SVE JE IZDAO BOLESNIK: Prijateljske sankcije Belorusiji od Aleksandra Vučića!

„Dobrodošao veliki prijatelju Srbije“, tim rečima je Aleksandar Vučić u decembru 2019. godine dočekao predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka na beogradskom aerodromu. I zaista Lukašenkovoj politici se može mnogo toga zameriti, ali u odnosu prema Srbiji ne. U vreme kada je NATO koalicija bombardovala Srbiju, Lukašenko je bio jedini predsednik neke zemlje koji se uputio u Beograd. To mnogi ljudi u Srbiji i danas pamti, pokazivajući veliku naklonost prema beloruskom predsedniku.

Od osamostavljivanja Belorusije nakon raspada SSSR, odnosi naše dve zemlje su uvek bili prijateljski. Ali pokazalo se da Aleksandar Vučić ne mari mnogo ni za prijateljske odnose ni za „velike prijatelje Srbije“-kako je sam nazvao Lukašenka prilikom njegove poslednje posete.

Vučiću je tada dobrodošla Lukašenkova podrška u predizbornoj kampanji. Ne nalazeći da je loše mešati se u unutrašnje političke odnose i predizbornu kampanju, Lukašenko je u vatrenom govoru sa govornice u Skupštini Srbiji, dao punu podršku Vučiću i njegovoj „mudroj“ politici. Tom prilokom je Lukašenko u želji da pomogne Vučiću, prešao granicu pristojnosti i žestoko se obrušio na srpsku opoziciju koja je u to vreme organizovala proteste na ulicama Beograda.

Tvrdio je da on nema opoziciju u Parlamentu ne zbog toga što to ne želi, već zbog toga što nju niko ne podržava, aludirajući na to da je slična situacija i u Srbiji. Samo nekoliko meseci kasnije, Aleksandar Lukašenko se suočio sa najvećim protestima ikada u Belorusiji, a podrška koju je dao Vučiću, vratila mu se kontra merama u vidu sankcija.

Zbog čega je loše poistovećivati Vučića sa Srbijom ili Lukašenka sa Belorusijom?

Zbog toga što mnogi u Srbiji smatraju da Vučićeva politika nije dobra po državne i nacionalne interese zemlje, kao što mnogi u Belorusiji smatraju da je Lukašenko odslužio Belorusiji dovoljno i da je potrebno da se pojave nove političke snage.

Iz tog ugla, Aleksandar Lukašenko nije postupio kao prijatelj Srbije kada je hvalio mudru politiku srpskih vlasti, već kao prijatelj Aleksandra Vučića. Ovo prijateljstvo traje još od devedesetih godina prošlog veka i radikalskih dana Aleksandra Vučića, kada je Lukašenko imao bliske kontakte sa Miloševićevim režimom i večito „konstruktivnom“ Srpskom radikalnom strankom.

Pored Vučića u svoj klub srpskih prijatelja beloruski predsednik ubraja i Šešelja, Nikolića kao i Karića. Bez obzira na bliske odnose sa određenim političkim miljeom, Lukašenko nema prava da privatizuje diplomatske odnose i spusti ih na nivo ličnih odnosa. Ipak, očigledno je da je da to radi.

S druge strane Lukašenkovi obožavaoci u Srbiji nisu prijatelji Belorusije ako bezrezervno hvale politiku njenog predsednika, već bi trebalo da razumeju pozicije naroda u Belorusiji. Jer Belorusija nije Lukašenko kao što ni Srbija nije Vučić. Pokazalo se da mnogi nisu reagovali na Vučićeve sankcije Belorusiji, što samo potvrđuje njihovu „principijelnost“.

Ko će obavestiti zvanično Belorusiju o tome da joj je Srbija uvela sankcije?

U svakom slučaju, Srbija je uvela sankcije Belorusiji, ali to nismo mogli da saznamo od predstavnika srpskih vlasti, već iz Brisela. Naime prošlog meseca je Evropski savet usvojio odluku da ojača postojeće sankcije zatvaranjem vazdušnog prostora EU za beloruske avione i zabranom pristupa aerodromima Unije.

Istog dana Brisel je objavio saopštenje da „Zemlje kandidati – Republika Severna Makedonija, Crna Gora, Srbija i Albanija, kao i Island, Lihtenštajn i Norveška, članice Evropskog ekonomskog područja (EEA) takođe su se usaglasile sa odlukom Saveta“. Ni Vlada Srbije ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije se nisu oglašavali tim povodom, niti su zvanično obavestili Belorusiju o uvođenju sankcija, što smo mogli da čujemo od beloruskog ambasadora u Srbiji: „Srbija, naš najveći prijatelj na Balkanu, uvela nam je sankcije, a nije nas obavestila“ – naveo je ambasador Briljov.

Prethodno se Srbija u avgustu 2020. godine saglasila i sa deklaracijom EU u vezi sa izborima u Belorusiji. U njoj je navedeno da su građani Belorusije tokom izborne kampanje „pokazali želju za demokratskim promenama”, ali da predsednički izbori „nisu bili ni slobodni ni fer“.

I zaista bi bilo teško odrediti ko je u ovom slučaju lukaviji od koga. Da li EU koja uvodi sankcije Belorusiji (zemlji koja nije kandidat za članstvo), zbog nedostatka demokratije i slobode, a u isto vreme na takve pojave u Srbiji žmuri, iako Srbija jeste kandidat za članstvo u EU. S druge strane Vučić koji je u Srbiji organizovao iste takve izbore kao i Lukašenko u Belorusiji, gde je bila onemogućena fer politička borba, kritikuje svog prijatelja koji je došao da ga podrži u predizbornoj kampanji.

Zapadna demokratija u niskom startu

Za izbore u Belorusiji se zaista ne može reći da su bili pošteni, jer je Lukašenko diskriminisao sve svoje političke protivnike, ali sa druge strane nije pošteno ni da Zapad koristi političke nestabilnosti kako bi izazvao haos u nekoj državi. Setimo se ukrajinskog Majdana, dirigovanog državnog udara kojim je Vašington dugoročno destabilizovao Ukrajinu i zloupotrebio je za korupciju. Današnja Ukrajina je reprezentativni uzorak zapadne demokratije koja je sve samo ne to za šta se izdaje.

Zar nije na Zapadu već dugo ustanovljena praksa da se komesari i rukovodioci ne biraju na izborima, već da se postavljaju po nečijem naređenju? Meni to više liči na komunističku praksu po nekadašnjem modelu SSSR. Uzgred rečeno i disidenti su sada počeli da beže sa zapada na istok.

Da li je normalno da žena opozicionog blogera koja ima minimalnu podršku u Belorusiji bude proglašena za predsednika, iako nije pobedila nikada ni na jednim izborima i da je zapadni činovnici primaju uz predsedničke počasti? Ovakvi apsurdni primeri, kao što je i primer samoproglašenog predsednika Venecuele, čine to da čak i Lukašenkova „demokratija“ izgleda normalno u odnosu na alternativu koju Zapad nudi.

Zbog čega su Belorusiji uvedene sankcije? Nakon što su objavljeni rezultati predsedničkih izbora koji su održani 9. avgusta prošle godine, na kojima je Lukašenko po podacima Republičke izborne komisije osvojio 80% glasova, hiljade ljudi je izašlo na ulice beloruskih gradova da iskaže svoje nezadovoljstvo. Izbori su protekli u veoma napetoj atmosferi gde je Lukašenko onemogućio svim ozbiljnim protivkandidatima da se kandiduju i time doveo u pitanje regularnost samih izbora. Lukašenko se nalazi već punih 26 godina na čelu Belorusije i jedini je postsovjetski predsednik ove države.

Neophodno je relano sagledati i pozitivne i negativne strane njegove vladavine. U vreme raspada SSSR on je uspeo da sačuva Belorusiju od nametnutih loših procesa kao što je privatizacija i da iskoristi potencijale koji su postojali. Iskorenio je kriminal u državi, ali se isto tako žestoko obračunao i sa političkim neistomišljenicima. Nije dozvolio razvoj višestranačja i političkog pluralizma. Iako je Belorusija ekonomski dosta zavisna od Rusije, Lukašenko je uspevao da koristi beneficije povlašćene zemlje u trgovini sa Rusijom i to za potrebe svoje vlasti, bez ikakvog reciprociteta.

Tako je godinama uspevao da ulaže profit dobijen od saradnje sa Rusijom u izgradnju beloruskog nacionalnog identiteta i da istovremeno koketira sa Zapadom. Međutim situacija se drastično promenila kada je Rusija donela odluku da više ne finasira nelojalne partnere i da sve ulaže u razvoj sopstvenih kapaciteta. Rusija je poslednjih godina ozbiljno uznapredovala, a Belorusija sve više zaostajala. To je samo jedan razlog nezadovoljstva građana, a svakako je očigledna i apatija u društvu izavana dugoročnom stagnacijom.

Ko je Roman Protasevič?

U svakom slučaju građani Belorusije su izašli na ulice kako bi iskazali svoje nezadovoljstvo, a Zapad je u poznatom maniru pokušao to da iskoristi i izvede državni udrar. Ipak Belorusija nije Ukrajina i takav scenario je u startu bio teško izvodljiv. Zapadne zemlje su svojim ponašanjem zapravo Lukašenka gurnule u ruski zagrljaj, iako se on godinama tome odupirao.

Nemiri na ulicama su trajali nedeljama, ali su beloruske bezbednosne snage uspele da ih stave pod kontrolu i spreče mešanje stranog faktora. Jedan od glavnih izvora informisanja o nemirima na beloruskim ulicama, bili su Telegram kanali NEXTA i NEXTA Live koje su osnovali blogeri i politički aktivisti iz Belorusije uz podršku Poljske. Čitava uprava ovih kanala radila je iz Poljske, dok je redakcijom u Belorusiji rukovodio Roman Protasevič, koji je i sam početkom 2020. godine pobegao u Poljsku.

Protaseviča su više puta hasili u Belorusiji zbog učešća u različitim protesnim akcijama. Ovi kanali su brzo privukli pažnju javnosti i sakupili preko milion potpisnika, s obzirom na to da su beloruski mediji potpuno kontrolisani. Sa kanala su počeli da se šire pozivi na neposlušnosti ali ubrzo i niz dezinformacija koje su imale za cilj da stvore zabunu i izazovu haos.

Neophodno je spomenuti i biografiju Romana Protaseviča koji je postao glavni razlog daljeg sukobljavanja Zapada sa Belorusijom, nakon što je prisilno prizemljen avion u kojem se on nalazio i koji je preletao Belorusiju na relaciji Atina-Viljnus. Protasevič je uhapšen prema već ranije podignutim optužnicama za organizovanje nemira, remećenje javnog reda i mira i učešće u terorističkim aktivnostima.

Ovaj mladi aktivista od 2011. godine učestvuje u opozicionaom delovanju kada je postao član omladinske opozacione organizacije Belorusije „Mladi Front“. Od početka je fokusiran na upotrebu društvenih mreža u političke svrhe i bio je administrator velikih opozicionih grupa na ruskoj društvenoj mrežu „VKontakte“.

Počeo je da studira na Beloruskom državnom Univerzitetu, ali je zbog svojih aktivnosti postao nepodoban. Radio je kao dopisnik „Evroradija“, a takođe u beloruskoj redakciji „Radio Slobodna Evropa“.Nakon toga je počeo da se zanima Telegram kanalima. Ipak najzanimljiviji detalj iz Protasevičeve biografije, koji zaista mnogo govori o njemu, je to da je za vreme Majdana boravio u Kijevu kao slobodni novinar. Tada je izjavio da mu je Berkut razbio glavu, iako on nije pravio ili bacao molotovljeve koktele na pripadnike bezbednosnih snaga.

Učestvovao je u rušenju spomenika Lenjinu, što je dokumentovao fotografijom sa lica mesta koju je postavio na društvene mreže.

Pored toga, Protasevič je nakon Majdana boravio na istoku Ukrajine u zoni konflikta, gde se nije bavio samo novinarstvom već je sarađivao sa zloglasnom neonacističkom jedinicom „Azov“, koja je činila zločine nad civilni stanovništvom u Donbasu. Prosto divan momak. Postavlja se onda pitanje kakve vrednosti štiti EU ako takve ekstremiste naziva „slobodnim novinarima“, „mladim aktivistima“ i sl.

Da li je opravdano uvođenje sankcija Belorusiji zbog Protaseviča? Ne bih rekla. Takvim sankcijama se tajno pridružio i Aleksandar Vučić što nije iznenađujuće ako uzememo u obzir njegov dugogodišnji staž političkog avanturiste i ekstremiste.

Ovo nije nažalost jedinstveni slučaj koji pokazuje krajnje šizofrenu spoljnu politiku Srbije, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da je Srbija od Belorusije nekoliko puta u poslednjih godina dobila na poklon vojnu tehniku. Koliko dugo će Aleksandar Vučić još uspeti da narušava ugled naše države, pitanje je za vlastodavce koji su uvek spremni da organizuju neki novi državni prevrat, kada situacija postane za njih nepovoljna.

Dragana Trifković