Vest da se iz američke baze Bondstil na Kosovu i Metohiji gađaju ciljevi u Iranu stručnjaci su ocenili kao dezinformaciju. U međuvremenu se pojavila i nova tvrdnja da bi operativni štab KFOR-a u blizini Uroševca mogao da postane meta iranskih napada.
Stručnjaci za bezbednost takav scenario smatraju malo verovatnim. Oni navode da iranske rakete nemaju dovoljnu preciznost za takve ciljeve, kao i da se Bondstil nalazi na samoj granici njihovog dometa. Čak i u slučaju eskalacije sukoba, procenjuju da je mala verovatnoća da bi Iran gađao vojne baze na Balkanu.
Istraživač studija bezbednosti Nikola Vujinović navodi da bi, ukoliko bi rakete ipak bile lansirane u pravcu regiona, one najverovatnije bile presretnute pre dolaska do Balkana.
„Ono što možemo da očekujemo u takvom slučaju jeste da bi rakete bile presretnute iznad Grčke ili Bugarske, a ostaci bi mogli da padnu na područja severne Makedonije, Epira ili oko Plovdiva. Međutim, ukoliko bi zaista stigle do Kosova i Metohije, odnosno do Bondstila, postoji mogućnost da bi naše protivvazdušne snage morale da budu izmeštene nešto južnije kako bi presrele i te ostatke“, rekao je Vujinović.
U poslednjim decenijama američki protivraketni štit u Evropi proširen je ka jugu i istoku kontinenta. Iako je Nemačka i dalje ključni centar američke vojne moći u Evropi, važnu ulogu imaju i baze u drugim državama.
Grčka raspolaže sa tri vazduhoplovne i pomorske baze i planira da deo protivraketne odbrane prebaci na sever zemlje kako bi dodatno zaštitila Bugarsku. Američki protivraketni sistem raspoređen je i u Rumuniji, u bazi Deveselu.
Novinar i urednik emisije „Dozvolite“ Goran Janićević navodi da je upravo iranski balistički program bio jedan od razloga razvoja američkog protivraketnog štita u Evropi.
„Zbog iranskog balističkog programa Amerikanci su godinama razvijali protivraketni štit za Evropu i SAD. Zato su baze za protivraketnu odbranu postavljene u Rumuniji, u Deveseluu, kao i u Poljskoj, blizu Baltičkog mora i nedaleko od ruske Kalinjingradske oblasti. Osim baze u Rumuniji, u regionu praktično ne postoji strateški cilj od posebnog značaja za američku vojsku ili NATO“, objašnjava Janićević.
Prema američkim procenama, iranske rakete imaju maksimalni domet oko 2.000 kilometara. Da bi stigle do jugoistočne Evrope, morale bi da koriste balističke projektile na tečno gorivo.
Janićević objašnjava da je postupak pripreme takvih projektila dug i složen.
„Vozilo sa projektilom izlazi iz podzemnog bunkera, zatim se u raketu sipa gorivo – ne desetine litara kao u automobil, već nekoliko tona. Taj proces traje određeno vreme pre lansiranja. Iran trenutno nema luksuz da pola sata ili sat priprema projektil za lansiranje“, kaže on.
Stručnjaci dodaju da je Evropa u ovoj fazi sukoba relativno bezbedna. Međutim, upozoravaju da bi u slučaju ozbiljnog poraza Irana i eventualnog pada režima mogli da uslede teroristički napadi u velikim evropskim gradovima.
„Nažalost ili na sreću, veći odjek ima bomba u Berlinu nego u Beogradu. Zapadni Balkan je u tom smislu relativno bezbedan. Ali ako rat krene veoma loše po Iran, moguće je da bismo mogli da vidimo napade u Beču, Parizu, Berlinu pa čak i u Pragu, koje bi izveli radikalizovani pojedinci ili operativci Revolucionarne garde“, rekao je Vujinović.
Već drugog dana rata iranski dronovi stigli su do obala Kipra, dok je u sukob Izraela i Sjedinjenih Američkih Država protiv Irana, direktno ili indirektno, uključeno više od deset država.
