Dok Odbor za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa SAD usvaja nacrt zakona o istrazi navodne diskriminacije Albanaca u Preševskoj dolini, vlast u Beogradu demonstrira potpunu političku prazninu. Aleksandar Vučić i Vlada Srbije nemaju komentar, nemaju stav i nemaju reakciju u trenutku kada se pitanje dela teritorije Srbije ponovo iznosi pred međunarodne institucije i stavlja u kontekst spoljnog nadzora, saznaje Slavija info. Ćutanje koje danas gledamo nije slučajno niti novo — ono je postalo osnovni obrazac ponašanja ove vlasti svaki put kada se Srbija nađe pod ozbiljnim političkim pritiskom.
Predlog zakona, koji je prošao prvi institucionalni filter u američkom Kongresu, otvara prostor za izradu zvaničnog izveštaja Stejt departmenta o stanju prava Albanaca u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. Bez obzira na to kako će taj dokument biti formulisan, sama činjenica da se proces pokreće predstavlja ozbiljan signal. To nije administrativna formalnost, već uvod u dugotrajan politički pritisak, sa jasnim potencijalom da se pretvori u mehanizam međunarodnog uslovljavanja Srbije.
U takvoj situaciji, od države se očekuje da reaguje odmah, argumentovano i institucionalno. Umesto toga, Srbija dobija tišinu. Nema saopštenja Ministarstva spoljnih poslova, nema diplomatske ofanzive, nema pokušaja da se na vreme postavi sopstveni narativ. Predsednik države, koji se svakodnevno obraća javnosti o svemu — od lokalnih komunalnih tema do globalnih kriza — ovde nema šta da kaže. Ta selektivna glasnost razotkriva suštinu režimske politike: državna pitanja postoje samo dok se uklapaju u lični politički marketing.
Preševska dolina se godinama pojavljuje kao tačka spoljnog pritiska, a svako njeno internacionalizovanje nosi istu logiku: prvo dolazi izveštaj, zatim rezolucije, a na kraju politički zahtevi. Iskustvo Kosova pokazalo je kuda vodi politika odlaganja i simuliranja borbe. Umesto aktivne diplomatije, Vučićeva vlast ponovo bira taktiku pasivnog posmatrača, računajući da će se tema sama iscrpeti. Ali teme koje se otvore u Kongresu SAD ne nestaju same od sebe.
Dok se u Vašingtonu priprema teren za novu rundu pritisaka, u Beogradu se proizvode medijske iluzije o „svetskoj važnosti“, „međunarodnom ugledu“ i ličnom autoritetu predsednika. To nije paralelna politika — to je beg od odgovornosti. Država koja ne reaguje dok drugi pišu njene izveštaje, u stvari prihvata da joj drugi definišu problem.
Ćutanje Vučića i Vlade Srbije u ovom trenutku nije znak mudrosti ni strateške promišljenosti. To je priznanje političke nemoći. I svaki sledeći korak koji usledi iz ovog procesa biće posledica upravo tog ćutanja — jer teritorija se ne gubi odjednom, već korak po korak, najčešće onda kada vlast odluči da gleda u stranu.
