Psihopolitika: da smrt iz nekrofilskih reči ne pređe na ulice

Prof.dr Mila Alečković

Uvod

Posle objavljene detaljne psiholosko-istorijske analize mentalnih profila istorijskih političkih ličnosti, Kaligule , Adolfa Hitlera, Jozefa Staljina , Pol Pota, Amin Dade, Bedela Bokase, Mao Zedonga  i mnogih drugih manje značajnih ličnosti  ali i istorijske analize nacističkih lidera koju je radila Hanna Arendt , u Francuskoj je ovih dana ponovo pokrenuta javna rasprava o predlogu uvođenja obaveznog psihološkog i psihijatrijskog testiranja svih političara i javnih službenika.

Iako je nekada psihijatrija zloupotrebljavana upravo u političke svrhe, raznih tiranskih režima ili perioda (sovjetska psihijatrija, Morozov, Snježnjevski ; Lunc ; američka psihijatrija iz pedesetih godina prošlog veka ( Donald Ewen Cameron , Donald Hebb , J.Karlsberg…), danas nam je ona jedini način da se spasemo političke tiranije i zloupotrebe javnog prostora od strane bolesnih pojedinaca.

Jedno od najvažnijih pitanja u psihopolitici jeste kako zastititi naciju od potencijalnog i veoma opasnog fenomena tzv . simbiotickog ludila u slucaju psihicki poremecenih politicara koji su dosli do pozicije moci (upravo ovo je bio slucaj u Srbiji sve do najnovijeg ustanka studenata) . Kada poceti sa obaveznom proverom mentalnog zdravlja javnih radnika kako bi se obezbedila preventiva ?

Kao povratnik iz Francuske, moja malenkost obnavlja danas u otadžbini inicijativu koju sam nazvala “ Psy Transparentnost Srbija“ i kandidujem ovu temu za siroku javnu raspravu, ne samo sa kolegama (psiholozima i psihijatrima, vec i sa svim profilima javnih licnosti i intelektualaca.

U predlozima i iskustvima koja postoje u svetu u odnosu na ovu inicijativu, u Francuskoj u kojoj je u 18. veku nastala psihijatrija, za inicijativu provere psihološkog zdravlja političara zalažu se danas: Dr Patrick Lemoine – poznati psihijatar i neurolog, psihoanalitičarka dr Elza Godart – bivša francuska ministarka za ljudska prava Rama Yade, psihoanalitičar dr Serge Hafez, sociolog Dr Marc Joly, istoričar Patrick Weil (autor knjige Ludak u Beloj kuci 2024) i mnogi drugi… U Americi se za ovu inicijativu najviše zalaže psihijatar Dr John Gratner i svi oni traže obaveznu psihološku i psihijatrijsku transparentnost kada su u pitanju politički službenici.

Ako mi se ne dive, svi pod nastrešnicu

Psihički bolesni ljudi zbog neuzvraćene ljubavi nekada traže smrt kao osvetu. Kada smrt postane podloga i senka svake ljudske misli, ona onda lako može da pređe uponašanje i u „radnju“ opsednute osobe. Bolesna osoba na poziciji sile i moći velika je opasnost za svaki narod i za javnost. Rečenice koje čovek na čelu Srbije danas izgovara sve više ukazuju na to da se patološka mašta pacijenta A.V. približava stvarnosti i da opasnost od otvorenog nasilja nad ljudima postaje sve realnija.

Potsetimo se, pacijent A.V. ovih dana izgovorio je sledeće rečenice: „Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana“.

Ono što odmah postaje uočljivo jeste da ovde A.V. sve više približava sopstvenoj svesti borbu sa pulzijom smrti koja je u njegovoj psihičkoj dinamici očigledno izuzetno snažna. Iako izrečene slutnje izgledaju kao lucidna samokritika, ili kao želja da se „iskrenošću“ dopadne ljudima, takve izjave u stvari govore da podsvest ovog čoveka već nagovešava trenutak u kome sam on neće moći da se suzdrži od nasilja. Potom pacijent opisuje svoj osećaj u odnosu na ono što se desilo na protestu u Beogradu 15.marta kada su ljudi u paničnom strahu počeli da se razmiču i padaju:

…“Vi stvarno mislite da je problem policiji da interveniše pred 70, 80, stotinu, dve stotine ili tri stotine? Pa nije problem ni pred 30.000. U roku od dva minuta. Videli ste na Terazijama ih je u onom trenutku bilo oko 3.000. Odjednom su svi na jedan trotoar stali, samo zato što su im se redari razbežali „…

Sada vidimo kako homicidni fantazam osvete izlazi podsvesno kroz govor, kako bi rekao Žak Lakan, kako on izleće iz pacijentovih usta i to bez ikakve cenzure: „Dok ste rekli keks, i to pod one nadstrešnice mogli svi da stanu“. Budući da je reč „nastrešnica“ u Srbiji posle prvog novembra 2024.godine postala simbol smrti, ovakva rečenica postaje razumljiva tek u svom pravom kontekstu drugih projektivnih izjava, a posebno one najmanje kontrolisane izjave date osobe: „Uništiću vas sve u celom svetu“… Tek kada se povežu reči „uništiću vas“ i reč „nastrešica“, postaje jasna unutrašnja dinamika, sve manje potisnutog, a sve jasnije izraženog nagona smrti pacijenta A.V. koji u budućnosti vrlo lako može da „pređe u radnju“ („acting out“) , odnosno u otvoreno nasilje nad pobunjenim narodom.

Jasno je da je psihijatrijski slučaj A.V. nekrofilno opsednut smrću, što ne bi bio problem da on poseduje neki stvaralački dar u kome bi se taj probuđeni nagon smrti sublimirao, tj. srećno obradio. Međutim, ovo očigledno nije slučaj, budući da upravo za suprotno posedujemo brojne dokaze njegovih višegodišnjih izjava. Evo, zato, samo nekoliko najvažnijih Vučićevih deklaracija u dijahroniji proteklih godina:

-1995. godine : na mitingu Radikalne Stranke : …Ubicemo sto Muslimana za jednog Srbina…

– 2020. godine: Moraću da smislim nešto gore od Sajma, drago mi je što se gradjani plaše (25/03/20)

– 2020. godine: Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu (Štark Arena) .

-2020. godine: Ako neko umre na četvrtom spratu… jer bi onda dezinfekcija trajala pola dana, a na sajmu je sve to lakše …

– 2020. godine, kao da živimo u carstvu Bedela Bokase, izjavljuje: Pokazaću vam sada nešto strašno, sklonite decu……Pravili su ćevapčiće od ljudskog mesa…

– 2024. godine: To sto mene hocete da ubijete…sanjate vec godinama…jos to niste uradili …požurite !

-2024. godine:  Hajde, čik, ubite me“…“Moraćete da me ubijete…

– 2024. godine: Vi hoćete da mi otkinete politički glavu, pa da onda to naplatim da moja porodica može lep grob da mi sagradi od tog novca… 15.mart 2024. (citira se u emisiji Nova: Sandra Petrusic : Otkad je pravilo da je sve protiv naprednjaka antisrpsko?)

-2025. godine: Ako ubijete mene , ostaje moj brat Andrej, ako ubijete njega, ostaće moj sin Danilo, ako ubijete njega ostaće moja ćerka Milica…

– 2025: Probali su da provedu revoluciju, nisu uspeli. I nemaju nikakvu šansu, osim, da vam ponovim, da budem ubijen…(Tv Informer)

-2025: Danas im je jedini preostali način moja likvidacija… (Tv Informer)…

Kroz sve ove izjave vidljive su kliničke primese: narcisoidne psihopatije, predimenzioniranog Ega, elementi SCH crte („u poslednje vreme čujem glasove“), nekrofilskih fantazama, kao i paranoidne slike večne žrtve koju svi žele da likvidiraju.

Takođe, potpuno je jasna identifikacija A.V. sa agresorom i želja da se bude surov, verovatno posle mazohističkog trpljenja iz prošlosti, što čini uvek povezan patološki fenomen. Ali, autoagresivnost u ovakvim slučajevima nikada ne nestaje, jer je ona pritajena strana svakog sadističkog karaktera, pa tako od pacijenta u njegovoj  samorefleksiji čujemo i ovo: Meni dođe od muke da plačem, da udaram sebe. Jeste vi neki bogovi, šta ste vi? A onda A.V. opet, projektujući se u ogledalu, pita: Ko ste vi, umislili nešto u svojoj glavi … ?

Ako se objektivno analiziraju govor i postupci date osobe individualna patologija postaje sasvim jasna, međutim mnogo je značajnija njena relevantnost za ceo srpski narod jer se sadistička strana ličnosti na čelu države ne usmerava ka eventualnim seksualnim partnerima, ka biološkoj porodici ili ka njegovoj političkoj porodici, već se ona sada usmerava ka čitavoj srpskoj naciji i građanima.

Budući da pacijent A.V. ne može da se decentrira u psihološkom smislu, on u Sidromu „Hubrisa“ nije u stanju da razlikuje državu od sopstvene porodice. Takođe je uočljivo da A.V. neprestano operiše u terminologiji „Ja-Mene, Mene-Ja“, „Srbija i Ja“, „Moja porodica“, „Moj Danilo“, „Ko me je pustio? E pa Ja !“, i slično, i pored njegove visoke funkcije predsednika jedne države, koju, iako je studirao pravne nauke, zbog nagomilanih pulzija instance „Ida“ i neobrađenih nagona u suštini slabo strukturirane ličnosti, sa naduvanim, lažnim Egom, i skoro nepostojećim Super-Egom, ne može da razume. Ceo njegov mandat „vladanja“ Srbijom izgleda kao sadomazohistička igra osvete nad subjektom/objektom (iz ranog detinjstva) koji mora da mu se pokori jer se ceo svet svodi na igru moći i dominacije. Prosti i nezahvalan narod ne razume da treba da se pokori i da bude zahvalan „Hubrisu“ što je većina građana uopšte živa. Ne zaboravimo da je pacijent A.V. u toku kovid krize smatrao da je on, i samo on taj koji će odlučiti kada će i da li će uopšte ljudi moći da idu u kupovinu i da nabavljaju hranu. Da živimo u Africi, možda bi odlučio da bolesne od Kovida baca krokodilima, kao Amin Dada. Uprkos svemu, prosti narod „ne razume“ njegovu dobrotu i milost i nije mu zahvalan. I pored toga što pacijent A.V. simulira političko obraćanje pojmovima „sistem“ „država“, „ekonomija“, i „plate“, on ove pojmove u svom pomućenom afektu istinski ne razume i sve što izgovara liči više na optužbu izneverene ljubavi koja se otrgla od svog patološkog induktora:

„Rekao mi je brat, kaže Andrej ‘znaš, naravio si jednu grešku’. Sad brat kao bratnajviše brine o meni, dok ja brinem sve državne probleme. Brine i on, ali manje. I naravno da više brine o meni. Ja kažem, šta je ïđîáëåì, a on kaže ‘sve vreme si vodio računa o ekonomiji, koliko ćeš da povećavaš plate, penzije, koliki će rast da bude, šta ćeš da izgradiš, šta ćeš da napraviš tu i tu, a zanemario si sistem“.

Nije, naravno, novost da je politika kao i svaka druga moć, osim svog racionalnog aspekta, takođe i polje iracionalnog, povezano sa libidinoznom  energijom ljudi, odnosno sa psihoseksualnošću glavnih aktera, ali i svih drugih činilaca. Adolf Hitler je u svom političkom životu tvrdio da se neće ženiti jer mu je žena koju voli bila čitava Nemačka koju je svojim vatrenim govorima pretvarao u objekt strasne ljubavi. Mora se reći da je Adolfu ljubav od strane nemačke nacije u jednom mračnom periodu istorije zaista i bila uzvraćena. Za razliku od njega, Vučić deluje kao partner koji svoju žrtvu Srbiju mrzi i opsednut je time kako da je kazni jer mu nije uzvratila ljubav. Izgleda kao da je dinamika ljubavi koju je A.V. dobio ili nije dobio u krucijalnom periodu ranog detinjstva prekrila sva njegova životna postupanja u kojima iskazuje želju za posedovanjem pokorenog objekta kome se ceo život podsvesno sveti. Tako ga sada ta ista porodica u kojoj je možda nekada, kao dete, bio skrajnut, incestuozno upozorava da mora da se osveti onima koji ga ne vole, koji ga ne poštuju, pa u tom osvetničkom smislu A.V. citira reči svoga brata:

„Zanemario si činjenicu da kada ljudi žive najbolje, da nikada tebi ne odaju priznanje za to, nego misle da su zasužili i da zavređuju mnogo više. I umesto da si se bavio jačanjem sistema, da ovako nešto nikada ne može da nam se dogodi, ti si se bavio ljudima i samo njihovim životima i time da žive bolje i da imaju mnogo veći životni standard i zbog toga sada plaćamo visoku cenu“.

Uprkos želji da se prikaže kao altruista, Vučić ne razume kategoriju „zajedničkog mi“ u realnom životu i sve što čini, čini samo zbog osvetničkog „Ja“.

Iako kognitivno verovatno shvata razliku, on emotivno ne razlikuje državu od svoje najuže porodice o kojoj priča u trenucima kada treba da priča o državnim problemima i nije u mogućnosti da se decentrira u odnosu na ljude koji su izvan njegovog porodičnog i rođačkog psihološkog incesta. Otud i prezir prema ljudima koji mu se ne dive i nemogućnost da shvati da građani imaju pravo na pobunu i neslaganje sa njegovim oblikom „vladanja“, bolje reći besmislenog, nekompetentnog i praznog sveprisustva, ili svakodnevnog obraćanja naciji:

„Pa šta je to nego rulja? Sad ja to ne smem da kažem. Zamisli, ne smem da kažem! Pa nisi ti rulja, ti si zločinac bre. Ti treba da ideš u zatvor odmah“…

Vršenje vlasti pacijent A.V. razume isključivo kao želju da se na silu dopadne svima, upravo potkrepljujući to prenaglašenim negiranjem da mu dopadanje nije važno. Vlast shvata kao proizvodnju intriga, mipulacija i pretnji, kao potkupljivanje i ucenjivanje ljudi oko sebe, kao robno-novčanu razmenu i igru moći analnog fantazma „dam-ne dam“. Ali pre svega kao potrebu za totalnim obožavanjem od strane mase ljudi, što ukazuje na poremećeni objektalni odnos u detinjstvu.

Da je kojim slučajem postao pisac, slikar, ili muzičar, on bi taj pogrešan start možda ovekovečio kroz neko delo, ali budući da za ovako nešto nije imao dara (ostavimo ovde ipak, pod znakom pitanja eventualni pokušaj „stvaralaštva“, odnosno pisanje knjige o obojenoj revoluciji koju najavljuje), rano lišavanje transformisalo se prvo u ulogu dugogodišnjeg političkog sluge i podređenog mazohističkog poslušnika prigušenog Ega, a zatim u užasnu kompenzatornu surovost koju mi danas živimo.

A surovost, nasilje i smrt su, naravno, tesno povezani.

Spoj psihopatije i opsednutost smrću, najgora je moguća formula mentalne bolesti, odnosno zla, jer ona iz reči koje su se otrgle fantazmu bolesne osobe, može vrlo lako da se pretoči u tragičnu realnost srpske ulice.

Dignite se da smrt iz njegovih reči ne pređe na ulice, jer, kako kaže A.V., udarce koje je primao, on bi da: „vrati nazad“

Ali, šta je sa svima nama, sta se dešava sa čitavim našim narodom koji je dugo ćutao u nekoj vrsti Oblomovštine? Kako jedan narod, uz trabunjanje o smrti čoveka koji je na čelu odumrle države, i sam prestaje da živi?

Pasivnost je aktivno saučešće u nasilju – piše autor koji je živeo pet stotina godina pre nas po imenu Boesije (Etien ) u svom delu „Dobrovoljno ropstvo“. Onaj ko u sebi ima ljubavi i želje za pravdom, neće ni trpeti nasilje, niti ćutati, a onaj ko ćuti i trpi Zlo i nasilje taj u sebi nosi ljubav prema nasilju i zlu. Ne zanosite se obmanom da možete da budete „neutralni“ pred Zlom, jer ako se ne pomerate u zlu, to u stvari znači da ste aktivni saučesnik.

Žan Žak Ruso u „Društvenom ugovoru“ kaže nešto slično, kao i Adam Smit u „Teoriji moralnih osećanja“.

Lav Tolstoj je u „Pismu Indusu“ kritikovao brojne Induse koji su dugo „dobrovoljno“ trpeli malobrojne engleske okupatore, dok nisu organizovali sopstveni otpor protiv njih.

Američki filosof Henri Dejvid Toro u eseju „Građanska neposlušnost“ piše o aktivnom suprotstavljanju zlu. Albert Ajnštajn pisao je da mnogo veće zlo čine oni koji trpe zlo od samog zločinca. Posle drugog svetskog rata Hana Arendt više se zanimala u svojim analizama profilom većinskog nemačkog naroda jednoga vremena, nego profilom samog Adolfa Hitlera koji je bio poznat svima i pre nego što je postao kancelar. Italijanski levičar Antonio Gramši u svojim delima osuđuje trpljenje zla kao neku vrstu nemoralnog saučešništva. Kasnije će iste ove analize preuzeti profesor Žene Šarp u svim svojim radovima, a posebno u delu ‘Politika nenasilnog otpora’.

Istraživač socijalne psihijatrije i socijalne psihologije, eksperimentator ljudskog straha i konformizma, Stenli Milgram na isti način će povodljive ljude, slabe karaktere i konformističke karaktere obeležiti kao podupirače i raširioce zla. Najzad, autor Erih From u delima „Bekstvo od slobode“ i

„Autonomija ljudske destruktivnosti“ opisaće psihologiju odustajanja od borbe i nespremnost da se izađe iz mazohističkog moralnog pasivizma koji vrlo brzo prelazi u svoju obrnutu sliku u ogledalu, u sadističko nasilje i saučešništvo u teroru.

Danima su studenti hodali celom Srbijom i prenosili istu poruku svima:

Dignite se, zar je moguće da toliko dugo nemoćno trpite toliku nesutručnost, toliko neznanje, toliku korupciju i toliko nasilje? Zar ne shvatate da ste saučesnici sopstvenog nestanka? Zar ne shvatate da ste do sada bili psihički mrtvi? Studenti su histeričnoj kolektivnoj paralizi našeg naroda opalili jak šamar i Srbija se trgla.Sada se svi trzamo u nadi da će se probuditi ceo uspavani organizam i snagom dizanja dokazati koliku moć imaju obični ljudi kada prestanu da se boje i kada se udruže u otporu, kako se smrt iz Vučićevih reči ne bi premestila na ulice srpskih gradova.

Zamislimo visoku piramidu čije široko postolje u jednom trenutku obara njen uski vrh i okreće je u obrnutom pravcu. To je svakako slika sutrašnje Srbije i verujmo da će se to u Srbiji uskoro desiti.

Tako ćemo, umesto pacijenta koji kaže da u poslednje vreme u glavi „čuje glasove“ o tome da mora da uzvrati udarce narodu, upravo mi, udarce koje smo odnjega i njegovih slugu primali, ako bismo se izrazili kao on, svima njima, uskoro mogli da „vratimo nazad“.

Najvažnije je da smrt koju pacijent najavljuje ne uplaši nikoga. Većina naroda u ovoj zemlji izabrala je život.

——————————————————————————

O AUTORU

Profesor Dr Mila Alečković spada u najobrazovanije Srpkinje u svetu i jedan je od najboljih antropologa zdravlja u regionu i Evropi sa ogromnom erudicijom znanja iz psihologije, neuro- psihijatrije, istorije, političkih teorija i filosofije. Doktorirala je na Univerzitetu Sorbona sa radom:

„Pojam nesvesnog u psihološkim i neurološkim teorijama“. Autor je brojnih knjiga i predavanja u svetu na pet jezika, a osim teme psihopatologije i stvaralaštva, Mila Alečković već godinama piše protiv zloupotrebe psiholoških i psihijatrijskih znanja o ljudskoj duši.

U novoj knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze“ dekortikovane su sve moguće operacije socijalnog inženjeringa i psihijatrije smrti kojima se danas služe globalisti i maltuzijanci. Mila Alečković u knjizi majstorski analizira tiranska društva kojima upravlja nagon smrti, kao i psihopatološke dijagnoze političkih aktera. Reklo bi se da čitanjem ove briljantne knjige postajete imuni na sve moguće manipulacije i programe straha. Ili, kako autorka sama kaže: „Ljubav i stvaralaštvo koje nosim u sebi pomogli su mi da dešifrujem sve što radi crna psihijatrija u želji da vam porobi um ili da vas poništi kao ljudsko biće. Mi, koji se protiv nje borimo, pobeđujemo, jer lečimo dušu ne kao crni, nego kao beli, jer je u nama nagon života pobedio nagon smrti .“