Pre koju deceniju u Srbiju su i pelene stizale kroz ugovore o ekskluzivnoj distribuciji. Danas najpre pomislimo da je to način za prodaju luksuznih automobila, satova i garderobe. Ne tako davno od guvernerke NBS, Jorgovanke Tabaković, čuli smo, međutim, da Srbija i dalje ima samo jednog ovlašćenog uvoznika za poznati kozmetički brend. Zahvaljujući tome, davno odomaćeni dezodorans plaćamo višestruko skuplje od kupaca u Nemačkoj.
Forbes Srbija zato istražuje kada su ekskluzivni ugovori najbolje rešenje, da li uvek idu na ruku samo prodavcima i da li bi Komisija za zaštitu konkurencije mogla češće da ih kontroliše.
Brže do kupaca
Teorija kaže da ovakav način plasiranja robe proizvođaču nudi kontrolu tržišta, omogućava da brže na njega uđe i smanjuje troškove plasmana. S druge strane, ukoliko je posao poveren samo jednom distributeru, a ugovorom nije drugačije precizirano, cena za konačnog kupca zavisi najviše od njega.
Nauka poznaje cenovne i necenovne restriktivne vertikalne sporazume. Kod prvih, proizvođač ili distributer određuju minimalnu, maksimalnu ili preporučenu cenu u daljoj prodaji. Necenovni se odnose se na dodeljivanje prava ekskluzivne prodaje na određenoj teritoriji. Mogu da obavežu distributera da prodaje robu samo jednog proizvođača.
Striktno formalno, kako nam kažu u Privrednoj komori Srbije, ekskluzivnost našim propisima – nije dozvoljena. Ono što zakon ne predviđa, predviđaju ugovori.
Tržište je slobodno
„Prema Zakonu o trgovini Republike Srbije, kao i drugim pravnim propisima, tržište Republike Srbije je otvoreno, i ne postoji mogućnost ekskluziviteta“, kažu u PKS. „Međutim, neretko se dešava da strani proizvođači na srpskom, kao i na drugim tržištima potpisuju kroz obligaciju ugovore o ekskluzivnoj distribuciji ili zastupanju. Oni distribuciju svojih proizvoda iz prve ruke na određenom tržištu poveravaju jednoj domaćoj kompaniji, uvozniku“.
Ovo, kažu u PKS, ne sprečava druge kompanije da kroz paralelni uvoz uvezu iste proizvode na naše tržište. Ako se vratimo na primer sa kojim je izašla guvernerka Tabaković, reklo bi se da nije uvek tako. Naime, ona je tada objasnila da kada trgovci pokušaju direktno da uvezu od tog nemačkog proizvođača, „dobiju odgovor da treba da pribave dokumentaciju koju smo mi ovde propisali, a koja je toliko ‘stimulativna’ da moraju da odustanu od toga“.
Ekskluzivni ugovori, potvrđuju i u PKS, daju često mogućnost diktiranja cene.
„Činjenica je da ovakav vid obligacionog odnosa daje uvozniku mogućnost ekskluziviteta, pogotovo kada govorimo o proizvodima ograničene količine, te samim tim mu daju mogućnost diktiranja cene na lokalnom tržištu“, navode u Privrednoj komori Srbije. „S druge strane, jedini način da obezbedite ekskluzivitet za određene brendove nije kroz ugovore o distribuciji, već kroz ugovore o zastupanju određenog brenda. Kroz poveravanje zastupanja žigova i drugih autorskih prava jednom korisniku. On onda određuje način upotrebe žiga tj. brenda na tom tržištu“.
Zastupnik brenda ima mogućnost da kroz pokretanje postupka za nelegalno korišćenje ili zloupotrebu samog brenda i žiga, po osnovu autorskih prava, pokrene pravne postupke. Ovaj vid ekskluziviteta je pre svega vidljiv kod proizvoda koji su u ograničenim serijama i koji se ne mogu kupiti.
Sve zavisi od ugovora
„Jedan od načina na koji se ekskluzivni uvoznici štite jeste i sertifikat o poreklu robe, čime roba stiče preferencijalni status, tako što proizvođač te robe neće tzv. EUR1 obrazac izdati drugim uvoznicima, već isključivo eksluzivnom uvozniku“, dodaju u Komori. „Međutim, ponavljamo sa aspekta Zakona o trgovini, kao i pravnih propisa Republike Srbije ne postoji mogućnost ekskluziviteta kao takvog. Tačnije, tržište je slobodno ukoliko to nije roba posebne namene za koju su neophodne posebne licence“.
Ekonomista Dragovan Milićević smatra da, ukoliko je reč o ekskluzivnoj robi, kupac uvek ima izbor. Može i da je ne kupi.
„Zavisi šta je navedeno u ugovoru i čega potpisnici moraju da se pridržavaju“, kaže Milićević. „Ekskluzivni zastupnik može da vodi poslovnu politiku. Može da postavi uslove kako da i šta da rade distributeri. Nije zabranjeno. Zakon o konkurenciji ograničava zloupotrebu monopolskog položaja. Ako prodaje ekskluzivni proizvod, normalno je da će uticati na politiku cena. Ako proizvod nije egzistencijalno neophodan, ne morate da ga kupite. Uvek imate izbor. Ako nemate izbor, onda je to druga priča. Na primer, ako je reč o ekskluzivnom leku i nemate alternativu, onda je pitanje njegove cene pitanje i za nadležne. To je druga stvar. U ostalim slučajevima, ukoliko hoćete ekskluzivnu robu, morate i da je platite“.
U teoriji ekskluzivni ugovori nisu uvek štetni
Ukoliko je jedan distributer od koga svi moraju da kupuju, bez mogućnosti da robu nabave od samog proizvođača, postavlja se pitanje narušene konkurencije.
Komisija za zaštitu konkurencije je septembra 2019. godine odredila meru zaštite konkurencije ekskluzivnom zastupniku birotehničke opreme jednog poznatog proizvođača. Kontrola je utvrdila da je zastupnik sproveo podelu tržišta i to zahvaljujući povlašćenom položaju.
Rešenje Komisije je dva puta poništeno. Nedavno su doneli treće sa istim zaključkom.
„Ekskluzivna distribucija predstavlja vertikalno ograničenje konkurencije kojim preduzeće daje ekskluzivno pravo na svoje proizvode ili usluge drugom preduzeću. Ona može biti izuzeta od zabrane ukoliko ispunjava propisane uslove“, odgovorila je Komisija na pitanje Forbes Srbija da li su ekskluzivni ugovori predmet njihove kontrole.
„Najčešći oblici ekskluzivne distribucije su obaveza distributera da kupuje proizvode od samo jednog dobavljača i/ili ekskluzivno pravo na prodaju na određenoj teritoriji“, dodaju u Komisiji. „Odobravanjem ekskluzivnog prava dobavlјač obično želi da distributeru da podsticaj za promovisanje proizvoda i pružanje bolјe usluge potrošačima. U većini slučajeva moć distributera je ograničena konkurencijom između različitih robnih marki, tako da se u teoriji ne smatraju kao štetni po konkurenciju i oni mogu biti izuzeti, na osnovu članova 11-14 Zakona o zaštiti konkurencije“.
Može da se odobri izuzeće
Pojašnjavaju i da ako sporazum ispunjava uslove propisane u uredbi o izuzeću sporazuma po vrstama, on se smatra izuzetim od zabrane. Uredbe o izuzeću sporazuma postoje i za vertikalne sporazume, sporazume o istraživanju i razvoju, sporazume o specijalizaciji, sporazume o transferu tehnologije i sporazume o distribuciji automobila.
„Sami ugovori o ekskluzivnoj distribuciji, a koji ne potpadaju pod prethodno navedena blok izuzeća i sadrže moguće restriktivne odredbe, mogu biti dostavljeni Komisiji na ocenu“, sumira ova institucija. „Komisija može da izda odobrenje pojedinačnog izuzeća od zabrane konkretnog akta. Ono je vremenski ograničeno. S druge strane, ekskluzivni distributeri mogu učiniti iste povrede kao i ostali učesnici na tržištu. I to kroz određivanje cene u daljoj prodaji, podelu tržišta, nameštene javne ponude. Zloupotrebom dominantnog položaja postaju predmet postupka ispitivanja povrede konkurencije pred Komisijom“.
Komisija nedavno nije odobrila produžetak trajanja izuzeća od zabrane (odobrenja) ugovora o ekskluzivnoj distribuciji jedne poznate farmaceutske kuće sa domaćom firmom. Reč je o distribuciji određenih lekova, za koje ne postoje zamenski medikamenti. Ugovor je bio izuzet od zabrane od marta 2022. do februara ove godine. Produžetak nije odobren, jer nisu uverili Komisiju da će ekskluzivni ugovor doneti neophodne benefite tržištu.