Zaplena oko pet tona marihuane u okolini Kruševca predstavljena je kao dokaz odlučne borbe države protiv organizovanog kriminala. Međutim, kao i u nizu prethodnih „istorijskih zaplena“, ključna pitanja ostala su bez odgovora. Umesto da otvore sistemsku istragu o političkoj i institucionalnoj pozadini takvih logistički zahtevnih operacija, nadležni su se zadržali na operativnom nivou – hapšenjima neposrednih izvršilaca i javnim saopštenjima.
Iskustvo iz prethodnih godina pokazuje da ovakav obrazac nije izuzetak. Naprotiv, on se ponavlja u gotovo svim velikim slučajevima u kojima su pojedinci povezani sa organizovanim kriminalom istovremeno imali političke, partijske ili bezbednosne veze. Umesto da se te veze detaljno ispituju, one se relativizuju ili u potpunosti ignorišu.
Analiza dostupnih slučajeva iz prethodne decenije ukazuje na kontinuiranu pojavu u kojoj se osobe bliske vladajućoj strukturi pojavljuju u neposrednoj ili posrednoj vezi sa narko-poslovima. Od lokalnih funkcionera i partijskih aktivista, do ljudi sa vezama u bezbednosnim službama, gotovo da nije bilo značajnije afere u kojoj se politička komponenta nije makar nazirala. Ipak, nijedna od tih veza nikada nije sistemski istražena do kraja.
Slučaj „Jovanjica“ ostaje paradigmatičan. Uprkos ogromnoj količini zaplenjene droge, dokumentovanim kontaktima optuženih sa policijskim, vojnim i političkim strukturama, proces traje godinama bez pravosnažnog epiloga. Paralelno s tim, politička odgovornost nikada nije ni otvorena kao tema. Umesto toga, slučaj je sveden na navodnu zloupotrebu pojedinaca, čime je izbegnuto suočavanje sa pitanjem kako je takav sistem zaštite uopšte mogao da postoji.
Isti obrazac vidljiv je i u međunarodnim zaplenama u kojima se kao ključni operativci pojavljuju državljani Srbije ili ljudi sa jakim vezama u Srbiji. U javnom diskursu ti slučajevi se predstavljaju kao kriminal „u inostranstvu“, iako brojni bezbednosni izvori i sudski postupci ukazuju da je deo tih pošiljki bio namenjen domaćem ili regionalnom tržištu. Kada takve pošiljke budu zaplenjene pre isporuke, dugovi ostaju, a njihova naplata se prebacuje na teren nasilja, ucena i likvidacija.
Time se organizovani kriminal iz sfere ilegalne trgovine premešta u sferu društvene kontrole. Nasilje koje prati narko-tržište više nije posledica „obračuna klanova“, već mehanizam održavanja finansijske discipline u sistemu u kojem država ne deluje kao neutralni arbitar, već kao selektivni regulator.
Institucionalni odgovor na takvo stanje dodatno produbljuje problem. Pravnosudni sistem, opterećen političkim pritiscima, lošim materijalnim položajem i selektivnom primenom zakona, sve češće pokazuje znake otvorene blokade. Štrajkovi u sudstvu nisu samo socijalni protest, već simptom dubljeg poremećaja: nemogućnosti da se zakon primenjuje jednako kada slučajevi dotiču politički osetljive strukture.
U takvom kontekstu, zaplene droge prestaju da budu dokaz funkcionalnosti sistema. One postaju indikator unutrašnjih pukotina u lancima koji inače funkcionišu uz prećutnu saglasnost ili aktivnu zaštitu. Javnost se suočava sa paradoksom: što su zaplene veće, to je jasnije da se radi o tržištu koje bez institucionalne logistike ne bi moglo da postoji.
Bez ozbiljne, nezavisne istrage političkih, finansijskih i bezbednosnih veza organizovanog kriminala, svaka nova zaplena ostaje samo još jedan medijski događaj. Umesto razbijanja sistema, javnosti se nudi iluzija kontrole. A upravo ta iluzija omogućava kontinuitet u kojem se droga, politika i država sve teže razlikuju kao odvojene kategorije.
