću da, ukoliko ne stigne neka nova tranša, u apriliku neće biti novca za penzije i plate u javnom sektoru. Novac nije stigao, pa kartel mora da koristi unutrašnje rezerve, odnosno da krade ono što je preostalo i, usput, pojača guljenje kože s leđa građana. Kao poslednji bednici, Vučić i njegovi saučesnici kradu gde god stignu.

Koliko su očajni vidi se po poslednjoj prevari poljoprivrednika. Odlazeća Vlada je 28. marta donela uredbu kojom je opredelila sto miliona dinara subvencija poljoprivrednicima. Prvim programom namenjena je podela 500 miliona dinara za nabavku novih traktora, a drugih 500 miliona je obećano tzv. malim farmerima. Međutim, nisu prošla ni tri dana, a utvrđeno je da će poljoprivrednici dobiti samo 400 miliona, a 600 miliona dinara je nestalo negde u birokratskim lavirintima.

Po običaju, Vučić, Brnabić i Mali za propast njihovih koruptivnih kombinacija optužuju studente. Navodno, zbog svakodnevnih protesta ugrožen je turizam. U januaru i februaru zabeležen je pad od 18 odsto u prodaji privatnih aranžmana i 12 odsto koruporativnog turizma.

No, malipulatori iz vlasti ne pominju da je u istom periodu zabeležena rekordna poseta Kopaoniku i Zlatiboru. Naprednjačka kasta milijardera i milionera ne štedi. Mentalitet skorojevića i ograničene kognitivne sposobnosti sprečavaju ih da shvate procese u društvu. S druge strane, kriminalni instinkt ih upozorava da se distanciraju od vođe, koji se nalazi u slobodnom padu. Zato je Vučić usamljen u odbrani od pravde. Na prste jedne ruke mogu da se nabroje naprednjački fanatici koji su spremni da ga prate do kraja. Em ih je malo, em svi dele isti mozak, pa su im porcije male. Takvi, ne mogu da zaustave pobunu naroda, koji su opljačkali. Uzalud prete, kevću i laju.

Iako nisu opasni kao režimske džukele, mnogo su licemerniji njihovi moralni dvojnici iz opozicije. Čim su studenti pokrenuli protestne blokade, lideri opozicionih stranaka su procenili da mogu iskoristiti njihovu energiju za svoje interese. Svidelo im se kad su studenti odbili pregovore sa Vučićem, s objašnjenjem da nije nadležan, ali gorko su se razočarali kad su se ogradili i od njih, kao i od ProGlasa i ostalih nevladinih organizacija. Nisu uspeli da prisvoje ni mrvu podrške, kojom su milioni građana širom Srbije nagradili studente za sve podnete žrtve, za prebijanja, hapšenja, medijsku harangu i ostale oblike torture režima.

Naposletsku, opozicija je smislila karikaturalan način da se nametne i da energiju pobunjenog naroda kanališe u svom interesu. Predlog za formiranje prelazne vlade nazvali su „Vlada narodnog poverenja“, iako znaju da su daleko od vlasti i naroda, kao i da u njih niko nema poverenja. Niko, osim Vučića.

Isti opozicionari su već nekoliko puta prokockali poverenje građana. Prvi veliki protestni talas, koji je krajem 2018. i početkom 2019. godine zatresao celu Srbiju, pokrenut je zbog prebijanja Borka Stefanovića, potpredsednika Stranke slobode i pravde. U više od 130 gradova i naselja, svake subote organizovane su protestne šetnje. U jeku demonstracija pod nazivom „Jedan od pet miliona“, opozicionari su potpisali i tzv. Sporazum sa narodom, na koji su zaboravili čim su se uvalili u poslaničke klupe. Upravo je Borko Stefanović, kad je prvi put video Vučića u Skupštini, javno rekao da mu oprašta udarce metalnom šipkom po glavi, „kao mladalačke nestašluke“. S druge strane, Vučić nije oprostio građanima koji su protestovali zbog Stevanovićeve krvave košulje. Više od 400 građana tada je uhapšeno, pritvarano, procesuirano i osuđeno. Novcem i zdravljem platili su cenu, koju je tolerantni Stefanović olako oprostio Vučiću. Na isti način su okončani i masovni protesti posle masakra u „Ribnikaru“ i selima pored Mladenovca. Opozicionari su mesecima šetali stotine hiljada građana beogradskim ulicama, da bi, naposletku, predložili vanredne izbore kao „izlaz iz krize“.

Sada, usled veće masovnosti i energije na studentskim protestima, opozicioni lideri predlažu džukačko rešenje, da zajedno sa naprednjačkim kriminalcima formiraju prelaznu vladu, koja bi pomogla da sve ostane isto, sve sa Vučićem na mestu predsednika države. Sa vučićevskim motivima i načinima, opozicionari lažu da je „Vlada narodnog poverenja“ jedini način za politički izlaz iz krize.

– Građani i studenti nisu svesni rokova za izbor nove vlade, bez obzira da li će nju formirati sadašnja vladajuća većina ili će se napraviti prelazna vlada – tvrdi Biljana Đorđević, kopredsednica Zeleno-levog fronta.

U maniru Ane Brnabić, ona optužuje građane i studente da „nisu svesni“. A, baš ti „nesvesni“ studenti su žrvovali celu školsku godinu, pa i živote, da bi doveli do promene nakaradnog politikantskog sistema. U borbi za slobodu, studenti su uspeli da prinude Miloša Vučevića na ostavku, kojom je oborena Vlada. Istovremeno dok su studenti budili Srbiju i širili nadu u mogućnost boljeg života, Biljana Đorđević i njen ZLF su se ograničili na rad u parlamentu. Za ovih pet meseci, dobili su više od 600.000 evra samo za stranku, plus oko 250.000 evra za plate. Kroz to vreme, podneli su samo jedan predlog zakona, i to o ozakonjenju braka među homoseksualcima i mogućnosti da usvajaju decu.

Kao mamac na udicu, Đorđevićka i njene opozicione kolege, ideju o prelaznoj vladi predstavljaju kao jedini način da se ispune zahtevi studenata. I ta laž ima vučićevski gabarit. Studentski zahtevi su usmereni prema državnim institucijama, pre svih tužilaštvu i sudovima, a ne prema izvršnoj vlasti. Dakle, prelazna, ovakva ili onakva vlada nije nadležna za vođenje istrage i sudskog postupka u slučaju masovnog ubistva pod nadstrešnicom.

Dalje, po ideji opozicionih džukela, prelazna vlada bi trebalo da pripremi uslove za održavanje poštenih demokratskih izbora. Studentima, koji su doveli do ovih promena, opozicionari su namenili ulogu čuvara kutija. Posle svega što su radili na buđenju Srbije, zbog čega imaju apsolutnu podršku uverljive većine građana, studenti bi dobili priliku da spreče krađu glasova i pomognu da što više opozicionih kandidata dobije poslaničke mandate, pa i dolazak na vlast.

Kad je i ta ponuda odbijena, opozicionari su počeli da puštaju glasine da studenti i njihovi profesori nameravaju da naprave svoj politički pokret s kojim će učestvovati na sledećim izborima, kad god oni bili. Kao i Vučić, tako su i Đilas, Ponoš, Grbović, Lazović, Aleksić i ostali tzv. lideri opozicionih stranaka shvatili studente, a i građane koji ih podržavaju, kao opasnu konkurenciju. A, zna se, konkurenciju treba uništiti. Opozicionari zasad ne smeju javno da se suprotstave studentima, pa se zadovoljavaju puštanjem idiotskih abrova o tome da su studenti „poslednja linija odbrane Vučića„.

Odavno je poznato da revolucija jede svoju decu. Sad, dok neka vrsta revolucije traje, sa istim apetitom decu žele da pojedu i vladajuće i opozicione džukele. Kako sada izgleda, politički predatori ostaće gladni.