Protesti građana i blokada puteva zbog namere vlasti da izmenama zakona o eksproprijaciji kojima vlast hoće da ozakoni otimanje svojine, hapšenje istih tih građana a ignorisanje onih koji su bagerom, motkama i čekićem napadaju građane je stvarnost u kojoj žive građani Srbije. Komentarišući takvu reakciju vlasti profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić u intervjuu za “Novu” kaže da je vlast pokazala veću nervozu od one koju je očekivao.
U razgovoru za Novu profesor Radonjić govorio je o opoziciji, ujedinjenju, ulozi koju bi trebalo da imaju. osvrnuo se i na izbor kanidata za predsednika Srbije koji bi trebalo da stane na crtu Aleksandru Vučiću kao i na sve ono što se dešavalo oko Zdravka Ponoša.
Kako komentarišete reakciju vlasti na proteste građana organizovane u subotu?
– Subota u 14h je relativno benigno vreme u odnosu na bilo koji radni dan. Mogli su da sačekaju sat vremena, da se izmaknu i prave kao da se nista značajno nije dogodilo. Ovako, na prvi signal iole organizovanije pobune reagovali su nepromišljeno što mi govori da su uplašeni. Jedno je sigurno – naprednjakolike falange su spremne i dejstvuju sinhrono sa partijskom policijom.
Šta su znaci da je Srbija doživela demokratski slom?
– Organizovano proterivanje kritike iz javnog diskursa koje je vodilo kriminalizaciji i nesputanoj moći nekolicine. Na stotine hiljada građana Srbije su svesno ušli u ovu šemu radi lične koristi. Druge sve to nije interesovalo jer su “svi političari isti” ili su nameravali da otperjaju odavde. Čast izuzecima, mi preostali smo više-manje stajali sa strane i sve to ćutke posmatrali. U međuvremenu su nam se strah i neverica uvukli u kosti što je vodilo slomu našeg samopouzdanja. To je magična formula svake tiranije koja ima za cilj da predupredi bilo kakav organizovani otpor.
Opet, samopouzdanje se dobija kroz borbu i žrtvu – lideri opozicije moraju u prve redove da gutaju suzavac i trpe i uzvraćaju udarce. Isto tako, lideri opozicije moraju da naprave klupu za rezervne igrače koji će uvek biti spremni da preuzmu njihovo mesto u slučaju potrebe.
SSP, Demokratska stranka, Narodna stranka i još nekoliko opozicionih konačno su se izjasnile da idu na izbore zajedno. Bilo je dosta nesuglasica na liniji Jeremić-Đilas. Šta je prema vašem mišljenju presudilo da donesu ipak takvu odluku?
– Nužda. Pretpostavljam da su procenili će ih uništiti bojkot, a ne poraz na nepoštenim i neslobodnim izborima. Ne želim da kažem da opozicija ne može da dobije na izborima, mada je to veoma teško u uslovima okupiranih medija, ali nije za očekivati da će vladajuća oligarhija priznati izborni poraz ukoliko bi do njega došlo. Tako nešto se nikada neće desiti.
Ostalo je praktično manje od 130 dana do izbora. Šta može uopšte da se uradi za to vreme i u postojećim nedemoktarskim uslovima?
– Može mnogo da se uradi jer je nezadovoljstvo građana veliko i kipti na sve strane. Već dugo vremena je očigledno da režim vlast koristi kao šibu zarad ispunjenja svojih interesa. Posledica je društvo koje truli, kriminal, korupcija, demografski i privredni sunovrat i prateći egzodus stanovništva u potrazi za boljim životom. Sveprisutna apatičnost i entropija koje su posledica izneverenih očekivanja, niskog životnog standarda i agresivne propagande koja nas kroz besomučno klicanje vođi, sejanje mržnje, kontinuirano plasiranje dezinformacija i trivijalne sadržaje zaglupljuje su trenutno naši najveći neprijatelji, a njihovo glavno oružje.
Šta je neophodno uraditi?
– Prvo i osnovno potrebno je ujedinjenje svih opozicionih aktera, ne nužno u jednoj koloni, čije delovanje mora da bude artikulisano. Potom je potrebno da se pojača otpor i da opozicione vođe podnesu žrtve. Nije dovoljno što policija hapsi građane na protestima. Neophodno je da opozicioni lideri budu na čelu građana koji se nezakonito hapse i da podele njihovu sudbinu. Ovako, deluju pomalo razmaženo. Građani robuju u „Juri“ i sličnim preduzećima, a oni zaziru od jedne noći „robovanja“ u policijskom pritvoru. Na ovom prostoru se na vlast dolazi kroz odmetništvo. Makar ono trajalo samo jedan dan.
Kako doći do predsedničkog kandidata koji bi mogao da izađe na crtu Aleksandru Vučiću i uđe u drugi krug?
– Bitan je pojedinac, bitna je njegova ili njena persona, ali je elementarno kreiranje atmosfere koja će poput zaraze prenositi veru da su promene moguće. Pobuna kreće iznutra. Nepristajanje na sav ovaj užas koji nas okružuje i odlučnost da u vezi toga nešto preduzmemo su preduslov kohezije i mobilizacije građana.
Postoji li takav čovek?
– Naravno da postoji, ali nemojmo već sada od njega ili nje praviti mesiju. Taj mesijanski kompleks u poslednjih tridesetak godina nas je i doveo do zida u koji svakodnevno udaramo glavom pa tako rascopani i kontuzovani već poduže vreme dezorijentisano bauljamo u vremenu i prostoru. Nužno je da ta osoba personifikuje društvo u kojem želimo da žive naše deca, a ne da kreira percepciju da će nam rešiti sve naše probleme – neće i ne može.
U javnosti se spominjao potpredsednik Narodne stranke Zdravko Ponoš. Podršku međutim nije dobio od svoje stranke. Kako to vidite?
– Kao besmisleni rat sujeta i prenaduvanih ambicija oko čoveka sa ozbiljnim kvalitetima i potencijalom. Nadam se da će se relevantni akteri spustiti na zemlju i racionalo pristupiti analizi njegovih mogućih dometa.
Kompletan intervju sa profesorom Radonjićem čitajte u štampanom izdanju novina „Nova“.