Opasnost iracionalnog geopolitičkog oportunizma

Dragomir Anđelković

Svako normalan, bio to pojedinac ili zajednica, želi da živi u miru, sigurnosti i blagostanju. Nažalost, to često nije moguće. Mnogima je sudbina namenila da se bore za opstanak, i dok to rade, kolikogod da im je teško, održavaju se na površini. To se opako promeni pošto poveruju da im boljitak stvarno nude oni koji su ih prethodno vitalno ugrožavali, ako se koliko-toliko povinuju njihovim pravilima. Ako tako i ispadne, to ne traje dugo. Jer, skoro sve se menja ali ne i želja jačih da dobiju sve što hoće. Kada osete da je otpor popustio oni ne staju već idu dalje, kako bi potpuno zaokružili svoj trijumf!

To svojevremeno nisu shvatile brojna zapadnoslovenska plemena, odnosno njihove kneževine, kojima je bila prekrivena istočna polovina današnje Nemačke. Pod stalnim pritiskom Germana koji su pokrenuli svoj srednjovekovni „pohod na Istok“, umorni od iscrpljujućih borbi, željni mirnog života po „zapadnom modelu“, njihovi lideri su počeli da prave kompromise sa osvajačima. Malo po malo oni su doveli do toga da su najzapadnije slovenske plemenske, delom već i državne konstrukcije, nestale (do kraja 12. veka), a ti Sloveni do okončanje 16. stoleća bili istrebljeni ili asimilirani (sa izuzetkom Lužičkih Srba koji su nekako delimično opstali).

Kuda vodi opasnost od iluzije da neprijatelj nudi spas, možemo da vidimo i na jednom poučnom savremenom primeru, a ne samo iz opisane istorijske slovenske tragedije. U pitanju su Jermeni i njihove preostale zemlje.

Taj narod je nekada nastanjivao i veliki deo istočnih područja današnje Turske, kao i neke južnokavkaske krajeve oko današnje Republike Jermenije. Ona je tek ostatak i to samo od oko 10-15 procenata, nekadašnjeg jermenskog prostora, koji je uspeo da opstane samo zahvaljujući tome što je te teritorije početkom 19. veka zaposela pravoslavna Rusija, pa je na njima omogućila konsolidaciju delova hrišćanskog jermenskog naroda.

Njegov sumrak započeo je sa velikom najezdom Turaka ( poznatih kao Turci Seldžuci) iz Srednje Azije na Bliski i Srednji Istok, te Južni Kavkaz, koja je pokrenuta početkom 11. veka. Veliki deo Turaka tada je stigao u Malu Aziju gde je asimilirao mnoge starosedeoce (to je stanovništvo današnje Republike Turske), dok je deo doseljenika zaposeo istočnije predele uz Kaspijsko more gde je usisao njene drevne žitelje (potomci tok miksa su današnji Azerbejdžanci).

Među njima je spletom istorijskih okolnosti opstao jermenski klin. On je stolećima smanjivan, ali je ipak preživeo. Ne samo da razdvaja Turke i Azerbejdžance (koji su ogranci istog turskog  naroda koje je nekada bilo poznat kao Oguzi, a na zapad u odnosu na Srednju Aziju, poveo ih je rod Seldžuka), već i, u naše vreme, jednu malu azerbejdžansku oblast, koja se zove Nahčivan ili Nahidževan, odvaja od ostatka Republike Azerbejdžan.

Njen interes je da se na ovaj ili onaj način, preko južnog dela Republike Jermenije koji se zove Zangezur, efikasno poveže sa tom svojom izolovanom provincijom. To podržava i Republika Turska, ali ona ima i mnogo veće ambicije. Željeni „Zangezurski koridor“ – teritorijalni pojas preko Jermenije, između Nahidževana i Turske, sa većim delom Azerbejdžana, gde bi bili izgrađeni autoput, pruga, gasovod i naftovod – povezao bi direktno Ankaru i sa Srednjom Azijom u kojoj danas postoje četiri turske države (Kazahstan, Kirgistan, Turkmenistan i Uzbekistan). Ono što se u Turskoj naziva „Turski svet“, od fragmentarnog karaktera dobio bi tako celoviti vid, sa neslućenim mogućnostima za vojnopolitički i privredni uspon tamošnje dominantne sile sa neootomanskim imperijalnim pretenzijama – Republike Turske.

Pošto su Jermeni poraženi u dvofaznom direktnom ratu sa Azerbejdžanom (a u indirektnom sa Turskom) 2020-2023. godine, oko spornih jermensko-azerbejdžanskih teritorija (Nagorni-Karabah i susedne oblasti), te su one došle pod efektivnu kontrolu Bakua kome su prema tzv. međunarodnom pravu formalno pripale posle nestanka SSSR-a, ujedinjeni Turci nisu stali. Sa zapadne (Turska) i istočne (Azerbejdžan) strane nastavili su da vrše pritisak na Jermeniju koja se nalazi između, da otvori pomenuti koridor. Pri tome nemaju u vidu to da se na prostoru Zangezura sagradi putno-energetska infrastruktura pod kontrolom Jermenije, koju bi zajedno koristili, već da se tamo stvori specifičan geopolitički prolaz koji bi Jermeni, uz zadržavanje nominalnog suvereniteta, prepustili vojnom, policijskom i carinskom nadzoru Turske i Azerbejdžana ili, eventualno, Sjedinjenih Američkih Država, po nekadašnjem modelu Panamskog kanala (iznajmljivanje prostora na npr. 99 godina).

U Jermeniji ta krajnost izaziva negodovanje, ali tamošnja vlast i veliki deo stanovništva je spreman na nešto „mekši“ kompromis. Jermeni, koji se vekovima bore da opstanu u turskom moru, izloženi stalnim udarima opasnih talasa, već su se umorili  i žarko žele da veruju da će im Turci i Zapad garantovani mir i mogućnost za napredak. To je razumljivo.

Nekada su ljudi ćutali i trpeli, boreći se beskompromisno za svoju veru, tradiciju pa i, u krajnjoj liniji, fizički opstanak. Danas, u doba potrošačkog društva, globalne medijske i druge povezanost, većina je poverovala u mit o stalnom napretku i dostupnosti njegovih plodova svima. Samo, navodno, kao što rekoh, treba da budu pametni i poštuju pravila moćnijih, i onda će i za njih biti mesta za bogatom svetskom trpezom.

Doći će kraj patnjama a čak i nekadašnji krvni neprijatelji moći će da trguju i na druge načine sarađuju, izgrađujući bolju budućnost za sve.

Takve naivne ideje – ali i kriminal i korupcija onih koji su prethodno vladali Jermenijom, krijući svoje zloupotrebe iza patriotizma – doveli su na vlast u Jerevanu prozapadno nastrojenog Nikolu Pašinjana. On je u toj zemlji uistinu počeo da zavodi red, ali je sve imalo mračne geopolitičke posledice.

Došlo je do udaljavanja od Moskve a Francuska na koju se Jermenija sve više oslanjala, nije bila u stanju da joj pomogne delima (a reč bez mača malo znače). To je iskoristio Azerbejdžan da krene u ofanzivu 2020. godine te ju je posle pauze okonča 2023. potpunim uništenjem druge jermenske države, u doba urušavanja Sovjetskog Saveza samoproglašene Republika Arcah (Nagorno-Karabah i susedni krajevi). Desilo se isto što i sa Republikom Srpskom Krajinom 1995. godine, s tim što su umesto Amerikanaca ključnu ulogu u podršci azerbejdžanske „Oluje“ imali Turska i Izrael.

To je bila „nagrada“ oficijelnom Jerevanu za pokušaj da izađe iz ruske sfere uticaja. On sa takvom politikom uprkos tome nastavlja – dodatno ljut što mu Rusija jednostrano nije pomogla i pored poziciji koju je zauzeo (mada je i Moskva kriva što poslovično malo ulaže u „meku moć“ tamo gde olako misli da je sigurna jer partner nema kud) – i to uz podršku velikog dela naroda koji želi bolji i mirniji život.

Tome doprinosi i to što neki lideri moćne jermenske dijaspore u Rusiji i lokalni političara njoj sklonih, mnogim građanima osnovano deluju kao nosioci klanovskog duha, autoritarizma, sistemskog kriminala, korupcije. Dok su vladali mnogo toga je bilo trulo u državi Jermeniji, ali, nažalost, kada su srušeni, sa njima je odbačena i racionalna geopolitička orijentacija. Jermeniji su trebale reforme ali ne i iluzija da će zapadna ruka da reši njene vekovne nacionalno-državne probleme.

Posledica toga je bilo da je Jermenija postala čardak ni na nebu, ni na zemlji, koji je skoro pa ostao na milosti i nemilosti Turcima.

Oni sada – što je i logično jer igrači koji misle da su pobednici ne vide razlog da stanu – idu sve dalje, u želji da okončaju ono što od 11. veka nisu uspeli, tj. da povežu svoj, usled brze ekspanzije, podeljeni državno-nacionalni prostor. A u Jermeniji mnogi i dalje ne shvataju da nema kompromisa između vatre i vode. Postoji samo ispoljavanje slabosti i urušavanje odbrambenih pozicija. Ako Jerevan pristane da u ovoj ili onoj formi – bez vojnopolitičkih garancija sila koje zaziru od stvaranja nekontrolisano povezanog „Turskog sveta“, a to su Rusija i šiitski te dominantno indoevropski Iran – uz učešće Anglosaksonaca i nekih drugih Zapadnjaka omogući spajanje Turske i Azerbejdžana, te Turske i Srednje Azije, prizivaju potpunu propast!

Amerika i Velika Britanija su daleko a i zainteresovane su samo za neokolonijalni model izvlačenja koristi sa distance. Niti će dugotrajno ostati u regionu, niti hoće, pa i mogu, da se u njemu u većim razmerama angažuju. Pre ili kasnije će se svetske okolnosti neminovno još više promeniti na štetu Zapada, i Turci će pomisliti da mogu da naprave za sebe još bolji aranžman.

On bi podrazumevao potpuno svođenje Jermenije na marionetski entitet ili čak njen nestanak te asimilaciono, migraciono ili još mnogo gore utiranje puta za nestanak Jermena sa ostataka svojih hiljadugodišnjih prostora. U tom pravcu vodi, sam po sebi, van uvažavanja bitnih geopolitičkih parametara, prirodan nagon ka boljem životu.

Nepromišljen pokušaj bekstva od onoga što izaziva užas neretko priziva bržu propast. Mnogi narodi su usled toga, zbog, u boljem slučaju, geopolitičke plitkoumnosti, a u goroj opciji, kvislinškog egoizma svojih elita, nestali.

Nadam se da Jermeni ipak neće preći crvenu liniju koja ih ka tome vodi. Kakvegod bile Rusija i Iran, jedino te sile mogu i hoće da obezbede opstanak Jermenije. To je njihov trajni interes a ne plod ljubavi prema Jermenima. Zapadu je Jermenija samo jedna od mnogih geopolitičko-profitnih platformi, koju im se isplati da koriste ali bez prevelikog ulaganja, a može i da proceni da mu je još isplativije da je proda, dok je turski narodi doživljavaju kao opaki umetak koji je, uz sve lepe priče o saradnji, za njih najkorisnije da bude uništen. To će se i desiti pre ili kasnije ako Jermeni ostanu sami na bojnom polju, bez Rusije i Irana za koje je turski projekat opasan gotovo koliko i za Jermene, te su zbog sebe spremni da im pomognu ako za to imaju poziv.

Isto stvari stoje i sa nama Srbima, samo boje možemo da ih shvatimo na tuđem primeru. Kao što Jermene Turci žele da eliminišu kao geopolitički a najverovatnije i nacionalni faktor, tako se i mi nalazimo na putu neoosmanskih pretenzija. Ankara svakako podržava maksimalističke težnje islamiziranih Srba koji sebe danas zovu Bošnjacima, te Albanaca, a ono što bi opstalo kao ostatak srpskog prostora vidi u klijentskom formatu u odnosu na sebe.

Mnogo bolje nam ne misle ni zapadni faktori. EU je preuzela postulate austrougarske politike prema Srbima, koja je podrazumevala tri osnovne ideje: 1) nepostaojanje sprske države u bilo kom vidu zapadno od Drine i severno od Dunava, 2) onemogućavanje izlaska Srbije na more, odnosno izvlačenje Crne Gore iz srpskih okvira, 3) prepuštanje Kosova i Metohije Albancima.

Brisel nam, možda, ako budemo pokorni, nudi integrisanje u okvire EU krnje Srbije (pitanje je da li samo u vezi sa KiM ili i Vojvodine), ali uz prihvatanje da vojnopolitički i na svaki drugi način ubuduće služimo interesima tzv. kolektivnog Zapada.

Drugim rečima, uz žrtvovanje Srpstva moglo bi da opstanje nekakvo Srbijanstvo, svedeno na janičarski model geopolitičkog bitisanja. Kada se radi o Turcima i njenim balkanskim muslimanskim satelitima, stvari, kao što smo videli, stoje još i gore. Samo je pitanje da li će Turci doći u situaciju da i na Balkanu mogu da se ponašaju kao što to sada rade na Južnom Kavkazu.

Sve to moramo da imamo u vidu danas kada se ponovo lome mnoge stvari u Srbiji. Vučić je sa svojom vodećom ekipom odraz najgoreg sistemskog kriminala. Uz to, za razliku od političara koji su vodili Jermeniju pre 2018. godine, on je i kvisling onih koji rade protiv srpskih interesa.

Ne radi se o korumpiranom nacionalisti već o soroševcu, koji je otimačima dao naš zavetni kovčeg ispunjen kosovsko metohijskim duhovnim blagom. Rušiti njega je patriotizam a ne saučestvovanje u nekakvoj „obojenoj revoluciji“, što ne znači da sve ono što se kod nas dešava ne pokušavaju da iskoriste oni koji i posle Vučića žele da završe ono što uz njegovu pomoć nisu stigli.

Ne dopustimo stoga da nasednemo na prevare o mogućnosti lakog boljeg života i plodotvornog spokoja posle decenija (geo)političkih bura. Nije mi drago što to kažem, ali sudbina nam je namenila borbu kao jedini put za nacionalno-državni opstanak.

Na raskrsnici smo koju moramo da branimo i stalno demonstriramo spremnost i sposobnost da zapalimo veliku vatru koja bi ugrozila i one koji veruju da mogu da nas slome ako pristanemo na lokalizaciju svog slučaja. Dodvoravanje Zapadu ali i prekomerno popuštanje Turskoj i njenim prirodnim partnerima na našim prostorima (tzv. Bošnjacima, Albancima) sigurno nas u nekom trenutku vodi u propast.

Napori koje nalaže borba za nacionalnu egzistenciju, ako smo u tome ozbiljni i sistematični, mogu da nam obezbede za razliku od prethodnog i periode tzv. oružanog mira, kakve smo imali u prošlosti. Interes onih koji nam ne misle dobro tada im nalaže da sa nama traže bar privremene kompromise. Ali da bi tako i bilo, moramo da istinski asimetrično balansiramo.

To znači da je važno da se primarno oslanjamo na nezapadne sile koje na našim prostorima imaju svoje direktne interese a tim pre posrednu koristi od onemogućavanja zapadne ili turske dominacije nad njim.

To su, pre svega, Rusija i Kina. Štagod mislili o njima, kolikogod i njima mogli štošta da zamerimo, samo uz primarne partnerske odnose sa Moskvom i Pekingom – razume se uz izgradnju i profitabilnih spona, ako su one moguće, sa drugim igračima – možemo da opstanemo.

Pamet u glavu, inače je kao nacija nećemo imati na ramenima (a pojedinci koji preteknu biće podanici onih sa kojima su se dugo nosili njihovi preci!