VUČIĆEV KARTEL SE RASPADA: Šarić zapretio, ”Sve ih pobijte”, igra je gotova

Aleksandar Vučić je u panici. Voda mu je stigla do grla. Iz vode je izronio tri godine star leš Vladimira Cvijana, a s njim i dokazi o kriminalnim i korupcionaškim aferama. Pored “Beograda na vodi”, “Krušika”, “Jovanjice”, PKB-a i drugih zločinačkih akcija, pojavili su se dokumenti, svedoci i informacije koje ga optužuju za pranje para Miroslava Miškovića i Milana Beka, reketiranje Bogoljuba Karića, tajne dogovore s Darkom Šarićem… Protiv Vučića su se okrenuli strani mentori, uticajne stranačke kolege, tajkuni koje je sam stvorio, pa i mnogi pripadnici BIA, MUP-a, Vojske, tužioci i sudije. Nikome se ne tone s naprednjačkim Titanikom. O Vučićevim očajničkim potezima, kojima namerava da odloži tužan kraj, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak prijatelj i saradnik aktuelnog vladara Srbije.

Piše: Predrag Popović

Od 15. februara više ništa nije isto na srpskoj političkoj sceni. Magazin Tabloid je tada objavio informaciju da je Vladimir Cvijan mrtav. Otkad je otkrivena strogo čuvana tajna o tragičnom kraju prvog i najopasnijeg naprednjačkog disidenta, i Vučić je shvatio da mu je istekao rok trajanja. Više i ne gaji nadu u opstanak na vlasti, ostalo mu je samo da, ako može, neizbežni pad odloži dok ne nađe zgodno mesto na koje će skloniti ono što najviše voli – sebe i novac, koji je zgrnuo. Sve ostalo nije bitno.

Istraumiran, svestan posledica svojih zlodela, Aleksandar Vučić se sad kaje što nije na vreme poslušao zvaničnog oca Anđelka. Imao je tri prilike. Anđelko ga je, prvi put, molio da ne napušta Srpsku radikalnu stranku dok je Vojislav Šešelj u zatvoru.

Sve što je haška optužnica stavljala Šešelju na teret, radio je i Vučić. Nije pošteno da jedan trune u ćeliji, a da mu najbliži saborci, pritom i kumovi, ukradu stranku.

Aleksandar se dvoumio tri-četiri sekunde pre nego što je odbacio očev savet.

Drugi put se dugo kolebao. U veče 18. aprila 2013. godine, pre potpisivanja Briselskog sporazuma, Anđelko je Aleksandru, kao sinu, savetovao da se ne upušta u to, da ne privlači na sebe i svoju porodicu kletvu cara Lazara, kojom je i sam nekada pretiosvim Srbima koji izdaju Kosovo. “Bolje ti je da napustiš politiku, nego da učestvuješ u predaji Kosova i Metohije”, uzalud mu je pričao Anđelko.

Kasnije je to Aleksandar i javno priznao. Međutim, nikad neće priznati da mu je zvanični otac, 15. marta, kad je saznao za smrt Cvijana, rekao da beži i spasava ludu glavu.

Posavetovao ga je da izmisli bilo koji povod za napuštanje politike i Srbije. Može da slaže kako su suviše jaki pritisci iz Amerike i Evrope za priznanje nezavisnosti Kosova, pa da podnese ostavku, a javnosti da to predstavi kao vlastitu žrtvu. Ako neće to, može da objavi da se povlači zbog bolesti. Svi znaju da je hronično bolestan, ali niko mu ne bi verovao da je to pravi razlog za abdikaciju. No, u ovako teškim okolnostima, nije ni bitno šta drugi misle, trebalo bi da mu je važno samo da pobegne od pravde i zakona.

Predlog da pobegne, ili u bolest ili u Urugvaj, Aleksandar Vučić je prihvatio. Pa, minut kasnije, odbacio. Onda opet prihvatio. Pa, odbacio. I tako stalno…

U jednom trenutku psuje i preti svima na svetu, zaklinje se da neće dozvoliti da ga neko obori s vlasti, od svih je jači i pametniji. Iz takvih euforičnih stanja ekspresno bi pao u krajnju depresiju, prepuštajući se kukanju nad svojom tužnom sudbinom.

Koleričnim ispadima Vučić je isprepadao najbliže saradnike. Ne znaju šta je gore, kad ga uhvati borbeni duh, pa preti da će, kako voli da kaže, “obrisati” svakoga ko mu zasmeta, ili kad klone, kmeči i cvili, proklinjući izdajnike, kojima je dao sve što imaju u životu, a oni, nezahvalnici, jedva čekaju da mu vide kraj.

Da problem bude veći, u kratkom roku napustile su ga tri njemu bitne osobe.

Opet u tajnosti, Aleksandar Vučić se razveo po drugi put. Tamara Đukanović je uspela da se reši 130 kg ludačke agresije. Kao Ksenija Janković, i ona je slobodu osvojila pretnjom da će javno progovoriti i istinom o porodičnom nasilju odbraniti pravo na normalan život, bez nasilnika.

Tamaru su podržale njene dve najbolje prijateljice, Nevena Veselinović i Nevena Skot. Bivša supruga Gorana Veselinovića, jedinog Vučićevog prijatelja, obezbedila joj je pravnu pomoć i logističku podršku u sudu. Nevena Skot, supruga bivšeg američkog ambasadora u Beogradu, urgirala je kod stranih diplomata da obrate pažnju na Tamaru, da ne dozvole da joj se desi nešto neprijatno. Vučić nije lako podneo razlaz od druge zvanične supruge. Briga ga za brak, i u njega je ušao na silu, pod prinudom, ali nije sportski prihvatio činjenicu da se Tamara suprotstavila njegovoj samovolji, i to uspešno. I povodom te porodične drame, Aleksandar je odbacio Anđelkov predlog da se smiri, da proba da nađe kompromis i sačuva brak.

Pred svedocima, Aleksandar mu je odbrusio: “Idi u Niš, bavi se Draganom Sotirovski…”

Istinu iz Balaševićevih stihova “sve prave ljubavi su tužne”, Vučić je shvatio posle raskida veze sa dvostrukim kumom Nikolom Petrovićem. Spojila ih je pohlepa, ista strast za zgrtanjem novca, ali Vučić je u tu političko-poslovnu romansu uneo i emocije. Naravno, i te nezdrave emocije izazvane su kompleksom niže vrednosti.

Kao Šešeljev potrčko, Vučić je bio fasciniran Petrovićevim hedonističkim životnim stilom. Poslovne kombinacije, novac, skupi automobili, satovi, odeća…

Sve skupo, a starlete jeftine… Opčinjen, Vučić je dugo izbegavao sukobe sa kumom, svojim idolom. Međutim, sreću su im pokvarili oni koji su ih i doveli na vlast. Prvo su Amerikanci pritisli Vučića zbog sporne političke i ekonomske saradnje sa Kinom i Rusijom, a pre neki dan je Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom traži od Srbije da raskine te veze. Raskid s Kinom znači raskid s Huaveijem, a onda i s Nenadom Kovačem, zvanim Neša Roming. Ko raskine s Romingom, ostaje i bez Petrovića. Vučića je to zadesilo.

Drugim povodom, Vučićevu dvorsku svitu napustio je Vladimir Popović, zvani Beba. Kako došao, tako otišao. Služba, koja ga je poslala u Vučićevu blizinu, sad ga je sklonila iz Srbije, u Sarajevo.

Vučić je i taj raskid teško podneo. Lakirani bubašvaba godinama je servisirao njegovu agresiju, učio “crnom marketingu” i uvlačio u sukobe sa svim i svakim.

Pre nekoliko dana, po povratku s predizbornog mitinga u Zaječaru, Vučić se požalio Aleksandru Vulinu i Željku Mitroviću na Popovićevo dezerterstvo.

U podužem monologu, optužio je odbeglog konsiljerea za izdaju, što ode sad kad je najpotrebniji. Svi su bili svesni simbolike. Beba Popović je, u istom stilu, prvo kriminalizovao Zorana Đinđića, a onda, kad je postalo teško, zbrisao iz njegovog okruženja. Da uteši gospodara, Mitrović je rekao: “Ne brini, kad sve bude gotovo, vratiće se Beba da nosi kovčeg”.

Čak je i Vulin shvatio morbidnu šalu, pa se, grešnik, iskreno nasmejao. Njegov smeh pomešao se s Vučićevim kmečanjem.

Umesto Popovića, Vučić je angažovao Mitrovića da pokuša da izgladi odnose s američkim diplomatama, ambasadorom Entonijem Godfrijem i specijalnim predstavnikom Stejt departmenta za Zapadni Balkan Metjuom Palmerom. Misija je, naravno, propala. Godfri se, po običaju, pravio naivan, poricao je tvrdnje da postoje bilo kakvi problemi u odnosima SAD i Srbije. Nije hteo ni da priča o Vučićevim privatnim utiscima, samo je ponavljao zvanične stavove.

Palmer je, i inače, opušteniji od Godfrija, ne izbegava pikantna tumačenja okolnosti i vodećih aktera. Kad je čuo kako je Godfri reagovao, Palmer je Mitroviću ispričao anegdotu koja se već dugo širi ambasadom. Iako je u Beograd došao s bogatim diplomatskim iskustvom, Godfri se nije snašao. U depešama je isticao sve što je smatrao značajnim i zanimljivim. Na mukama se našao kad su steferi iz deska za Zapadni Balkan u Stejt departmentu počeli da traže dodatna objašnjenja. Nisu verovali da predsednik neke države, pa makar to bila Srbija, može u javnim nastupima da za sebe priča da je peder, da mu je mama “matora kurvetina”, a otac “nekakav Salih ili Fahrija”. Kako i da poveruju da postoji predsednik koji za sebe tvrdi da je “picoust, upišani peder, ludak, bolesnik, lopov”…

Birokrate u američkoj administraciji nisu razumeli ni izjave predsednika Srbije o kriminalnim aferama, opoziciji i nepodobnim medijima.

Umesto da se upušta u objašnjavanje tih detalja, Godfri se prepustio autocenzuri, prestao je da citira Vučića, uveren da niko u Stejt departmentu ne može da poveruje da takav čovek postoji, a kamoli da vlada jednom državom u Evropi.

Za razliku od Godfrija, Palmer se otvoreno ruga Vučiću, ali i svim Srbima i Srbiji.

Vučića predstavlja kao bolesnika sa ozbiljnim poremećajima ponašanja. Na naučnoj osnovi, Palmer ga opisuje kao sociopatu sklonog društveno neprihvatljivim postupcima, čije devijacije pokazuju zabrinjavajući stepen vaspitne zapuštenosti. Vučić, smatra Palmer, svoje mentalne probleme ispoljava na mnogo načina, među kojima su najizraženiji agresivnost i laganje.

Agresivnost, izazvana besom, kod Vučića često prerasta u ozbiljno kršenje društvenih normi i uzrokuje trajne nepovoljne posledice. Kao kod dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto, ranije u otimanju oko igračaka, sad oko vlasti.

Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje i stalni konflikti. Kad se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje i straha, radi se o tzv. predatorskoj agresiji, čiji je cilj neka lična dobit, što najčešće ukazuje na psihopatske crte ličnosti. Pored toga, adolescenti lažu svesno, namerno i s određenim ciljem, da bi izbegli kaznu, da bi bili prihvaćeni i podržani, da bi nešto dobili ili skrenuli pažnju na sebe.

Svaki od tih simptoma Palmer je ilustrovao konkretnim primerom. Nije mu bilo teško, Vučić je svoj marketing obeležio izlivima besa i laži.

U razgovoru s Mitrovićem, Palmer je priznao svoju pogrešnu procenu, kojom je godinama odbacivao kritike na račun Vučića.

– Srbi nemaju razloga da se bune protiv Vučića. U Miloševićevo vreme postojale su masovne grobnice, u Đinđićevo mafijaška ubistva i otmice, u Tadićevo i Koštuničino pljačka državne imovine. Pod Vučićem toga nema. Tako sam govorio.

Nisam bio u pravu. Sad je očigledno da je Vučić zaveo diktaturu. Ali, kod vas, Srba, i to mora da bude tragikomično. U mnogim državama vladaju tirani, opasni i ozbiljni ljudi, a vaš diktator je histerična tinejdžerka – ruga se Palmer.

Ima pravo. Srpski diktator se ponaša kao razmažena klinka, skiči i vrišti na konferencijama i u televizijskim intervjuima, ogovara sve i svakoga, vređa i pljuje… I u najlepšim i najtežim trenucima ne može da obuzda karakter. Na proglašenju pobede na pokradenim izborima, sav ozaren srećom, uskliknuo je:

“Ološi i banditi su mislili da će uspeti da dođu na vlast…” Sav tužan, objavio je vest o zdravstvenim problemima svog bate Andreja: “Ovo levo je moj brat Andrej, lagao je svakovrsni ološ o njemu svašta u prethodnom periodu. Ima obostranu upalu pluća, a ja hoću samo svima i njemu da kažem da ga volim najviše na svetu.”

Sredovečni bolesnik, s temperamentom devijantnog adolescenta, za svaki problem okrivljuje “ološ”, koji mu ne da mira dok krade, pljačka i vara.

Srbija je najsiromašnija država u Evropi, a njen vladar je najbogatiji čovek.

Državni budžet je u deficitu pet milijardi evra, na istorijskom maksimumu, a vladar ide u školu, uči košarku, grudva se, hvali se kako je na rođendanskim žurkama pojeo kamilu… Za Vučićeve vladavine iz Srbije je pobeglo 700.000 ljudi, privreda je uništena, sve je propalo, a on se istarskim vinogradarima izvinjava što je potcenio kvalitet njihove malvazije. To bi bio privatni problem kad ta histerična tinejdžerka ne bi imala moć da vrši brutalno nasilje, da pljačka državu, reketira tajkune i teroriše građane.

Palmer, naravno, nije propustio priliku da Mitroviću i njegovom operativcu Banetu Stojanoviću pomene slučaj Vladimira Cvijana. Iskusni Mitrović je, u pinkoidnom stilu, pokušao da promeni temu.

– Ma, Vučić to može lako da objasni. Kad su poginula dva radnika na “Beogradu na vodi”, rekao: “Pa, šta… U Americi svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora”. Tako i sad može da kaže da se u Americi svakih deset sekundi udavi jedan politički protivnik predsednika države – našalio se Mitrović.

Smeh mu se zaledio kad ga je Palmer upozorio da će sad iz Cvijanove arhive isplivati dokazi o tome kako je Vučić reketirao braću Karić oko afere “Mobtel” i “kiparskih para”. Cvijan je ostavio i dokumentaciju o spornoj prodaji “Maksija” belgijskoj kompaniji “Delez”. Analiza pravnog tima, koji su angažovali akcionari “Deleza”, pokazuje da je “Maksi” u vreme prodaje vredeo 350 miliona evra.

Tadašnji menadžeri belgijskog giganta ipak su pristali da plate 932,5 miliona evra.

I to u kešu, kršeći zakone o sprečavanju pranja novca. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić urgirao je kod Miroslava Miškovića da “Maksi” registruje u Srbiji, kako bi porez platio tu, a ne na Kipru. “Hoću, naravno. Na Kipru je porez 3,8 odsto. Ako ovde bude četiri, platiću. Ali, ne pristajem na 10 odsto, kao što se sad traži”, odgovorio je Mišković.

Porez je završio na Kipru. Provizija je, u januaru 2013. godine, isplaćena nekome u vrhu vlasti u Srbiji, baš u vreme dok je Mišković bio u pritvoru. I ta, kao i ostale rate provizije, isplaćena je u kešu. Na kraju, ispalo je da je “Delez” kupio “Maksi” za 1,8 milijardi evra, a ne procenjenih 350 miliona evra. Razliku od 1,5 milijarde razgrabili su učesnici u toj prevari. A, zna se ko u Srbiji voli da krade, da uzima provizije u kešu.

Palmer kaže da se zna i u čije ime je Cvijan pregovarao o predaji Darka Šarića.

Narko bosu je ponuđeno da pristane na suđenje, na kome će biti osuđen samo na 10 godina robije. Za tu uslugu traženo je 70 miliona evra, od čega 50 za Vučića.

Kako je tekao taj proces, otkriva i jedan dobro upućen izvor: “U pregovorima je učestvovala i Vesna Lončar, supruga ministra Zlatibora Lončara. Suđenje Šariću su pratili FBI i DEA. Diplomatskim kanalima su upozorili srpsku vlast da se ne igra, ne može da prvookrivljeni šef mafije da dobije 10, a njegov saradnik 13 godina robije. Amerikanci su insistirali da Šarić dobije najtežu kaznu.

Šarić se našao u čudu, platio je za 10 godina, ne pristaje na više. Preko advokata Miše Ognjanovića je poslao poruku – sve ih pobijte. Tada kreće obračun mafijaških klanova i uprotstavljenih struja u vlasti.” Tragovi, očigledno, vuku prema Vučiću.

Takve afere ne mogu da se amortizuju kampanjama na Pinku i pratećim medijima.

Ne samo Mitrović, nego i Bane Stojanović je svestan kakav udar su Amerikanci spremili.

– Jebote, Cezar je gotov – promrmljao je Stojanović.

“Cezar”, kako od milja na Pinku nazivaju Vučića, zaista je gotov. Toga je i on svestan, zato histeriše kao devočica, koja se plaši posledica svojih postupaka.

Preslab da kontroliše izlive panike, Vučić sablažnjava najbliže saradnike.

“Užasno pogađa rečenica Aleksandra Vučića da je u ljudskom smislu sve preboleo i da u politici nema ljudskosti, a da je nema ni kod najbližih saboraca. Ta rečenica apsolutno definiše naše društvo gde je čovek čoveku vuk”, tvrdi Vladimir Đukanović, jedan od najbližih Vučićevih dehumanizovanih saradnika.

Nedostatak ljudskosti zaista definiše društvo u kome je čovek čoveku Vučić.

Diktator je celo društvo zarazio vlastitom patologijom. Napravio je kartel, koji je izvršio najteža krivična dela. Zaveo je medijski mrak i izazvao podele od vrha do dna, od najviših državnih institucija do svake porodice.

Agresija i laž, koje Palmer ističe kao dominantne Vučićeve osobine, zaista ga dobro opisuju, ali prave simptome njegovih mentalnih poremećaja personifikuju tipovi kojima se okružio. Sve što Vučić misli, rade njegovi moralni dvojnici Simo Spasić, Miroljub Petrović, Miša Vacić, Luka Kebara, Sandra Božić, Marko Atlagić, Nebojša Bakarec i ostali paraziti.

Spasić, koji je, preteći joj klanjem, silovao bivšu suprugu, sad zlostavlja nepodobne opozicionare, izaziva incidente i sukobe. Umesto da sedi u zatvoru zbog nadrilekarstva, za koje ga optužuje porodica čiji član je umro, dr Petrović dobija prostor da u medijima vređa Vučićeve protivnike. U Skupštini gospodara imitiraju opskurne ličnosti kao što je Sandra Božić, koje se stidi i Bratislav Gašić, direktor BIA, poznat po tome što voli klečanje.

Dok je bio u Demokratskoj stranci Srbije, Bakarec je govorio istinu o Vučiću. Za govornicu u Gradskoj skupštini Beograda izlazio je s knjigom “Vučić – politička fukara”. Navode iz tog moralno-političkog portreta dopunjavao je sočnim opisima Vučićevih poremećaja. Vučić mu je uzvraćao istom merom. Javno ga je kompromitovao kao saradnika “žutog preduzeća”, koje je opljačkalo stotine miliona evra od Beograđana. U privatnim razgovorima, Vučić ga je opisivao kao tetoviranog manijaka, koji psiho-fizičke nedostatke kompenzuje novcem.

Vučić ga je podrugljivo nazivao Indusom, aludirajući na šarene mantije za koje je mislio da nose pripadnici Hare Krišna. Kasnije, kad mu se učinilo da preteruje sa politički nekorektnim kvalifikacijama nečije verske pripadnosti, prešao je na još gore, lične karakteristike. Vučić je Bakarecu nadenuo nadimak “Februarac”, zato što ima kraću jednu nogu. I takav, skraćen u svakom smislu, Bakarec je sad koristan diktatoru za širenje mržnje i pretnji.

– Pojavila se fotografija na kojoj Dragan Đilas i bivši šef BIA Saša Vukadinović sede zajedno u jednom lokalu u Trstu. Zamislite da se bivši šef Federalne službe bezbednosti sastaje sa Aleksejem Navaljnim. Znate kako se to rešava u Rusiji? Tako što te više nema! – rekao je Bakarec u Skupštini Srbije 9. februara.

Mesec dana kasnije Srbija je saznala da je tako rešen problem sa Cvijanom, više ga nema. Kremiran je, da ne bi mogla da se izvrši nova obdukcija, koja bi otkrila pravi uzrok smrti, i sahranjen u grobu koji nije obeležen punim imenom i prezimenom.

U diktaturi histerične tinejdžerke moguće je da se nečija smrt prikriva tri godine.

Moguće je i da se nekažnjeno preti “svakovrsnom ološu”, kao i da se nagrađuju paraziti, koji učestvuju u stvaranju kulta ličnosti voljenog pacijenta. Posle objave da mu je brat Andrej dobio upalu oba plućna krila, naprednjačke šlihtare su organizovale kačenje bilborda s emotivnim porukama: “Predaja nije opcija. Uz tebe smo, Andrej, naš saborče i brate, Vučići su pobednici.”

U majicama s takvim parolama pozirali su Miloš Vučević, Zoran Đorđević i drugi funkcioneri naprednjačkog kartela. Valjda su čuli kako je prošao Vladimir Cvijan, pa ne žele da rizikuju, da vođa slučajno ne posumnja u njihovu lojalnost. Treba ih razumeti, ne žele da budu kremirani.

U Vučićevoj Srbiji, iz koje je, kao što sam priznaje, proterana ljudskost, većina građana balansira na ivici egzistencije, jedva veže kraj s krajem. Ljudi štede na hrani i lekovima, a pripadnici vladajuće kaste ne mare. Njima je lepo. Aleksandar Vulin uz večeru i Dariju Kisić naručuje vino “Petrus”, koje košta 750.000 dinara.

Kristijan Golubović, kriminalac koji podržava Vučića, za učešće u Pinkovom rijalitiju “Zadruga” dobija honorar od 400.000 evra, a obični proleteri rade u fabrikama stranih investitora za po 25.000 dinara mesečno.

Vlada Srbije je dozvolila EPS-u da poveća cenu struje, ali usput, preko podobnih pojedinaca, pljačka i EPS i građane.

– Marko Bosanac, zvani Boske, klinac od 20 godina, kriminalac koji je osuđen na šest meseci zatvora zbog nasilničkog ponašanja, preko svoje firme “Montop HRS” dobio je posao očitavanja brojila za EPS, koji vredi 11,7 milijardi dinara sa PDV- om. Pre tri godine, očitavanje brojila je koštalo 39,9 dinara, a sad je cena porasla na 132 dinara. Bosanac je taj, jedan od najkoruptivnijih ugovora SNS-ove vlasti, dobio preko Miloša Vučevića, novosadskog gradonačelnika, koji je glavni čovek u ovom poslu. Osuđeni dvadesetogodišnjak je dobio ugovor na sto miliona evra!

Tako više ne može! – rekao je Borislav Novaković, potpredsednik Narodne stranke.

Nažalost, tako može i tako će biti dok je na vlasti histerična tinejdžerka s ogromnim lukrativnim ambicijama. Pad Aleksandra Vučića je počeo, ali Srbija ne sme da čeka da ga s vlasti obore strane službe ili pokojni Cvijan. Građani moraju da zasluže slobodu i da, istovremeno, spreče pomahnitalog šefa naprednjačkog kartela da pobegne, svejedno da li u bolest ili u Abu Dabi. Njemu je, živom i koliko-toliko zdravom, mesto na optuženičkoj klupi, pa onda u samici, u čijem mraku će moći nekoliko sledećih decenija da se druži sa senkama svojih žrtava.