Masovna i brza privatizacija

Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Masovna i brza privatizacija javnog sektora (kod nas državnog i društvenog) poznato je, nije dovela do veće efikasnosti korišćenja kapitala i privrednog rasta, a o razornom delovanju na kapital, narastanje kriminala i pljaćke, ogromnu nezaposlenost, gubitak društvenih ciljeva i programa razvoja – sve je to već poznato i javno „dešifrovano“. Provedena je haotićna privatizacija pod vidom tranzicije, uz značajnu pomoć koruptivno obolele države. Ovaj osnovni stub konstrukcije i primene neoliberalizma je razorio i opljačkao, individualizovao, pocepao domaći kapital i u procesu rasprodaje većim delom gotovo uništio. Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, domaću industriju, sindikate, a masovno je proizveo „spekulativnu penu“, podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita kod banaka sve do prezaduženosti (države, preduzcća i stanovništva). On nije našao rešenje za ovu ftnansijsku krizu koja je dovela do razaranja javnog sektora, masovnog osiromašenja radnika i propast srednje klase.

Dok mi završavamo našu privatizaciju na zapadu cveta nacionalizacija, državni intervencionizam, a sada i protekcionizam i „zatvaranje“ nacionalnih ekonomija. Ovaj proces razaranja gotovo je završen. Noseći stub ove ekonomsko-socijalne piramide i građevine je veoma porozan i gotovo pred rušenjem.

SMANJIVANJE JAVNE POTROŠNJE U FUNKCIJI FINANSIJSKE KONSOLIDACIJE

Smanjivanje javne potrošnje, a posebno socijalnih rashoda, u korist Profita privatnog sektora, kao filozofija razvoja društva i potrebne socijalne ravnoteže u društvu, doveo je do ogromne preraspodele bogatstva i socijalnog raslojavanja društva. Neracionalna upotreba „oslobođenog“ kapitala za privatni sektor doveo jc do njegove neefikasne i sitno-sopstveničke upotrebe. Društveni ciljevi razvoja se gube, individualizam narasta i ruši zajedništvo. Otpor ogromne mase osiromašenih, nezaposlenih i bednih – izbačenih u krug izdržavanih, postaje sve slabiji i potpuno neorganizovan. Takvom masom se lako upravlja, manipuliše ili jednostavno jevtino kupuje sitnim davanjem i krupnim obećanjima. Sve je to dopunjeno zahtevom da se smanji zaposlenost u javnom sektoru, da se ograniče ili čak smanje plate u ovom sektoru, ali i penzije. Neoliberalizam ostavlja socijalnu pustoš i sve veće smanjivanje socijalnih prava.

Dodatno se slabe državne institucije i bitne funkcije savremene države. Uz to zahteva se i smanjenje državne intervencije u pomoći privrednim i drugim subjektima, dakle smanjenje državnog ekonomskog i socijalnog intervencionizma, dok ga zapadne razvijene zemlje široko koriste u očuvanju sistema i „dezaktiviranju socijalne bombe“. Neoliberalna doktrina je protiv mešanja države u privredu, jer će. po njoj, „prirodni zakoni ekonomije ponovo pronaći ravnotežu, dok će stopa inflacije kao oblik ekonomske groznice kao „nekom čarolijom doživeti pad“. Da se podsetimo i Miltona Fridmana korifeja monetarizma i neoliberalizma. „Protivim se svakoj vladinoj ekonomskoj intervenciji“. Slobodno se može reći da se radi o neoliberalnoj minimalnoj državi i liberalnoj maksimalnoj strategiji finansijskog krupnog kapitala. Pri tome sc finansijskim pljačkanjem i trgovinom kreditnim i virtuelnim novcem pljačkaju čitave države i narodi  držeći ih u pokornosti. Kineski državni intervencionizam uvažava tržište samo kao pomoćno sredstvo u razvojnim odlukama i ciljevima države, što omogućava ovoj zemlji najbrži privredni rast u svetu, koji traje već decenijama.

Dakle, i ovaj stub neoliberalizma ne funkcionišc, čak daje i potpuno suprotne efekte od proklamovanih. Šta je, konačno, ostalo od neoliberainog projekta, što smo stavili i u podnaslov? Nijedan stub nije očuvan. Srušeni su i mit i dogma neoliberainog projekta. On ostaje samo kao propagandni kredo u interesu krupnog zapadnog kapitala i njihovih finansijskih institucija. Još je na sceni i uporno se čuva neoliberalna diktatura finansijskog kapitala kao sredstvo eksploatacije i porobljavanja država i naroda. Istovremeno narasta i u nizu ovih država državni nacionalni projekat i pre svega nacionalni razvojni interesi, uz brojne masovne proteste i otpore ostacima i teškim razornim posledicama ovog neoliberainog projekta.

U razvijenim zapadnim državama narastaju masovni socijalni i politički otpori ovom destruktivnom sistemu, dok se bunt izražava preko izbora „desnih“ populističkih stranaka, suprotstavljenih u svojim programima neoliberalizmu, korupciji, otuđenju, uz zahtev za novim sistemom s većom socijalnom pravdom. Nosioci krupnog kapitala to označavaju kao „fašističke pokrete“ i desničarski nacionalizam. Narasta intervcncionizam i državni protekcionizam sa elementima trgovačkog i valutnog ratovanja se širi, a to sve traži odgovor na pitanje kakav novi sistem graditi u interesu pojedinca, porodice, obnove (a ne uništavanja i nestanka) stanovništva, kako vratiti oduzeta prava građanima i staviti pod kontrolu ovakav kriminalizovani, otuđeni i pljačkaški (kolonijalni) fiktivno stvoreni kapital. To je i platforma od koje se mora poći u dubinskoj reformi privrede, države i društva.

KRAH NEOLIBERALNOG MODELA RAZVOJA I ANTI RAZVOJNE MAKROEKONOMSKE POLITIKE

Monetarizam je osnova na kojoj izrasla ekonomska politika usmerena na gušenje i siromašenje privrede. Monetarizam i restriktivna monetarna politika nisu dobro izabran put ozdravljenja privrede i izlazak iz krize. Sada kada se neoliberalni model kapitalizma slomio u novoj svetskoj finansijskoj krizi i kada se traži novi model „kapitalizma sa humanim likom“, kada je model spekulativne ekonomije pokazao sve svoje nakazne strane u razaranju realne ekonomije, postojeće zaposlenosti i stavio znak pitanja na kapitalizam kao sistem u besomučnoj trci za profitom, traže se nova rešenja za izlazak iz ekonomske krize. Da li su rešenja moguća na starim stubovima kapitalizma i spekulativnog kapitala?

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim privredama u svetu nude sledeći unificiran program:

1)Deregulacija privrednih i finansijskih tokova, odnosno liberalno i potpuno slobodno tržište,

2)Defiskalizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva i preraspodela bogatstva u korist kapitala,

3)Antisindikalna represija,

4)Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih,

5)Masovna i brza privatizacija privrede i javnog sektora.

Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera. „Radi se o koherentnom militarnom korpusu“ koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija. Strane korporacije su pokupovale domaća preduzeća vrlo jeftino (podcenjene vrednosti) kao i domaće banke. Bez domaćih banaka i bankarskog kredita u funkciji razvoja nema razvoja. Najveći broj privreda u svetu je postao „laboratorija za neoliberalne eksperimente“ Neoliberalizam, kao antiteza državnim intervencionistima, nije doveo do novog uspona privreda zrelog kapitalizma (razvijene privrede), dok rast profitne stope nije doveo do oživljavanja realnih investicija, dok su finansijske investicije doživele pravu eksploziju.

Razvija se pravi „antisocijalni krstaški rat“, razaranje socijalne države u korist profita i uskog sloja nosilaca krupnog finansijskog kapitala. Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski „pokret“ u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rasi, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavljaju. Neoliberalni cilj je „revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta“. Šta se ustvari krije iza toga cilja?

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3,6% i osamdesetim 2,9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta – slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekultativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. „Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan.“ Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere. Deflacionistička politika, rasturanje javnih službi i državnih regulativnih funkcija, veliki procesi nekontrolisane i kriminalne privatizacije, uz razvoj kapitalističkog sektora povezanog sa mafijom, socijalno raslojavanje – siguran je put u nekolonijalni odnos mnogih država.

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom- Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije „‘Društvo Mon Pelerin“ (Fon Hajek, L.Mizes, M. Friedman. V. Lipman. Karl Poper, W. Repke L. Robins) i dr je privremeno trijumfovalo zahvaljujući konzervativnim vladama u zapadnim razvijenim privredama, ali i  krupnom finansijskom i bankarskom kapitalu u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim „privredama u tranziciji“ (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta „privhčnost“  neoliberalizma, kada se svodi na sledeće:

1)Kočenje i kontrola monetarne emisije – restriktivna monetarna politika.

2)Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u bruto domaćem proizvodu,

3)Veliko sniženje poreza na najviše dohotke (bogatim slojevima društva, nosiocima kapitala),

4)Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima i tržištu kapitala,

5)Povećanje stope i broja nezaposlenih,

6)Gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata,

7)Antisindikalno zakonodavstvo,

8)Redukcija socijalnih davanja,

9)Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

10)Privatizacija (brza i sveopšta) kao nametnut proces u svim zemljama i dr.

Enormni vojni rashodi, ogromni javni dugovi i stalni budžetski deficit, sve veći deficit platnog bilansa. „valutno ratovanje“ i sl. mnoge ekonomiste navodi na zaključak da se ustvari radi o militarističkom dirižizmu upakovanom u neoliberalizam – koji skida svaku zaštitnu politiku nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika finansijskog kapitala.

Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu -kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja. Mnoge države u tranziciji plašeći se da ne oteraju strane investitore slušaju savete MMF i Svetske banke i dalje vode proces privatizacije, smanjuju potrošnju, posebno javnog sektora (socijalna davanja) i uvode fleksibilizaciju tržišta rada (fleksibilno radno vreme, posao, plaćanja, prijemi, otpuštanja), što se sada javlja i u Srbiji i drugim državama regiona.

Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj (prema nosiocima svetskog finansijskog kapitala). To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatornim karakterom delovanja.  Šire o tome u knjizi Naomi Klajn: Doktrinu šoka, prevod. Zagreb 2010. Brojne džjave u svetu su doživele slom primenom neoliberalne strategije. Zar nije nedavno predsednik FED-a Grinspen izjavio: „Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega neka bankarski sektor u svemu bitnom bude nacionalan“. Vraćanje nacionalnog bankarstva mora biti polako i pažljivo.

Prihvatanjc primitivnog i surovog oblika destruktivnog kapitalizma sve privrede uvlači u sve dublju krizu. Nastao je i nametnut je regresivni kapitalizam, koji vodi u sveopšti haos, destrukciju i sunovrat. Neoliberalni i monetaristički model razvoja i stabilizacije u našoj i svetskoj privredi doživeo je potpuni slom. Privreda i društvo se nalaze u dubokoj višegodišnjoj finansijskoj i realnoj (i drugoj kompleksnoj) krizi, nezavisno od globalne finansijske krize. Kriza se produbljuje i zaoštrava, posebno u sferi nezaposlenosti, nestabilnosti i deficita u svim makroekonomskim odnosima.

Veoma su poučni sledeći radovi koji na to jasno ukazuju:Rejnert Erik: Spontani haos, Čigoja, Beograd,, 2010., Renert Erik: Globalna ekonomija, Čigoja, 2006.; Naomi Klajn: Doktrina šoka, Zagreb, 2010.; Stiglic Džozef: Suprotnosti globalizacije, prevod (2002); Stiglic, J.: Slobodan pad, Beograd, 2002.. Dobru kritiku neoliberalizma nalazimo u studiji Kritika savremenoj buržuarnoj politekonomiji (posebno deo Krizis neoliberalizma i evolucija teoriji socijalnog rinočnogo hozjajstva), izd. Nauka, Moskva, 1997. str.195 – 233.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je“ i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma – kojim im stoji u osnovi, i dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

SINTEZA RAZORNIH EFEKATA NEOLIBERALIZMA U EKONOMIJI

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni suvremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je jer uspon fundamentalizma slobodnog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma.

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge“ neoliberalizma. privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta), decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja“. Stvara se model „zavisnog razvoja“, „nadzirane ekonomije“ od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

TRŽIŠNI FUNDAMENTALIZAM i ŠOK TERAPIJA – PUT U KOLONIJALNI POLOŽAJ NERAZVIJENIH PRIVREDA

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu „spekulativnu penu“. Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz veliki rast zaduživanja. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog javnog sektora, osiromašenja mase radnika i srednje klase. Socijalno odgovorna država nije našla ništa novo kao alternativu uništavanja stubova socijalne države ili države blagostanja.

Neoliberalne dogme, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko-socijalnesigurnosti. Nametanje novog Zakona o radu u cilju „usklađivanja“ sa EU, samo do kraja otkriva ovaj sukob rada i finansijskog kapitala. Nažalost, uz posredničku ulogu država koje su se stavile na stranu krupnog kapitala i napustile koncept „države blagostanja“ ili socijalne države.Narasta problemisplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije). Eksperimenti sa šok-terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije – dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu. Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju s radikalnim „bolnim programom privređivanja“ teška operacija bez anastezije.

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodno tržišta“. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta  na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacione privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobija neviđene razmere.

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, da se mora pronaći novi poslovni razvojni model. Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova“ zaposleni iz privatizovanih ili likvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatramo, strategija je produbljavanja krize, a ne razvoja. Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i izvoz, (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala jc za domaće tržište).

Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF – tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno-bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa.To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni Iek“ MM’F u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja“. Neoliberalska doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog impeijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama – koja je poverena. navodno, nezavisnim centralnim bankama ( koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj  samostalne monetarne politike.  Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima-dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije. Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima ( prvog, drugog i trećeg reda), odnosno bankarskim proizvodima. Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privreda. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela. ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili  fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenja uskog kruga spekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma: ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala. Realna ekonomija se napušta i prepušta procesu stalnog propadanja.

SLOM NEOLIBERALIZMA, POVRATAK I USPON EKONOMSKOG SUVERENITETA DRŽAVA

Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankstersko-spekulativnog) kapitalizma. Traže se nekakve „oplemenjene“ verzije atlantskog kapitalizma, tip „kreativnog kapitalizama“ (Bil Gejts), ali i „kapitalizma sa savešću“ (Dejvid Kameron) ili čak „moralnog kapitalizma“ (Sarkozi). Svi polaze od toga da je „sebičnom“ kapitalizmu odzvonilo. Posebno se zagovara „nordijski kapitalizam“ – koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren glohalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna „socijalna država“ ili država blagostanja). Traži se nekakav model „idealnog kapitalizma“, mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć. Dolazimo interesantnog stava da je „kapitalizam bolest čovečanstva“ (Alen Bađu, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014.godini je francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole). Nagrada je data „za analizu tržišne moći i regulativa“. Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i finansijski sektor, „s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta“. Regulativa (veća) se odnosi na banke i druge finansijske institucije. Ova nagrada se vezuje za dva aktualna problema savremene krize i  regulisanja:

1)Svetska finansijska kriza je najvećim delom rezultat neregulisanih finnsijskih tržišta i bankarskog poslovanja, koje je praćeno socijalizacijom gubitaka u propalim bankama, bez kažnjavanja njihovih menadžera (čak i uz dodelu ogromnih bonusa),

2)Nastojanje razvijenih privreda da rigoroznom regulativom poslovanja banaka i finansijskih tržišta spreče izbijanje nove finansijske krize, odnosno ako u nekoj državi izbije kriza da se spreči efekat prelivanja krize preko finansijskog tržišta na druge države. Gubitke će snositi akcionari banaka a ne budžeti kroz direktne intervencije u spašavanju velikih banaka, odnosno stanovništvo kroz visoku inflaciju izazvanu enormnim upumpavanjem novca centralne banke.

Sve to u cilju sprečavanja kolapsa bankarskog sektora i finansijskog sistema u celini.

Očito je da savremeni politički „zemljotresi“ i otkrivanje teških posledica modela neoliberalizma u ekonomiji, gotovo sve države okreće ka traženju drugih modela razvoja i makroekonomske politike. Velika socijalna raslojavanja u zapadnim državama, sve veće siromaštvo masa, nezaposlenost, nesigurnost na poslu, otuđenost, razočarenje sistemom i dr. stvorile su veliki masovni otpor takvom kapitalizmu katastrofe (uništitelju države blagostanja). Socijalni potresi, štrajkovi, socijalni bunt i političko nezadovoljsvo ruše ovu trvđavu liberalizma i pljačkaškog kapitalizma-sve do temelja. Masovni protestni pokreti, izborni rezultati i rušenja niza vlada do sada, ali i sledećih na redu (Grčka. Italija, Španija, Francuska, V. Britanija, Austrija, Nemačka, Portugalija, Holandija, Belgija, ali i SAD) pokazuje da je ovom „pljačkaškom kapitlizmu“, kakav je dosada bio, zaista odzvonilo. Svet se pri tome, plaši od strane „čuvara“, „potojećeg“, sistema „ultradesnicom“, fašističkim pokretima,  razarajućom ideologijom i sl. koji nastaju i narastaju kao otpor masa ovom otuđenom i pljačkaškom globalizovanom kapitalizmu katastrofe. Nije to fašizam i ultra desnica, već su to državotvorni i socijalni pokreti, kao osnova novog sistema koji treba graditi.

Narasta populizam u fazi kada je neoliberalizam prestao da bude perspektivan i uspešan kao sistem. Ovaj „sramni tačerovski neoliberalizam“ doveo je i do političkog nezadovoljstva masa, „pokreta za promene“ i za nekakav novi, drugačiji sistem. Apologete kapitalizma ne mogu da nađu odgovor za ovu krizu kapitalizma kao do sada „kreativnom destrukcijom kapitalizma“. Do sada ih je kapitalizam rešavao stalnom ekspanzijom i osvajanjem novih tržišta, dakle pljačkom i nasiljem, a ne retko i ratovima i ratnom ekonomijom. Neoliberalna „revolucija“ vratila je ekonomije zapada u period beskrajne krize. Revolt masa je sve veći. „Svedoci smo kraja neolibcralne ere“. Samo se postavlja pitanje „šta posle neoliberalizma“. Džozef Stiglic jc dao poseban osvrt u radu „Nakon iiberalizma“-sa mogućim opcijama ka „progresivnom kapitalizmu“ (Project Syndicate, 2019.).

U svemu tome jasno izbija na površinu gotovo opšti stav o nužnosti povratka ka „ekonomskom nacionalizmu i patriotizmu“, sve većoj potrebi samostalnosti država (državnog i monetarnog suvereniteta) u vođenju njima podešene specifične razvojne i socijalne politike, a to je najveći udarac globalizovanom kapitalu i procesu „poništavanja“ nacionalnih država. Dobro je da je došlo do sloma ovog masovno naturenog svetu i potpuno promašenog globalnog eksperimenta.

SPEKULATIVNI KAPITAL U RECESIJI I EFEKTI NA RAST I,ZAPOSLENOST

1) DEZINVESTICIJE U REALNU EKONOMIJU

Dezinvesticije u realnu ekonomiju se poput zaraze šire privredama u svetu. Ekonomija i finansije su u velikoj turbulenciji. Da li je moguće kontrolom i ograničenjem agregatne tražnje obuzdavanje inflacije i spekulativnih plasmana? Do čega dovodi „politika stabilizacije“ i štednje -uz monetarnu „stegu“, a do čega politika „monetarne poplave“ i jevtinog novca u novoj finansijskoj krizi? Teorija kriza i ciklusa redovno je stajala na apriorističkom stavu da rastuću inflaciju prati i ostvarivanje gotovo pune zaposlenosti, dok fazu recesije i krize prati pad cena i rastuća nezaposlenost. Savremene privrede danas karakterišu stalna inflacija i stalno velika nezaposlenost. Dakle, javlja se produžena faza recesije (krize) i inflacija s nezaposlenošću. Nastaje i novi pojam u ekonomiji – incesija (inflacija i recesija). Inflacija i nezaposlenost su dakle stalno prisutni problemi, bez obzira u kojoj se fazi ciklusa nalazi privreda. To je posledica dominantno monopolskog formiranja cena u kapitalizmu i korišćenja inflacije za preraspodelu bogatstva.

Razvijeni državni intervencionizam doveo je do značajne izmene raspodele nacionalnog dohotka, uz sve veće učešće javnih prihoda i rashoda u bruto domaćem proizvodu, a time i strukture ukupnih društvenih izdataka i „troškova razvoja“. Struktura cena se menja, uz sve veće učešće neelastičnih rashoda (energija, sirovine, državni socijalni izdaci), što u traženju izlaza iz kriznog stanja i teškoća u proizvodnji vodi u rast cena, monopolizaciji proizvodnje, operisanju zalihama i proizvodnjom, dakle oligopolskom ponašanju i strukturi privrede. To, pak, dovodi do inflacionističke recesije. Inflacionistička recesija dovodi do specifičnog reagovanja finansijskih tržišta u krizi. Finansijska tržišta u krizi reaguju na taj način što zbog nemogućnosti profitabilnog realnog ulaganja novčanog kapitala i pada profitne stope, kapitali se usmeravaju na spekulativne transakcije. Finansijske bankarsko-berzanske transakcije oživljavaju, na račun ulaganja u realne investicije. Menja se i struktura investicija. Raste učešće finansijskih investicija, a pada učešće realnih investicija. Pad realnih investicija dovodi do obaranja stope privrednog rasta, zaposlenosti i pojave negativnog multiplikatora i akceleratora investicija i potrošnje.

2) EKSPANZIJA ZADUŽENOSTI I KREDITNO FINANSIJSKI VRTLOG

Ekspanzivni rast zaduženosti i spekulativni kreditno-finansijski vrtlog, koji se sve više ubrzavao, delujući kao „uraganska pijavica“, vodili su naglom smanjenju prosečne i marginalne „sklonosti štednji“. U takvim uslovima, uz politiku niske kamatne stope, ne isplati se štedeti. Ovo posebno iz razloga što je pre krize vladao potpuni potrošački mentalitet i osećaj da će prosperitet trajati dugo. Optimističko raspoloženje i težnja za profitom i visokim standardom preko kreditne potrošnje sada, a vraćanja kredita u perspektivi, obezvređivali su štednju u bankama. Štedna stopa drastično opada iz godine u godinu, dok se (finansijski višak (ostvaren kreditima) usmerava u kupovinu hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. Postalo je stvar prestiža da se kupi sopstvena kuća ili stan, luksuzni automobil, savremena tehnologija.

Štednja nije više vrlina i osiguranje za budućnost, odnosno kumulisanje sredstava za neku planiranu veću kupovinu (a time i izvor stabilnosti bankarskog sektora). Štednja kod banaka u SAD samo za godinu dana (2008) pala je za dva biliona dolara (gubitak štednje kod banaka kao klasičan izvor kreditiranja i stabilan izvor sredstava banaka). Time je likvidnost banaka dodatno smanjena i ugrožena, kao i njihova kreditna politika (plasmani). Stopa štednje (iz dohodaka) pala je sa gotovo 5% iz 1990. godine na svega 0,4% u 2009. godini (SAD).

Sada se razvija znatno prošireni niz umesto uskog odnosa štednje i investicija (S=I).

„Mehur finansijskih derivata“, kredita i depozita banaka i kupovina nekretnina, mogao je da se ubrzano naduvava i stvara preduslove za finansijsku krizu.

STOPA ŠTEDNJE U RAZVIJENIM PRIVREDAMA

– odnos štednje i raspoloživog dohotka –

1970. 1980. 1990. 2000. 2005. 2008. 2010.

Francuska  20,2          8,9     7,6     7,1     6,6     4,8     4,3

Italija                        14,6         17,8  17,9   16,0    15,5    10,1    6,8

Nemačka    14,3         12,2  10,4   11,6 9,3         5,2           4,8

Japan                        19,0         23,1  24,6   22,9    24,6    22,1   18,3

SAD                         7,9           5,6     4,8     4,2 3,8         1,5           0,4

             *Izvor. National Account of OECD 2010.

„Sklonost štednji“ se stalno snižava, uz rast sklonosti potrošnji. Privatna štednja dominira, dok je javni sektor deficitaran. Podsetimo se našeg nedavnog priloga o štednji i međusektorskog formiranja štednje. Čak i države glavni izvoznici kapitala (Japan, Nemačka, imaju značajan pad stope štednje). Ove dve zemlje prestaju da se javljaju kao neto izvoznici kapitala. Videli smo da stopa štednje (iz raspoloživog dohotka) opada u SAD sa 8% iz 1970. godine na svega 0,4% u 2010. godini. U uslovima liberalne kreditne politike i povoljnih kredita banaka, ne isplati se štedeti. Sve je vezano za liberalnu monetarnu i kreditnu politiku, niske kamatne stope kojim se želi stimulisanje privredne aktivnosti i investicija. Ali kapital „skreće“ u kupovinu hartija od vrednosti javnog sektora zbog više kamate i sigurnosti ulaganja. Finansijske investicije rastu, realne opadaju, dok štednja iz dohodaka naglo opada (višak odlazi na spekulativne transakcije). Razvija se i potpuno dominira spekulativna finansijska ekonomija.

Razvija se novi poznati oblik „kazino ekonomije“ i finansijskih hazardnih igara. Ekonomija i finansije ulaze u sferu rizičnih poslova i velike neizvesnosti. U tzv. bankizmu finansijske spekulacije se podstiču vladama i bankama, dok program štednje i socijalna nejednakost uništavaju finansijsku stabilnost stanovništva. „Moramo da radimo ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj moralizaciji“. Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada“, a ne na finansijama“. Čisti „finansijski kapitalizam je izvitoperio logiku kapitalizma“. Jer, „finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga nemoralan. To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve“. Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model – onaj američki. (Nikola Sarkozi na konferenciji „Novi svet -novi kapitalizam“, u 2009. godini). Problem kamata na javne dugove postao je ogroman teret za sledećih 15-20 godina, zbog kumulativnog delovanja kamata i stalnog rasta javnih dugova. Oštrina savremene krize najviše se ispoljava kroz budžetske deficite, javne dugove, zaduženost država i stanovništva i sve veću nezaposlenost.

Ovde treba posebno istaknuti sledeću tendenciju: stanovništvo stari, radni vek se produžava, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastarevaju i odbacuju sve manju realnu profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investicija u finansijske oblike (derivate, finansijske investicije, kreditiranje) uz višu kamatnu stopu. Sfera preraspodele se napreže u odnosima plata (radnici), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital). Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima -sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju (narastaju) kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranjc postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativni oblik bržeg obrta i oplodnje i visoke cene. Preraspodela nacionalnog dohotka postaje otvoreni sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (radnik, država, vlasnik kapitala). Dopunsko finansiranjc oslonjeno i na centralnu banku ili finansijska tržišta, dovodi do eksplozivnog rasta dugova, emisije bez pokrića i njeno usmeravanje u finansiranje budžetskih deficita i „sanaciju bankarskog sektora“. Banke ponovo ulaze u spekulativne transakcije, a ne realnu ekonomiju – stvara se poseban proces autonomne monetizacije dugova, a preko toga i autonomni proces „stvaranja“ kamata (van realne oplodnje kapitala i privrede).