DEKAN MEDICINSKOG FAKULTETA: Možda ćemo zauvek da nosimo maske na nekim mestima, to može biti nova realnost!

Lazar Davidović, direktor Klinike za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju, novi je dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu. Na dužnost stupa 1. oktobra- u prvom intervjuu nakon ovog imenovanja – kaže da je to za njega velika čast i obaveza.

– To će biti kruna moje profesionalne karijere. Velika privilegija, velika čast, veliki izazov i velika obaveza.

Da li ostajete direktor klinike?

– Svom kliničkom radu ostajem posvećen, ali ću 1. oktobra zamoliti direktora KCS Miliku Ašanina da me razreši dužnosti funkcije direktora klinike. Nemam kapaciteta da radim dva tako ozbiljna upravna posla. U ovoj klinici postoje veoma kvalitetni ljudi koji mogu da me naslede. Rukovodio sam klinikom 20 godina i imao sam više nego dovoljno vremena da uradim sve što sam želeo.

Je li teško voditi zdravstvenu ustanovu tokom pandemije koronavirusa?

– Rad svih hirurških ustanova je marta 2020. prilagođen novonastalim okolnostima. Vaskularna medicina je specifična, jer, pored hitnih pacijenata, koji zahtevaju trenutno operaciju, postoje i tzv. neodložni hronični pacijenti, koji imaju veoma uznapredovalu hroničnu vaskularnu bolest, ta stanja nisu hitna, ali bi odlaganje zahvata životno ugrozilo pacijenta. Zbog toga smo mi prošlu godinu završili na 70 odsto normalnog godišnjeg rada. Naši anesteziolozi i medicinske sestre radili su u kovid bolnicama, a budući da imamo oko 200 zaposlenih, to je i te kako uticalo na naš svakodnevni rad. Inače, na klinici smo stvorili bezbedne uslove kako za zaposlene, tako i za pacijente.

Da li se nazire definitivni kraj pandemije?

– Jedini način da se ovaj problem reši je vakcinacija. Ne mogu da razumem nemedicinski, a još manje medicinski deo javnosti koji je protiv vakcinacije. Znate, iako sam hirurg, moram da priznam činjenicu da nije hirurgija ta koja je spasla najveći broj ljudi u istoriji. Spasle su preventivne medicinske mere – na prvom mestu uvođenje u upotrebu higijenski ispravne vode za piće, a na drugom mestu su vakcine. Dakle, vakcine, vakcine, vakcine. Zahvaljujući nadležnima u Srbiji, imamo ih više nego dovoljno. Imamo i tu mogućnost da biramo između četiri vakcine. Nisam siguran da mnogo zemalja ima takvu privilegiju.

Ipak, antivakcinaški lobi je još jak i uporan…

– Ako neko ima, recimo, infarkt miokarda ili malignu bolest, to je opasno samo za njega, složićete se. Ali ako neko ima zaraznu i lako prenosivu bolest, koja je potencijalno životno opasna, to onda nije opasno samo po tu osobu već i po njegovu okolinu. Dakle, vakcinacija je apsolutno neophodna. Živimo u vreme medicine zasnovane na dokazima. Postoji više nego dovoljno evidentnih dokaza i sa Zapada i sa Istoka po kojima je delotvornost vakcine dokazana.

Čemu nas je naučila korona?

– Da moramo mnogo više da cenimo sopstveno zdravlje, zatim odnos sa onima koji su nam prijatelji, kao i prirodu u kojoj živimo. Više pažnje moramo posvetiti našem neposrednom okruženju. Pa ako svako da svoj doprinos, biće manje uslova za poremećaje koji mogu dovesti do ovakvih pandemija.

Šta će biti posledice pandemije? Šta nam ostaje iza svega?

– Prethodnih deset godina sam član Izvršnog komiteta evropskog udruženja za kardiovaskularnu hirurgiju (od 2016. do 2018. bio je predsednik, prim. nov.) i mesečno sam negde u Evropi držao predavanja. Kad sam na aerodromima sretao ljude sa Dalekog istoka koji su nosili maske – mnogo pre korone – čudio sam se. Možda će ovo biti jedna od naših životnih navika u budućnosti. Činjenica je da ćemo morati mnogo više da vodimo računa o elementarnim higijenskim merama, koje su, iako nekome deluju banalne, i te kako efikasne. Nije tu reč samo o maskama nego i o higijeni ruku itd. Takođe, meni neće biti teško da se revakcinišem ne jednom godišnje, nego i mnogo češće ukoliko je potrebno i ako je to rešenje protiv ove opake bolesti.

Je li tačno da, uprkos koroni, ne jenjava interesovanje stranaca za specijalizaciju na našim klinikama?

– U poslednjih deset godina na našu kliniku dolaze mladi ljude iz razvijenijeg dela Evrope da se edukuje. To je veliko priznanje našoj medicini, našoj kući, i to je možda najbolja moguća reklama na internacionalnom nivou. To je i jedna od najznačajnijih stvari u mojoj dvadesetogodišnjoj karijeri rukovođenja ovom klinikom. Trenutno je kod nas doktor iz Rima, a već znamo ko će nam dolaziti narednih osam meseci.

Vi nikada niste želeli da napustite Srbiju?

– Razlozi će vas možda iznenaditi. Spadam u ljude koji su patriote, koliko god to čudno zvučalo. Volim ovu zemlju sa svim njenim manama i nedostacima. Uspeo sam da se ovde profesionalno afirmišem. Da sam otišao u Francusku ili Italiju, odakle je bilo ponuda, imao bih veća primanja, što nije bez značaja, ali nisam siguran da bih dostigao taj stepen međunarodne afirmacije, jer bih bio neko ko je stranac prve generacije. Nikad se ne zna. U krajnjoj liniji, osetio sam obavezu i prema roditeljima, a u ovoj zemlji imam i dosta onih koji su mi bliski prijatelji i bez kojih mi tamo negde ne bi bilo lako. Nisam našao nijedan suviše dovoljan razlog koji bi me odavde uputio da negde drugde radim.

Od 2019. godine ste inostrani član Ruske akademije nauka, tek šesti Srbin koji je ušao u tu instituciju…

– Pre svega, to je izuzetna čast i privilegija. To je, svakako, jedan od nekolicine najznačajnijih događaja u mojoj profesionalnoj karijeri, nešto o čemu nisam mogao sanjati kad sam 1977. upisao studije medicine… Pitam se, iako nisam lažno skroman, da li sam to zaista zaslužio.