Studenti pobeđuju uz pomoć „Dejvisove formule“
Dragomir Anđelković
Sve češće se iz raznih političkih, i navodno nezavisnih krugova (povezanim sa prvima), plasiraju priče tipa sledeće: „Svaka čast studentima za ono što su uradili, ali njihove mogućnosti su iscrpljene, te ako se nešto ne promeni protesti će izgubiti smisao“. Kao „rešenje“ se, uglavnom, nudi da u prvi plan dođu opozicione partije, a studenski pokret ih podrži u intenziviranoj direktnoj političkoj borbi protiv režima.
Ta kombinacija je gubitnička za Srbiju, a ako nastavimo sadašnjim putem, izgubiće Vučić. Srpsko društvo je podeljeno na one koji – interesno („profesionalni“ članovi antirežimskih partija), iz ubeđenja ili po principu izbora manjeg zla – podržavaju opoziciju (grupa građana br. 1). Na deo populacije koji – još mnogo češće iz ličnog računa (ogromna SNS interesna zajednica), usled propagandne opijenosti (teško je u kontekstu kartel vlasti pričati o istinskim ubeđenjima) ili iz straha (od gubitka posla ili nečega drugog što dodeljuje vlast) – podržava Vučića (grupa građana br. 2).
Konačno, imamo ogroman broj ljudi, preko 40 posto, koji ne izlaze na izbore, često zato što su razočarani i u vlast, i u opoziciju (grupa građana br. 3).
Studentski mirnodopski ustanak danas podržava, prema različitim istraživanjima, da se prisetimo, 61-67 posto građana. U pitanju je dvotrećinska potpora, dok je u preostaloj trećini značajan udeo onih koji nisu ni za, ni protiv, onoga što simbolizuju pobunjeni studenti. Ukratko, njih podržavaju skoro svi opoziciono nastrojeni građani (grupa br. 1), veliki deo onih koji su partijski neopredeljeni (grupa br. 3), ali – što se vidi i iz procurelih rezultata fokus grupa koje Vučić organizuje unutar svog biračkog tela – i ne baš malobrojne pristalice režima (grupa br. 2).
Prvi put od kada je na vlasti, neko je uspeo da preskoči bedem (pre svega medijski) koji odvaja njegovo „pleme“ od ostatka populacije. I Pinkom omamljene babe, što skaču dok ljube Alekovu sliku, a imaju unuke koji su deo studentskog pokreta, njih više vole od svog političkog ljubimca. Konačno i one, kao i drugi konzumenti naprednjačkih političko-propagandnih droga, ne mogu da pobegnu od straha da će im nešto pasti na glave.
Nisu baš toliko dezorijentisane da ne shvataju koliko se kod nas sistemski krade. Samo su – kao bolesno zaljubljene a slabe osobe, koje prelaze preko toga što ih partneri ili partnerke stalno varaju – okretale glave od onoga zašta je kriv obožavani kum sprske političke mafije. Ipak, da parafraziram narodnu izreku o ljubavi, parama i siru, posle novosadske tragedije urezala im se misao: „Alek za Aleka a mrtvački kovčeg za bolesnu korupciju“.
Vučićevci razumeju da je SNS režim Srbiju pretvorio u minsko polje, samo su se ranije nadali da za njih postoji bezbedna staza. Sada vide da nje nema, dok studenti ništa drugo ne traže nego da u Srbiji proradi pravna država, koja čuva glave. To samo po sebi godi i pomenutim babama. Zato nemalo onih što su i dalje uz vlast, imaju simpatije za studente. Tim pre su se u mirnodopski ustanak uključili građani odbojni i prema opoziciji, i prema vlasti. Oni još bolje razumeju da su moderni apsolutizam i korupcija kao jaje i kokoška. Nije bitno šta je starije, idu zajedno. Apsolutna korupcija je stepenište ka apsolutnoj vlati.
Da bi spin diktatori (moderni „diktatori prevare“ za razliku od klasičnih „diktatora terora“ koji vladaju na osnovu laži i potkupljivanja pre nego hapšenja i ubijanja) mogli da rade ono što hoće, moraju da razviju sistem opšte korupcije i krađe. Što bi uz njih, velike mafijše, išli oni manji, ako nemaju mogućnost da otimaju? To šefovi moraju da im omoguće. Ako bi pravna država profunkcionisala, pre ili kasnije ali sigurno, pod njenim udarom bi se zato našao i Aleksandar Vučić, osim ako pre toga ne pobegne iz zemlje. On je korupcionaški car.
Nešto od dve navedene stvari će se desiti ako nastavimo putem koji studenti trasiraju. Oni bude Srbiju. Postepeno nestaje strah, šire se vidici i ruše pomenuti propagandni bedemi. A do juče pasivni, u sve razočarani ili čak od strane režima na neki način pridobijeni ljudi, pošto počnu prvo malo da negoduju, zasigurno će sutra krenuti mnogo jače da se bune. Duh pobune, pa i naše demokratsko-mirnodopske, zarazan je. Važno je početi a onda kočnice malo po malo popuštaju, pa će i nemalo onih koji za sada još samo diskretno podržavaju studente, aktivno krenuti na vlast.
Protiv Vučića tu pouzdano radi tzv. „Dejvisova formula“, koju aktuelne turbulencije aktiviraju. U pitanju je srž dela američkog sociologa, Džemsa Dejvisa, koji je u drugoj polovini 20 veka ozbiljno proučavao revolucije, pobune i druge vidove urušavanja režima. On je potvrdio da loši (ali ne samo oni) vlastodršci ne padaju onda kada je ekonomska situacija u zemlji dugotrajno loša, već kada ozbiljno dođe pod znak pitanja nada stanovništva da će biti bolje. Drugim rečima, kada se izjalove očekivanja i krivica za to, osnovano (kao kod nas) ili ne, projektuje na establišment.
Vučić je posle dolaska na vlast, baš onda kada su nestajale posledice svetske krize iz 2008, možda i bez sopstvene veće zasluge, formalno pokrenuo ekonomiju. Konsolidovan je budžet, privučen je niz stranih investitora, došlo je do značajnog pada nezaposlenosti (pogotovo u unutrašnjosti i u vezi sa zapošljavanjem žena koje ranije nisu radile). Naličje toga bilo je utonuće u još veću korupciju i lopovluk, te ubrzano zaduživanje zemlje, ali njega je donekle kompenzovao rast Bruto domaćeg proizvoda proporcionalno kome se dug posmatra. Naravno, i to treba reći, dok je i postojao realan rast standarda, on je bio manji od onoga što je režimska propaganda plasirala. Rasle su plate izražene u evrima, ali skakale su i cene.
Tako su nam sada plate skoro tri puta veće nego 2012. godine, ali njihov rast je umnogome već obesmišljen drastičnim povećanjem životnih troškova (od roba koje kupujemo u prodavnicama do komunalija). Do 2019-20. godine, porast plata je ipak bio brži od skoka životnih troškova, ali od lažne ili prave (za ovu priču nije bitno) pandemije Korone, to se promenilo. „Koverti“ su i dalje sve deblji, ali troškovi su postali takvi da ih povećanja plata ne kompenzuju. Došlo se do tačke kada ogromne sistemske mane u kombinaciji sa pogoršanom globalnom situacijom, ne samo onemogućavaju svaki boljitak već i potiru prethodna poboljšanja.
Ljudi osećaju da nešto nije u redu, ali značajan broj njih je skoro do pre koji mesec zbunjeno psovao svakoga osim Vučića. Njemu su se još i zahvaljivali, papagajski ponavljajući, da im je „dao“ 200, 300, 400 evra mesečno više, nego što su imali pre 5-6 godina. No, strpljenje im je pri kraju, a kartel sistem koji je Vučić napravio suštinski ne može da se promeni (mora zajedno sa njim da bude razoren).
Čak i da pođe od toga da je obezbedio desetine generacija svojih potomaka, pa mu radi opstanka na tronu ili bar bezbolnog odlaska sa njega, sada odgovara da sistem postane normalniji, ništa ne može da uradi. Upao je u makaze. S jedne strane ima narod koji se buni, s druge svoju veliku interesnu zajednicu bez koje ne može da opstane ni jedan jedini dan pošto se našao pod forsiranim pritiskom.
Ona se, izuzev par ljudi iz njegovog najužeg kruga, nije najela ni približno koliko on. Ako je bude sprečavao u konzumiranju redovnih doza koruptivno-lopovske droge, okrenuće se protiv njega. Ne uradi li to, nezadovoljstvo i onih koji su za njega glasali, biće sve veće i veće. Ništa neće pomoći pozerska hapšenja (gde stradaju oni koji su krali više za sebe nešto što im je dozvoljeno, odnosno manje su davali gazdi nego što je očekivao).
Nezadovoljstvo do juče neopredeljenih građana kao i običnih Vučićevih pristalica, nezadrživo će rasti. Ali akumuliranje narodnog besa ne vodi pravolinijski do eksplozije. Kako je drugi američki naučnik – sociolog i istoričar – Čarls Tili studiozno objasnio, da bi do toga došlo mora da iznikne grupa u koju većina građana ima poverenje. Oko nje – kada se desi nešto što pokrene lanac događaja (npr. tragedija u Novom Sadu) – dolazi do mobilizacije nezadovoljstva i pretvaranja do tada nedovoljno artikulisanog besa u britku oštricu, sposobnu da odstrani vlast.
Ne znači mnogo veliko građansko nezadovoljstvo ako nije pravilno usmereno, a naša tzv. Institucionalizovana opozicija – koju uglavnom čine ljudi koji su na političkoj sceni koliko i Vučić ili su prihvatili su prljava pravila koja tu važe – nije u stanju da ga učini produktivnim. Mnogi građani, osnovano ili ne (nije na meni da to kažem), u nju veruju taman koliko i u Anu Brnabić. Drugačije stvari stoje – vratimo im se – sa studentima. Oni su za narod postali neka vrsta „karte“ za bolju budućnost. Ljudi veruju da ćemo malo po malo, predvođeni studentima i njihovim profesorima, razoriti truli sistem.
U kojoj meri će se to desiti, videćemo, ali svakako, koliko god da nisam sklon ružičastom sagledavanju stvari, uveren sam da će se nešto promeniti nabolje. Međutim, da bi se to dogodilo što pre, potrebno je da nastavimo kako smo krenuli od kada su studenti ustali. Onim što rade polako uništava Alekove mehanizme vlasti, odnosno društvenu bazu na koju se oslanja. Svakim novim danom njihovih protesta on je slabiji, ali kada bi opozicija (uključujući i razne pokrete koji se predstavljaju da su novi a zapravo ih čine stari ljudi povezani sa raznim strankama) došla u prvi plan, to bi se promenilo. Vučić bi kupio još neko vreme.
„Dejvisova formula“ radi protiv njega ali sabiranje efekata koje daje bilo bi odloženo. Sa studentima na čelu kolone, baš tome se približavamo. Ako opozicioni prvaci i „trećaci“ ne shvate smisao jedne naše narodne izreke, ni oni (makar neki), ni mi obični građani, nećemo u dogledno vreme biti ogrejani suncem. Njena suština je da se ne oštri ražanj dok je zec u šumi. Vučić je upao u živo blato i skoro sigurno iz njega se neće izvući, ali još može da se koprca ako propustimo pogodan trenutak da ga se rešimo.
Kada potone i neki od postojećih opozicionih političara – da ih utešim – okoristiće se. Nemoguće je da preko noći dobijemo isključivo neke nove i potpuno čiste ljude koji bi se bavili politikom. To je tako, dopadalo nam se to ili ne, ali bitno je da sada ne dopustimo našim postojećim stranačkim opozicionarima da u pokušaju da što pre nešto „ulove“, upropaste zahuktale proteste. Studenti nam daju šansu da otvorimo kapiju koja omogućava da stignemo iz sedmog u treći krug pakla, ako ne i u čistilište. Raju se ne nadajmo, ali boljitak, spram dna na kome smo sada, stvarno je moguć.
Budimo otuda uz naše studente. Pomozimo im da pobede. U Srbiji pravna država nikada neće biti ni približno idealna ali i ona realna (uz sve mane i ograničenja koja će imati), sada deluje kao san. Ako se on ostvari ova zemlja će i sa mnogo malih Aleka biti znatno bolja. Posle demokratizacije i dekoncentracije vlasti koja će nužno uslediti, u uslovima kakve-takve pravne države i stečenog iskustva, teško će iko posle nekog vremena moći iznova da uzurpira ceo državni mehanizam i ponovo napravi zaokruženi koruptivno-kriminalni sistem!