Steže se obruč oko Vučića: Srce prazno, a pelene mu pune!

Zašto se vodeći funkcioneri SNS-a distanciraju od Vučića? Kako je propala namera Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića da se udome u Rusiji? Da li je Milorad Dodik ponudio nagodbu zapadnim centrima moći da ode iz Bosne, u zamenu za oslobođenje od krivičnog gonjenja? Zašto Rusi pitaju Vučića gde su MIG-ovi, tenkovi i drugo naoružanje koje je Rusija poklonila Srbiji? Ko povezuje vođu naprednjačkog kartela i iransku terorističku organizaciju Mudžahedin el-Halk? Zašto Donald Trapm tvrdi da je nedavno sprečio Srbiju da uđe u rat? Zašto Vučić nije smeo da ide na venčanje Aleksandra Soroša? Mogući odgovori na ta i druga pitanja navode se u tekstu zamenika glavnog urednika Magazina Tabloid, Predraga Popovića, bivšeg urednika u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliskog Vučićevog saradnika i prijatelja.

Predrag Popović

Nemesio Osiguera Servantes, poznatiji kao El Menčo, šef meksičkog Jalisko kartela, najtraženiji je kriminalac na svetu. Za informacije koje bi dovele do njegovog hapšenja, vlada Meksika nudi 15, a vlada Sjedinjenih Američkih Država 10 miliona dolara. Ivan Arhivaldo Guzman, zvani El Čapito, nakon što je uhapšen njegov otac El Čapo, preuzeo je upravljanje kartelom Sinaloa, pa je ucenjen na 10 miliona dolara. Interpol, FBI, DEA i slične službe obećavaju po 10 miliona dolara svakome ko pomogne da se ulove islamski teroristi Saif al Adel, Abdulah Ahmed i Džehad Servan.

Iako ih jure najmoćnije svetske obaveštajne i bezbednosne organizacije, svaki od ucenjenih narko-bosova i šefova terorističkih grupa živi normalnije i opuštenije od njihovog kolege Aleksandra Vučića, vođe naprednjačkog kartela, koji teroriše narod kojim vlada već 13 godina. Za razliku od pravih mafijaša i militantnih fanatika, koji rizik shvataju kao sastavni deo posla kojim se bave, Vučić je prestravljen činjenicom da je stigao do kraja puta. Kako i ne bi bio, kad je navikao da vrši zločine, a nikad nije odgovarao za njih.

Strah je, kao što je poznato, osnovna emocija, univerzalna kod svih ljudi i mnogih životinja, pa i naprednjaka. Hroničan strah, formiran usled stalnog stresa, trauma ili pretnji, često dovodi do anksioznih poremećaja, fobija, depresije i problema prilikom donošenja odluka. Koliko god loše uticao na svest uplašenog bića, strah nije samo destruktivan, njegov osnovni cilj je zaštita od opasnosti. On priprema na hitnu reakciju i aktivira mehanizam „bori se ili beži“ („fight or flight“).

U trenutnim okolnostima, Vučić je prinuđen da se bori, a rado bi pobegao, kad bi mogao i kad bi imao gde. Ovako, može samo da histeriše, skiči i cvili pod pritiskom omče, koja se steže oko njegovog vrata. A, stislo ga je sa svih strana.

Studenti i pobunjeni građani su ga razvlastili i sveli na realnu meru, na političku nulu. Oslobođeni straha, poslušnost otkazuju mnogi državni funkcioneri, tužioci, sudije, inženjeri… Srpska napredna stranka se raspada po svim nivoima. U vrhu te OKG, Vučića brane samo Ana Brnabić i Miloš Vučević. Buku dižu samo sporedne buzundžije poput Dragana J. Vučićevića, Vojislava Šešelja, Dragoslava Bokana i sličnih cirkuskih gutača vatre. Otrgli se kontroli čak i bednici sa nižih nivoa naprednjačkog hranidbenog lanca. Izvesni Rade je dobio od SNS-a 60.000 evra za kupovinu glasova na lokalnim izborima u Zaječaru. Rade je postupio kao i šef tog kartela, obećao je novac posle glasanja. Obećao, pa sa parama zbrisao u Nemačku, ostavljajući iza sebe gomilu besnih bednika, koji sad novinarima kukaju što su prevareni. Poslednje vreme došlo kad palanački đilkoši pljačkaju samozvanog boga Sunca i njegovu sektu. Svaki mafijaš koji drži do svoje reputacije zna da su ovakvi slučajevi pouzdan dokaz da mu se bliži kraj. To zna i Vučić. Uostalom, ima još mnogo signala propasti. Državni budžet je prazan, uskoro neće biti novca za penzije i plate u javnom sektoru. Prve ovogodišnje rate za otplatu starih kredita, koje su prispele u aprilu (ukupno 822 miliona evra) plaćene su iz deviznih rezervi, a do septembra treba obezbediti još 7,5 milijardi evra za vraćanje zajma Kinezima. Novih kredita nema, naročito ne za megalomanski pljačkaški projekat EXPO. Nestašica para je zaustavila radove na Naci-stadionu u Surčinu, za koji se izvođačima već duguje oko 400 miliona evra.

Uz finansijske, Vučića najteže pogađaju gubici u ljudstvu. Svi pametniji pripadnici njegove dvorske svite su, između fight ili flight, izabrali flight, da zbrišu što dalje. Dva Vučićeva kuma su otišli u Grčku, dva u Italiju, a jedan u Francusku, dok se njemu najznačajniji konsiljere vratio u Beč.

U vrhu kartela se priča da su na put bez povratka nameravali da krenu i Zvonko Veselinović i njegov kum Milan Radoičić. Oni su, navodno, kupili nekretnine u Sankt Petersburgu, u luskuznom komplekstu „Ostrov“ u Vasileostrovskom okrugu. No, nisu dobili priliku da uživaju u rezidencijama, koje su platili po 27.500 evra po kvadratu. Umesto da uživaju u panoramskom pogledu sa Male Nevke, Rusi su im otkazali gostoprimstvo i poslali nazad na Dedinje, da gledaju propast Vučićevog i svog kartela.

Propao je pokušaj i Milorada Dodika da zbriše u Rusiju. Dodik je, naravno, pametniji od kosovskih gangstera, pa nije krenuo naslepo, nadajući se da će mu za udomljavanje biti dovoljne samo velike sume novca. S obzirom na 27-godišnje iskustvo vladavine Republikom Srpskom, ne čudi što je znao da su mu za bekstvo potrebne dozvole i potencijalnih domaćina, ali i progonitelja. Rusi su obećali da mu neće praviti probleme, može da se doseli, ali tek kad raščisti odnose sa američkim kolonijalnim upraviteljima Bosnom i Hercegovinom.

Dodik je preko svog sina Igora, pre mesec i po dana, uspostavio kontakt sa jednim britanskim diplomatom. Ponuda za nagodbu je bila jednostavna: on će podneti ostavku na sve političke funkcije i napustiće Bosnu, a zauzvrat će biti ukinuta pravosnažna presuda i sve aktuelne i buduće krivične istrage. O pregovorima, koji su vođeni, izveštavao je britanski dnevni list Gardijan.

– Postoji izvesna želja zapadnih diplomata da Dodik napusti političku scenu, da jednostavno ode iz Bosne, čak i ako to znači da se pravda, za sada, zaobiđe. Neke zapadne prestonice bi bile zainteresovane za to. Tenzije između Republike Srpske i Bosne i Hercegovine traju predugo, decenijama. To je trn u oku zapadnoevropskog kreiranja politike. Postojao je pokušaj da se članovi porodice Milorada Dodika dogovore sa visokim zapadnim zvaničnikom, koji je proveravao šta bi dogovor mogao da podrazumeva. Ako bi Dodik podneo ostavku, šta bi oni imali od toga. Zapadni zvaničnik, koji je primio ovaj kontakt, rekao mi je da se posle izvesnog vremena sve smirilo, ništa nije bilo. To sugeriše da je u početku postojala zabrinutost porodice da će se nalog za hapšenje sprovesti na nasilan način, da su bili saterani u ćošak i da su sada opušteniji – rekao je Džulijen Borger, novinar Gardijana, za TV Insajder.

Kad su objavljene informacije o Dodikovim pregovorima, da bi umirio svoje saradnike iz vrha vlasti u RS, on je plasirao naivno objašnjenje da je sin Igor na svoju ruku, bez njegovog pristanka pregovarao sa britanskim diplomatom. Niko nije poverovao u tu verziju, pa ni Vučić.

Odlaskom Dodika sa političke scene bio bi ispunjen jedan od zadataka, koji je Vučić dobio pre 15 godina, kad je pristao da obavi prljave poslove u zamenu za vlast. Tada je preuzeo nekoliko obaveza. Prvu i najvažniju – učvršćenje državnosti lažne albanske republike Kosovo – već je ispunio. Ostale su dve, podjednako komplikovane: da razvlasti Republiku Srpsku, kako bi omogućio unitarizaciju BiH, i da Srbiju uvede u NATO. Posao oko gašenja RS kvari mu Dodik, koji nacionalističkim i populističkim parolama pokušava da produži boravak na vlasti kako ne bi morao da se suoči sa brojnim krivičnim procesima, koji ga čekaju.

U ovom trenutku, dok stoji na trulim daskama, Vučić može samo da zavidi Dodiku. Za razliku od njega, Dodik bar ima šanse da se nagodi sa Amerikancima ili Britancima, naravno i sa Rusima. A, Vučiću su sva ta vrata zatvorena.

U Kremlju više nema razumevanja za Vučićeve laži i prevare. Godinama su Rusi tolerisali njegove primitivne spletke, pa i otvoreno izrugivanje, kakvo je bilo ono odbijanje Putinovog poziva da dođe na samit BRIKS-a pod izgovorom da „ima gužvu u šesnaestercu“. Iako je Vučić, neposredno po izbijanju rata u Ukrajini, sabotirao trgovinsku razmenu sa Rusijom, taj neprijateljski čin je ignorisan jer nisu zvanično uvedene sankcije. To su ignorisali i Rusija i tzv. Kolektivni zapad. Ruskim vlastima je bilo značajno da bar jedna evropska država nije uvela sankcije, a zapadu je bilo važnije što Srbija naoružava ukrajinsku vojsku. No, takvo balansiranje nije moglo da traje doveka.

U ruskim medijima su se prve vesti o srpskom naoružanju na ukrajinskom ratištu pojavile krajem 2023. godine. Objavljeni su snimci minobacačkih granata, proizvedenih u valjevskoj fabrici Krušik. Rusi su to objavili, ali nisu insistirali na razjašnjavanju tog slučaja. I sledeće godine, kad je Vučić priznao, u intervjuu za Forbes, da je Srbija u Ukrajinu izvezla oružje vredno više od 800 miliona evra, Rusi su reagovali pomirljivo. Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, rekao je da će o tome razgovarati sa „srpskim prijateljima“.

Prijateljstvo je puklo u februaru ove godine, kad su Rusi saznali da je Vučić prihvatio zahtev Emanuela Makrona da deo cene za „Rafale“ otplati u naturi, u avionima MiG, tenkovima i drugom naoružanju, koje je potrebno ukrajinskoj vojsci. Kad je upozoren da to ne radi, Vučić je obećao da će zabraniti izvoz oružja u Ukrajinu. Dva meseca kasnije, iz Srbije je u Kijev transportovan kontingent od 68.000 raketa „Grad“.

– Srpska vojna industrija pokušava da puca Rusiji u leđa. Srpska odbrambena preduzeća, uprkos neutralnosti, koju je proglasio zvanični Bograd, nastavljaju da isporučuju municiju Kijevu. Stiče se utisak da je želja srpskih odbrambenih preduzeća i njihovih pokrovitelja da profitiraju na krvi bratskih slovenskih naroda naterala da potpuno zaborave ko su im pravi prijatelji, a ko neprijatelji – navodi se u saopštenju koje je krajem maja objavila Spoljna obaveštajna služba Rusije.

Kao da ne znaju da se obraćaju politikantu koji je sve što ima, a ima mnogo, stekao profitirajući i na krvi naroda kojim vlada, Rusi su mesec dana kasnije ponovi javne optužbe.

– Vekovima je zajednička vera spajala ruski i srpski narod i uzdizala ih da se zajedno bore protiv naših neprijatelja. Žalosno je što ove tradicije prijateljstva i uzajamne pomoći sada bivaju precrtane željom za profitom i kukavičkim utilatirizmom. Proizvođači oružja u Srbiji su svesni ko su stvarni potrošači njihovih proizvoda i činjenice da će njihove rakete i granate ubijati rusko vojno osoblje i stanovnike ruskih naselja – navodi se u drugom saopštenju Spoljne obaveštajne službe Rusije, uz pitanje: „Gde je nestalo šest lovaca MiG 29, 30 tenkova T-72 i 30 BRDM-1, koje je Rusija velikodušno donirala Srbiji?“

Vučić je do tada, na svaku opasku o spornoj trgovini oružjem, tvrdio da je ponosan na uspehe namenske industrije, koja je „značajan činilac naše ekonomije“ i da „izdržava desetine hiljada porodica u Srbiji“. Nakon poslednjeg saopštenja ruske obaveštajne službe, promenio je retoriku, ali ne i prevarne namere.

– Više ne izvozimo ništa od naoružanja. Svo oružje i municija ide u naše kasarne. Sad smo zaustavili sve i moraju da budu posebne i specijalne odluke, ukoliko će nešto da ide. Pa ćemo da vidimo dalje kako ćemo i šta, u skladu sa interesima Srbije – rekao je Vučić, a Ministarstvo odbrane je saopštilo da „obustavlja izvoz naoružanja i vojne opreme poizvedene u Republici Srbije, u skladu sa instrukcijama predsednika Srbije“.

Nisu prošla ni tri sata, a Vučićeve laži su demantovane na najkonkretniji način. Na društvenim mrežama su objavljene fotografije izraelskog Boinga 747, specijalizovanog za prevoz naoružanja, koji je sleteo na beogradski aerodrom. S obzirom da se Vučić, neposredno po izbijanju rata između Izraela i Irana,  pohvalio kako Srbija prodaje oružje izraelskoj vojsci, nema sumnje da je i ovaj Boing došao po tovar naoružanja i vojne opreme.

Iako Izrael srpsko oružje nije koristio u ratu sa Iranom, već za uništavanje Palestinaca u Gazi, ne čudi što su iranske vlasti kao jednu od potencijalnih meta označile Beograd. Razlog je komplikovan, a objašnjenje jednostavno. Naprosto, Vučić već deset godina igra dvostruku igru sa Iranom. Na tajnom sastanku u Sofiji, Vučić se sa Kasemom Sulejmanijem, tadašnjim komandantom Iranske revolucionarne garde, dogovorio o saradnji, koja je trabalo da otvori prolaz iranskim obaveštajcima u Evropu.

U Beogradu je otvoren iranski tzv. Privredno-kulturni centar Islamske Republike Iran, ukinut je vizni režim, a Srbija je izdala više od 250 pasoša iranskim obaveštajcima. Saradnja nije trajala dugo.

Dogovor je propao nakon što je troje Iranaca sa pasošima štampanim u Srbiji uhapšeno u Peruu i izručeno Sjedinjenim Američkim Državama.

Jens Stoltenberg, tadašnji generalni sekretar NATO-a, nenajavljeno je došao u Beograd. Posle deset minuta razgovora sa Vučićem, prekinute su sve njegove kombinacije sa Iranom. Vučićev poslovni ortak Sulejmani je prošao još gore, raznet je američkom raketom.

Istovremeno dok je pravio dogovore sa iranskim vlastima, Vučić je sarađivao i sa njihovim ljutim neprijateljima, terorističkom organizacijom Mudžahedin El-Halk, koju je kontrolisao Toni Bler, njegov „specijali savetnik“, bivši britanski premijer. Bler je 2013. godine okupio bivše operativce iranske obaveštajne službe SAVAK (Sazeman-e Ettel’at va Amniyat-e Keshvar), koja je rasformirana posle iranske islamske revolucije i svrgavanja šaha.

– Toni Bler je skinuo Mudžahedin El-Halk sa spiska terorističkih organizacija. Centar te grupe je napravljen u Albaniji. Nedaleko od Tirane napravljen je kamp za obuku u kome se nalazi oko pet hiljada pripadnika El-Halka. Kad su Amerikanci preuzeli kontrolu nad tom organizacijom, glavnu ulogu je preuzeo Rudolf Đulijani – kaže bosansko-hercegovački karijerni diplomata Fuad Đidić, koji tvrdi da su upravo pripadnici El-Halka izvršili prvi napad na Teheran 13. juna ove godine, u kome je ubijeno 18 komandira iranske vojske i šestoro naučnika.

Đidić tvrdi da su mudžahedini iz El-Halka dva meseca, u kamionima kojima su prevozili drva, unosili delove dronova, koji su upotrebljeni za taj napad. Dronovi su sastavljeni u jednoj kasarni u blizini Teherana, a napad je izvršen u trenutku kad je vojni vrh Irana bio u komandnom centru, odakle je rukovodio vojnom vežbom.

– Bili smo svedoci impresivnih i izuzetno preciznih napada izraelskih snaga. Mosad je obavio neverovatan posao. Čak 53 odsto ciljeva u Iranu pogođeno je sa teritorije te zemlje, što znači da su izvršili zadatak za koji, možete ih voleti ili ne voleti, ali kapa dole, takve službe više nema u svetu – divio se Vučić, pokušavajući da odgovornost za atentate na vojne komandire i civile prebaci na Mosad, kako bi prikrio ulogu El-Halka.

S obzirom da su tu terorističku grupu, namenjenu za svrgavanje iranskog režima, vodili njegovi klijenti i mentori, nema sumnje da je Vučić upućen u aktivnosti Al-Halka. To dokazuje i odluka iranskih vlasti da, odmah po prvom napadu Izraela, na spisak neprijateljskih država stavi Srbiju. Iako Vučić tvrdi da je Iran to uradio zbog NATO baze Bondstil, to nije tačno. Uostalom, Vojska Srbije je baš sa jedinicama iz te baze, pre nekoliko dana, sprovela još jednu vojnu vežbu „Platinasti vuk“. Na toj vežbi se videlo u kakvom stanju je Vojska Srbija. Uporedo sa „Platinastim vukom“, u kasarni u Bujanovcu sprovedena je provera fizičkih sposobnosti pripadnika Vojske Srbije. Tokom vežbe, pozlilo je desetaru Branislavu Jovanoviću iz Surdulice. Pošto su svi lekari i saniteti bili uključeni u vežbu sa NATO vojnicima, desetaru nije ukazana prva pomoć, pa je preminuo u bujanovačkom Domu zdravlja. Osim nedostatka medicinskog osoblja, stanje u Vojsci Srbije ilustruje i to što profesionalni vojnik sa svoje 43 godine mora da trči za tenkom i izvodi fizičke vežbe, koje su namenjene 20-godišnjim regrutima.

Umesto Ministarstva odbrane, vest o toj tragediji objavljena je na društvenim mrežama. Načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je otišao u bazu „Jug“, da prati vežbu „Platinasti vuk“, ali ne i na sahranu vojnika po ugovoru. Takođe, niko iz Generalštaba nije posetio 35 vojnika, koji su se zaraženi malarijom vratili iz mirovne misije u Africi. Svi su smešteni na VMA, kao i oficir Goran Milanović iz Bosuta, sela pored Sremske Mitrovice, kome je ugrožen život. Članovi porodica tih vojnika tvrde da je misija trajala duže nego što je bilo predviđeno, iako im je istekla medicinska zaštita od malarije. Vojni vrh ih je izložio nepotrebnom riziku, a sada, kad im je zdravlje narušeno, odgovornost pokušava da izbegne skrivanjem informacija o stanju obolelih vojnika.

Bez obzira na katastrofalno stanje, Vučić tvrdi da je Vojska Srbije među pet najjačih u Evropi, što će dokazati na paradi, koju je najavio za septembar. Da tragi-komedija bude potpuna, potrudio se Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, koji se pohvalio kako je nedavno sprečio Srbiju da uđe u rat.

Na novinarsko pitanje zašto nije uspeo da okonča rat u Ukrajini za pet meseci i pet dana, koliko je prošlo otkad se vratio u Belu kuću, Tramp je odgovorio: „Nisam okončao taj rat jer je teže nego što ljudi mogu da zamisle. Vladimir Putin je težak, a imao sam i nekih problema sa Zelenskim. S njima ide teže nego sa drugim ratovima. Pogledajte, upravo smo završili rat Izraela i Irana, koji je trajao 12 dana, a tinjao je 30 godina. Završili smo rat Ruande i Konga. Možda najvažnije od svega, završili smo rat Indije i Pakistana. I Srbija je htela da uđe u rat…“

Tramp nije objasnio u kakav rat je htela da uđe Srbija, protiv koga i zašto. Logično je pretpostaviti da je aludirao na Vučićevu smrtonosnu avanturu, koju je u Banjskoj sproveo Milan Radoičić. Iako je Tramp poznat po ishitrenim i neopreznim izjavama, koje su često u sukobu sa činjenicama, sigurno nije tek tako, bez ikakvih osnova, pomenuo nameru Srbije da uđe u rat. Da u tom dimu ima vatre ukazuje i Vučićevo ćutanje na tu temu. Vučić se tajno sprda sa Trampom, pa tvrdi da je pobrkao Srbiju i Siriju, ali javno ne sme ni reč da izusti.

Takođe, ne oglašava se ni o nezvaničnim informacijama da mu je zabranjen ulazak u Sjedinjene Američke Države. Svakodnevno, čim stane pred kamere, Vučić nabraja sve što mu se stavlja na teret, banalizuje ozbiljnu kritiku i sve svodi na svoj prizemni nivo. Međutim, o zabrani ulaska u SAD ne sme da se oglasi. Da to nisu puste glasine, može da se pretpostavi i po tome što nije otišao na venčanje svog sponzora i intimusa Aleksandra Soroša.

Naslednik Soroševe imperije venčao se, sredinom juna, sa Humom Abedin, deset godina starijom saradnicom Hilari Klinton. Ceremonija na Soroševom imanju u Hemptonu održana je po običajima muslimanske i jevrejske vere, nikah i katubah.

Među brojnim zvanicama isticali su se Bil i Hilari Klinton, Kamala Heris, Dženifer Lorens, Ana Vintur i albanski premijer Edi Rama. Američki mediji su objavili bogate izveštaje s tog događaja, a neki od njih, poput Daily Dot-a su konstatovali da ta svadba „ilustruje intenzivan politički otrov“, koji šire predstavnici „duboke države“. Čak je i Jewish Voice naveo da je venčanje iskorišćeno za „konsolidaciju političke moći porodice Soroš i mreže koju predvodi Klinton“.

Vučića je čekalo mesto u takvom društvu. On je, novcem građana Srbije, već plaćao ulaz u to kolo, pa bi to uradio i sada, da je smeo. No, posle bizanog pokušaja da se prošverca kod Trampa, sad nije smeo da rizikuje. Sa Floride je pobegao, a u Hemptonu bi možda bio zadržan, i to na duži rok.

Pod pritiskom, odbačen i ucenjen, Vučić srlja iz greške u grešku. Medicina je objasnila neurološke aspekte takvog delovanje straha na mozak. Amigdala, čak i kad je formatirana kao deo radikalskog limbičkog sistema, prepoznaje pretnje i pokreće proces koji dovodi do ubrzanog disanja i rada srca, širenja zenica, povećanja nivoa hormona stresa, adrenalina i kortizola, pa i blokade pregrontalnog korteksa, što sprečava racionalno razmišljanje.

Dugoročno izlaganje strahu doprinosi razvoju srčanih oboljenja, slabljenju imuniteta, digestivnim smetnjama i problemima sa spavanjem. Vučić se sam hvali nekim od tih simptoma. Neke pokušava da sakrije, ali ne može. Ne može da kontroliše tikove na levom oku, koji su izraženiji nego ono trzanje Maje Gojković.

Ipak, Vučić strah koristi i kao repromaterijal u propagandnim aktivnostima. Sociolozi Frenk Furedi i Kori Robin definisali su fenomen „politike straha„, koji se koristi za širenje osećaja ugroženosti sa ciljem da se mobilišu mase i opravdaju represivne mere. Upravo s tim namerama Vučić naređuje hapšenja, istrage i suđenja političkim protivnicima i svim kritičarima njegove tiranije. Zaslepljen strahom, ne vidi da ga se više niko ne plaši. Srbija je puna nade u oslobođenje od naprednjačkog kartela, a njemu su pune samo pelene.