Kurti pomaže svome bratu Vučiću!

Dragomir Anđelković

Od kada Aljbin Kurti vlada u Prištini, drastično se promenila percepcija Kosova u srpskim – kako režimskim tako i mnogim opozicionim – medijima. To se nije desilo slučajno. Ranije je ono sistematski predstavljano kao nejaka zapadna marionetska tvorevina, koja radi ono što joj se iz Brisela i Vašingtona naredi.

Odjednom, Kosovo je „postalo“ velesila kojoj niko ništa ne može. U nekim stvarima kao da prkosi tzv. kolektivnom Zapadu slično onome što čini nuklearnim oružjem naoružana Severna Koreja. Skoro da se emituje slike Kurtija kako sedi na vrhu atomske bombe i svima poručuje: neće biti Zajednice sprskih opština ni Srba na Kosovu!

To su naravno totalne gluposti. Kosovo je i dalje ono što je bilo: puki NATO kvislinški entitet. Samo su kod nas promenjeni crni propagandni zadaci u vezi sa svesnom ili nesvesnom obradom srpske javnosti. Dok je Vučić imao zadatak da tiho daje Prištini ustupke koji su imali za cilj da ona zaokruži svoju „državnost“ – od uspostavljanja kontrole nad celom teritorijom naše okupirane južne pokrajine, do uključivanja tamo stvorene separatističke konstrukcije u razne međunarodne organizacije – Kosovo je predstavljano kao „mačiji kašalj“. Krhka slamka među vihorovima. Priča je bila: sada mu nešto dajemo kako bismo kupili vreme, a sutra ćemo to uzeti lako nazad. Onda je počela druga faza veleizdajničke aktivnosti Aleka bez Kosova i njegove (inter)nacionalne bratije.

Već napola skuvane napaćene srpske žabe bilo je potrebno ubediti da je stvar oko Kosova definitivno gotova. Šta nam je, to nam je. Ništa – navodno – ne možemo da uradimo. Priština, oslonjena na svoje saveznike, postala je preko noći „mnogo jaka“. Volšebno je prešla medijski put od nemoći do svemoći. Ako uspemo da sačuvamo žive glave naših sunarodnika koji i dalje opstaju na kosovsko-metohijskoj zemlji, te spasemo ključne svetinje – nameću nam – „dobro ćemo proći“.

Tu se zaprao radi o izvođenju radova na legalizaciji u svesti građana Srbije nedela koje je Vučić sa svojim sabratom Kurtijem počinio. Baš to je u pitanju! Prvo je rušeno sve srpsko u okviru udruženog zločinačkog poduhvata Prištine, oficijelno-kvislinškog Beograda i njihovih nalogodavaca, a sada se ozvaničava albansko-NATO divlja gradnja na našem otetom prostoru.

Glupost je, i to potpuno sumanuta, priča o tome da se Aljbin otrgao kontroli Zapada te radi pomahnitao šta hoće. Kao, skoro pa „dobronamerni“ Vašington i Brisel (koji su, da ne zaboravimo, bombardovali Srbiju i Srpsku, saučestvovali u uništenju Krajine i odvajanju Crne Gore, te stvorili kosovsku lažnu državu), žele neki „fer“ kompromis te insistiraju makar na formiranju „Zajednice srpskih opština“ u punom kapacitetu, a podivljali albanski lider na to ne pristaje. Pri tome je „naivni“ Vučić od svih „prevaren“.

Koješta! Kurti je evroatlantski sluga koliko i Alek. Obojca rade kako im se naredi. Makar je tako kada su u pitanju ključne stvari. Oko manje bitnih, recimo, da li će ovaj ili onaj klan koji sa njima šuruje dobiti određeni unosan posao, imaju izvesnu autonomiju. Zato se važniji poslovi koordiniraju od strane viših globalnih „instanci“. Tu nema prostora za samostalna zlodela.

Zar iko može da poveruje da u ubistvo Olivera Ivanovića – koji je bio čovek od velikog uticaja na severu Kosova pa i generalno među kosovsko-metohijskim Srbima – nisu bile umešane razne zapadne specijalne službe, te prištinski koliko i beogradski faktori. Svim evroatlantskim kvislinzima i gospodarima on je jako smetao u realizaciji završnih radova na prepuštanju naših pozicija  na Kosovu Prištini.

Stoga nije samo važno ko je 16. januara 2018. povukao oroz ili neposredno naredio njegovu likvidaciju, već je jednako bitno ko je u to bio umešan. A siguran sam, da to ponovim, bio je u to upleten svako ko je na ovaj ili onaj način želeo ono što je usledilo, a to je totalno urušavanje srpskih pozicija na Kosovu i Metohiji, čiji su temelji već ranije bili minirani ali poslednji čin ne bi prošao bez otpora naroda da je na terenu imao ko da ga pokrene i povede. Oliver Ivanović ne bi pasivno posmatrao reprizu pokušaja prištinske okupacije severa Kosova, koju je skoro dvadeset godina ranije sprečio sa drugim odvažnim Srbima.

Stigli smo i do onoga što se pre neki dan dogodilo a ključno je za ovaj tekst: albanski separatistički sud u Prištini proglasio je Milana Radoičića – kako se to kaže krajnje „kontroverznog biznismena“ bliskog Vučiću i  nekadašnjeg zamenika lidera „Srpske liste“ tj. SNS-a za KiM – odgovornim za ubistvo Olivera Ivanovića. Uz to su četiri osobe osuđene na preko 22 godine zatvora. Radojčić je, kako se tvrdi, predvodio kriminalno-političku grupu koja je izvršila ubistvo Ivanovića a bila je tesno povezana sa režimom u Beogradu.

Pre ovakve presude albansko suda, mnogi u Beogradu su mislili da se, makar na kraju lanca, opisano i desilo. Ali široko rasprostranjeno je bilo i mišljenje da se Vučić i Kurti, pozerski, kao i u vezi sa drugim pitanjima, prepucavaju i u vezi sa pomenutim zločinom, ali obojca svesrdno rade na uništavanju dokaza, zataškavanju istine, zbunjivanju građana. Sada odjednom udarac po Radojčiću, koji deluje kao da je usmeren protiv Aleka. Otkud to?

Ispada da Aljbin zabija nož u leđa svom beogradskom prijatelju. Nije tako ako se malo dublje razmisli. Kurti, po nalogu svojih mentora, zapravo pomaže Vučiću, drugom vladajućem evroatlantskom čedu na raskomadanoj teritoriji Srbije. Stvar je prosta. Kako se kaže: od feudalca za koga je jasno da gubi rat i plaćenici počnu da beže. Svesni su da na kraju neće dobiti zaostale „plate“, a i glave mogu da im budu ugrožene. Plaćenici su, po pravilu, blato koje se lepi na čizme jačeg. A Vučić svima koji su malo pametniji među onima koji za njega rade, već deluje kao gubitnik. Samo je pitanje kada će njegov brod potonuti, a ne da li će se to desiti.

Problem je u tome što se Vučić – sa izuzetkom malo izlapelih baba i deda i drugih otupelih pasioniranih pratilaca njegovih sredstava masovnog dezinformisanja – oslanja na interesnu zajednicu. Njen noseći stub su karteli. Oni danas Aleku predstavljaju garant fizičke bezbednosti. Kada prigusti, poučen 5. oktobrom 2000. godine, on ne veruje vojsci i policiji. Videli smo 15. marta u koga se uzda: Beogradom su krstarile paravojne formacije a kako su upućeni (recimo Čedomir Jovanović) javno ustvrdili, njihovi pripadnici (kriminalnog pedigrea) nalazili su se i u ključnim državnim institucijama za zadatkom da ih brane. Međutim, izgleda da su se primakli tački kada je veliko pitanje da li bi i za tovare zlata to nastavili da rade.

Toga su svesni i Alekovi evroatlantski šefovi. Zato su, uveren sam, dali zeleno svetlo Kurtiju da mu na specifičan način priskoči u pomoć, odnosno pre novih velikih narodno-studentskih protesta konsoliduje njegovu kriminalnu falangu u osipanju. Udar na Radojčića – jednog od ključnih Vučićevih ljudi u crnoj zoni – poruka je svima njima da im nema ni potencijalnog spasa bez Aleksandra, odnosno njegovog krovnog aranžmana o deinstalaciji opskurnog sistema koji oličava. Za to još nije došlo vreme, a torpedovane su njihove nade da će, kao deo sličnih struktura 2000. godine, samostalno moći da pretrče na drugu stranu. Sada je za deo njih spaljen most preko koga bi mogli da beže, a ostalima je stavljeno do znanja da i za njih nema prostora za uzmicanje. Kada dođe „sudnji dan“ drugi će odlučiti ko će biti spašen, a za koga nema milosti.

Ukratko, evroatlantisti preko prištinskog suda pokušavaju da zakrpe rupe u Vučićevom odbrambenom bedemu. Još im treba. Nije Kurti udario na svog „srpskog“ brata. Naprotiv. Priskočio mu je lukavo u pomoć. Zapad ne može da nađe pokvarenijeg i efikasnijeg kvislinga u Srbiji od Aleka. Muka je, u to nema ni trunke sumnje, i tamošnjim bitnijim igračima od njega, ali kada je korist u pitanju, nisu čistunci. Još nije završio višedimenzionalni zadatak. Srbija nije okončala proces priznanja svoje separatističke provincije,

Republika Srpska još nije dotučena, nismo uvučeni u NATO. Pre nego što dobije naređenje da definitivno ode iz Srbije, Aleksandar Vučić ima još šta da obavi, a Aljbin Kruti hteo ili ne mora u tome da mu pomogne da se na tronu održi još neko vreme. U tome je ključ za razumevanje sudske odluke kojom smo se bavil