Kriza kao spasonosno rešenje!

Već neko vreme u javnosti se mnogi, često po nečijem nalogu, trude da nađu izlaz iz krize u kojoj je Srbija. Nižu se predlozi rešenja, a već postoje i javna razmimoilaženja u stavovima. Recimo, deo studenata je izašao sa predlogom ekspertske vlade bez političara, dok je drugi deo izašao sa predlogom vanrednih izbora sa studentskom listom koja bi bila bez političara. Partije parlamentarne opozicije su izašle sa predlogom prelazne vlade ekspertsko-političkog tipa, a onda su iste te partije izašle sa predlogom vanrednih izbora, ali sa učešćem svih relevantnih društvenih grupa, što naravno podrazumeva da su te partije i njihovi lideri među onima koji će na izborima učestvovati, a to dalje znači da ne prihvataju inicijativu studenata, samo to ne smeju tako da kažu javno već koriste razne fraze kako bi to zabašurili. Ovakva situacija je dovela i do podeljenog raspoloženja opozicione javnosti, pa je tako oko trideset posto njih za prelaznu vladu, a slično toliko je za vanredne izbore, dok je ostatak neodlučan i sve više apatičan jer posle opšteg jedinstva na početku protesta sada bez razloga imamo raslojavanje, zaklučuje dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

E sad, ja lično mislim da je suvišno, a u velikoj meri glupo i kontraproduktivno tražiti rešenje za izlazak iz ove društvene krize koja je u Srbiji nastupila. Ova kriza je spasonosna jer je dovela do toga da ljudi prvi put posle dugog niza godina progledaju i jasno vide da živimo u potpunom imaginarijumu. Nemamo školstvo, nemamo zdravstvo, nemamo policiju, nemamo pravosuđe, nemamo vojsku. U nakraćem, nemamo državu već brlog u kojem se valjaju privilegovane svinje. Što pre i što više ljudi to vidi, to će se pre napraviti dovoljna snaga da se stvari počnu menjati. A menjanje stvari u ovakvoj situaciji u kojoj se mi nalazimo podrazumeva bukvalno proglašavanje Nove Republike Srbije u kojoj bi sve institucije bile novopostavljene jer bukvalno ni jedna ne funkcioniše. Shodno tome, besmisleno je tražiti rešenje za izlazak iz krize koje podrazumeva očuvanje ovakvog okvira u kojem se sada nalazimo, a koji se više ne može popraviti. Treba reći da su u svojoj istoriji Francuzi pet puta proglašavali novu republiku, od toga dva puta u drugoj polovini dvadesetog veka. Trenutno postoji sve više glasova kojivgovore o potrebi da idu na proglašavanje Šeste Republike Francuske, a ovo je tema o kojoj se tamo sasvim legitimno priča u javnosti.

Protesti koji se sada u Srbiji dešavaju imaju potencijal za sprovođenje suštinskih promena i pravljenja novog institucionalnog okvira. Ovo je esencijalno važno jer su decenije loše uprave kod nas stvorila jednu posebnu grupu ljudi sa izmenjenim karakterom i antropološkim crtama. Svojevremeno je Jovan Cvijić definisao narodne karakteristike Srba u kojima nas je klasifikovao u dva osnovna tipa, dinarski i moravski. Kasnije je izdvojio i panonski tip kao dovoljno karakterističan da bi bio posebna kategorija. Naš veliki naučnik je smatrao da na formiranje karakterističnih grupa u okviru naroda utiče spoj geografskih, istorijskih, kulturnih i psiholoških faktora. Shodno ovoj postavci slobodno možemo reći da se od devedesetih, a pogotovo pod Vučićem, formirao i novi tip koji je sada dobio i naziv, ćacijevci. Ovaj tip ličnosti karakterišu bahatost, neobrazovanost, nekultura, sklonost ka kriminalu, verolomstvo, konvertitstvo, sklonost ka izdaji. Sve što je normalno u Srbiji je ugroženo zbog ćacijevaca i shodno tome se mora učiniti sve da se preseče logika na kojoj oni nastaju jer se time jedino može sprečiti njihova dalja ekspanzija. Inače po nacionalni interes ćacijevci su mnogo gori i opasniji od poturica, a svi znamo da su Prvi srpski ustanak, borbe u Crnoj Gori i Nevesinjska puška bili događaji koji su zaustavili stvaranje poturica tako što su promenili istorijski tok i narod oslobodili turske vlasti. Drugi vid borbe protiv turčenja bile su migracije. Slično je i sada, ili ćemo se boriti protiv Ćacilenda ili ćemo morati da se selimo iz Srbije!

Otuda je ovo što se dešava u Srbiji svojevrsni ustanak protiv Ćacilenda i onih koji su ga uspostavili. A kada se ima ustanak onda se podrazumeva da cilj mora biti drastičan otklon od onoga što se sada ima kao društvena realnost. Ovo nas vraća na temu krize. Ona nam sada pomaže jer mobiliše ljude po principu „mrtvog Turčina u dvorištu“ koji je bio dobar metod za regrutovanje ustanika. Princip je bio sledeći, ako neko selo neće da se digne na ustanak, Karađorđevi ljudi ubiju Turčina i ubace ga u dvorište neodlučnih, nakon čega su opcije bile ili dizanje na oružje ili da se vlastima objašnjava odakle mrtav čovek u tvojoj avliji. Zato nam valja izdržati u ovakvom poretku do druge polovine juna mesece kada srednje škole završavaju i kada maturanti polažu maturu i kreću na upis prve godine fakulteta. Ovo će biti momenat najveće krize, jer će doći na naplatu sve ono što je vlast odlagala u nadi da će se protesti sami od sebe ugušiti. U tom trenutku pred Vučićem će biti dva izbora. Ili odluka da svi studenti gube godinu, budžetski status, domove, menzu. Ili odluka da se posebnim zakonom ova studenstka pa i školska godina proglase validnom uz očuvanje pozicija koje su studenti imali pri upisu 2024. godine. Prva opcija nas vodi u dalji socijalni bunt jer bi podrazumevala da vlast mora policijom da izeljava studenstke domove, da gubi desetine hiljada budžetskih mesta i dobija sve te studenete (od kojih su neki i neutralni ili čak za vlast) kao ekstremne protivnike, plus njihovi roditelji, rodbina i prijatelji. Druga opcija sve vraća na 2024. studensti su sigurni, profesorima ponovo počinju plate i Vučiću propada manevar koji je pokrenuo sa idejom da ekonomski slomi protestante.

Uglavnom, nadam se da nam je svima jasno da Ćacilend neće pasti sam od sebe i da to neće ići brzo.

Ali, mi drugog izbora nemamo i zato nema spuštanja tenzija niti smirivanja krize.