Vezan za mrtvace

Nesposoban da shvati promene odnosa u svetu, Vučić je prinuđen da potone zajedno sa svojim korumpiranim ortacima iz američke duboke države i evropske tehnokratije. Osim istraga protiv Ursule fon der Lajen i Soroševih poslovnih kombinacija u Srbiji, Vučić je uključen u afere oko „Beograda na vodi“ i „Jovanjici“, na čijem sudskom epilogu insistiraju američke institucije i službe. Pod tim pritiskom, Vučiću je pozlilo, Koluviji je ugrađen pejsmejker, a Mohamed Alabar se distancirao od najveće evropske praonice novca. Ako hitno ne dođe do promena i u Srbiji, pozliće i normalnim građanima, koji će ostati bez plata i penzija, pošto nema novca u budžetu, pa se iz deviznih rezervi plaćaju prispele rate starih kredita. Globalistički Titanik tone, poslednji je čas da Srbija uhvati čamac za spasavanje, naravno bez Vučića.

Predrag Popović

Kao najteži način izvršenja smrtne kazne, u Kini su vezivali osuđenika za mrtvaca. Živ čovek je vezan za stub sa jedne, a leš sa druge strane, leđa o leđa. Ponekad smrt nije imala milosti, nije žurila, pa je prolazilo i po dva meseca pre nego što bi osuđenik skapao. Kroz to vreme, psiho-fizičku torturu pojačavali su mirisi raspadanja tela o koje je vezan kanapom i sudbinom. Ta stravična kazna bila je namenjena počiniocima najtežih zločina. Iako više ne postoji u krivičnom zakoniku, povremeno se primenjuje u nekim centralnoazijskim regionima Kine.

Aleksandar Vučić je sam sebi namenio takvu vrstu političke smrtne kazne. Svoju sudbinu je vezao za političke mrtvace sa zapadnjačke globalističke deponije. Nesposoban da razume geopolitičke procese, kriminalom i korupcijom se vezao za pojedince iz američke „duboke države“ i njihove evropske klonove. Finansijski i logistički podržavao je ostatke američkog sistema koji personifikuju Klinton, Obama, Bajden i Soroš, kao i njihove partnere Blera, Merkelovu, Makrona, Ešton, Fon der Lajen, pa čak i Zelenskog. Pristao je da izvršava njihove političke naloge, koji su bili usmereni ka zaokružavanju nezavisnosti lažne albanske državnosti na Kosovu, prisvajanju srpskih javnih resursa i pretvaranju Srbije u koloniju sa robovlasničkim poretkom.

Sa instinktom iskusnog šibicara sa štajge, Vučić je, verovatno, već shvatio da se preigrao, da se kladio na gubitnički klub globalnih štetočina. Ipak, kasno mu je za transfer na stranu pobednika, koju predvodi američki predsednik Donald Tramp.

Ne postoji mito, u novcu ili naturi, kojim Vučić može da kupi Trampov oproštaj grehova. Nedavno, kad je Volodomir Zelenski pokušao da se u Beloj kući dodvori Trampu i njegovim saradnicima, potpredsednik Džej Di Vens ga je grubo prekinuo i istakao da svi u novoj administraciji pamte kako je ukrajinski predsednik u predizbornoj kampanji podržao Kamalu Heris. Na mnogo grublje načine, Vučiću je stavljeno do znanja da mu neće biti oprošteno što je 2016. godine, prilikom prve Trampove pobedničke kandidature, podržavao njegovog protivkandidata Hilari Klinton, čak i finansijski, sa dva miliona evra iz srpskog budžeta.

– Podržavam Hilari Klinton jer sam pametan! Klintonovi su najuticajnija porodica na svetu, dobro je biti dobar s njima – rekao je tada Vučić u intervjuu na RTS-u.

I na sledećim predsedničkim izborima, Vučić se angažovao protiv Trampa. Preko Željka Mitrovića i ukrajinske banke, povezane sa Miodragom Kostićem, pet miliona evra je prebačeno za potrebe kampanje Džozefa Bajdena. Vučić se uključio i u sam proces američkih izbora preko IT firme, registrovane u Beogradu, čiji softveri su upotrebljeni za sporno brojanje glasova. Tramp je to brojanje nazvao krađom.

Naposletku, Vučić je i prošle godine stao na stranu Trampovih protivnika iz „močvare“, kako se danas u Beloj kući naziva „duboka država“. U sred kampanje, uvukao je Trampovog zeta Džareda Kušnera u koruptivnu aferu oko ustupanja zgrade Generalštaba Vojske Srbije u centru Beograda. Ta spletka trebalo je da posluži za pokretanje impičmenta i definitivno izbacivanje Trampa sa političke scene. Da bi prikrio svoje prave namere, Vučić se besprizorno ulizivao svim članovima porodice Tramp, naročito Donaldu Trampu Mlađem.

– Pre dva dana sam pozvao Donalda Trampa Mlađeg da poseti Beograd. On je odmah došao. Nikome se ne bi tako brzo odazvao na poziv, osim možda svom ocu – hvalio se Vučić uticajem na sina američkog predsednika.

Koliko je uticajan, videlo se prvih dana maja, kad mu je zabranjeno da uđe na Trampovo imanje. Vučić je tada upozoren da je prekršio četiri američka izborna zakona (Federal Election Campaign Act-FECA), za šta je zaprećena jedinstvena kazna od 20 godina robije. Na teret mu se stavlja kršenje stranog finansiranja izborne kampanje, pranje novca, učešće u zaveri, pa i kršenje FARA, zakona o sprečavanju agenata stranog uticaja. Pod izgovorom da mu je pozlilo, Vučić je ekspresno pobegao iz Amerike. Međutim, ostali su njegovi saradnici iz „Super Ego Company“ i drugih transportnih firmi, koji su izloženi istrazi američkih tužilaca.

Uporedo s tom aferom, koja je tek počela da se raspetljava, američke službe su ubrzale rešavanje još dva kriminalna slučaja u kojima Vučić ima značajnu ulogu. Američka Mreža za borbu protiv finansijskog kriminala (US FinCEN – Financial Crimes Enforcment Network), u saradnji sa FBI i IRS-om (Internal Revenue Service) napravljen je tzv. SAR izveštaj (Suspiciou Activity Reports) o sumnjivim finansijskim transakcijama vezanim za Vučićev megalomanski projekat „Beograd na vodi“. Na osnovu podataka, koji su dobijeni od banaka iz Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i drugih finansijskih institucija, u izveštaju je istaknuta sumnja da je preko tog projekta izvršeno pranje nelegalno stečenog novca.

– „Beograd na vodi“ je bio moja velika greška, ne želim da u tome učestvujem – izjavio je Mohamed Alabar, vlasnik kompanije Eagle Hills, većinskog vlasnika Belgrade Waterfront.

Alabar je od samog početka znao da je „Beograd na vodi“ osmišljen kao najveća evropska praonica novca, zato je i pristao da učestvuje u tom poslu. Nema sumnje da je naprasno shvatio koliko je to pogrešno tek pod pritiskom istražitelja FinCEN-a. Mogućnost da bude procesuiran zbog pranja para i kršenja američkog Zakona o bankarskoj tajnosti (Bank Secrecy Act), Alabar je odmah pokušao da predupredi odricanjem od odgovornosti. Kako istraga bude odmicala, Alabar će sve glasnije krivicu prebacivati na Vučića.

Uporedo sa tom akcijom, američke službe FBI i DEA počele su da čvršće stežu omču oko afere „Jovanjica“. Srpski Specijalni sud je odlučio da spoji dve optužnice protiv organizovane kriminalne grupe u kojoj je Predrag Koluvija označen kao šef, koja je proizvodila i prodavala ogromne količine marihuane. Na taj način, sudski postupak je vraćen na početak. Uz to, Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje je još pre četiri godine podnelo te dve optužnice, još nije završilo treću istragu, koja bi trebalo da utvrdi koji pojedinci iz državnih institucija su davali podršku i zaštitu Koluviji.

Prošlo je pet i po godina otkad je otkriveno da se na plantaži „Jovanjica“ uzgajaju tone marihuane, a krnji sudski proces nije odmakao dalje od početka. Američkim službama su dozlogrdile takve Vučićeve igre otezanja istražnih i sudskih postupaka.

Početkom marta, Vučić je preko posrednika dobio jasnu poruku da Amerikanci više neće tolerisati njegove pravosudne igre. Vučiću su predočeni određeni detalji iskaza Saše Vujisića, bivšeg pripadnika Vojno-obaveštajne agencije i aktuelnog svedoka saradnika FBI. Vujisić je detaljno opisao ko je i kada dolazio na „Jovanjicu“, kao i prirodu kontakata koje je Koluvija imao sa braćom Vučić, Aleksandrom Vulinom, Bratislavom Gašićem, tadašnjim ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimovićem i ostalim vrhovnicima naprednjačkog kartela. Vučiću je ponuđeno da sam izabere jednu od dve opcije: ili da Vujisićeva saznanja i dokaze upotrebi u krivičnom postupku, ili da ih čita u medijima, preko kojih će biti plasirani u javnost.

Naravno, kad bi se na udaru zakona nalazili samo Koluvija, Vulin, Gašić i slični, Vučić bi ih lako i brzo pustio niz vodu. Međutim, i vrapcima u Ćacilendu je jasno da svi tragovi vuku prema njemu, vođi kartela. Bez njegovog znanja i odobrenja niko ne bi mogao da organizuje takvu narko-mrežu. Zato je Vučić, kao nezvanični advokat, javno branio Koluviju tvrdnjama da nije ništa strašno što proizvodi i prodaje drogu: „Koluvija nikoga nije ubio, a marihuana je legalizovana u Nemačkoj i nekim zemljama iz našeg regiona“. Čak i da je to istina, a nije, Vučić ne može da izbegne suočavanje sa odgovornošću za „Jovanjicu“.

Koluviji je malo falilo da se, sredinom marta, zauvek izvuče od odgovornosti. Kad ga je Vučić obavestio o američkom ultimatumu i Vujisićevom svedočenju, Koluviji je pozlilo. Sa pritiskom od 200-100, završio je u Kliničkom centru. Posle operacije, kojom mu je ugrađen pejsmejker, Koluvija je tri nedelje proveo u bolničkom krevetu. Imao je sreće što se Zlatibor Lončar nije uključio u njegovo lečenje, pa nije dobio priliku da opravda nadimak Doktor Smrt.

U drugačijim okolnostima, da Koluvija nije pretekao, Vučiću bi bar malo i privremeno laknulo. Usled drugih svedoka i dokaza, ne bi uspeo da se trajno reši tereta „Jovanjice“, ali makar ne bi strahovao od toga kada će Koluvija da otključa svoj „blackberry“ telefon i omogući uvid u kontakte i sadržaj komunikacija.

Uz korupcionašku aferu oko „Beograda na vodi“ i narko-trafiking povezan sa „Jovanjicom“, Trampova administracija je inicirala istragu poslovanja Fondacije Džordža Soroša i raznih kompanija koje su povezane s njom. Po običaju, u svakoj kriminalnoj i koruptivnoj aferi globalističkih mogula umešan je i Vučić. Jedan smer istrage protiv Soroša vuče prema Srbiji. Tačnije, prema međunarodnom investicionom fondu Mid Europa Partners sa sedištem u Londonu i predstavništvima u Budimpešti, Varšavi i Istanbulu. Taj Fond je investirao u SBB-Telemach Grupu, a 2015. godine je postao vlasnik Danube Foods Group.

U okviru DFG-a nalaze se srpska preduzeća Imlek, Mlekara Subotica, Bambi i Knjaz Miloš, kao i brojne mlekare u Makedoniji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Mid Europa Partners je kupila DFG za 575 miliona evra, a u toj transakciji su učestvovale vodeće evropske banke poput EBRD, UniCredit, Raiffeisen, ING, BNP Paribas, kao i „srpski partner“ Andrej Jovanović, koji se istakao kao vlasnik ili strateški savetnik u uspešnim kompanijama poput Marba i Moj Kiosk.

Kad je Mid Europa Partners preuzela kontrolu tržišta mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji, ubrzan je sunovrat te grane srpske poljoprivrede. U samoodbrani, udruženja proizvođača mleka su upozorila javnost na pogubne posledice aktivnosti MEP-a, iza koga, prema njihovim tvrdnjama, stoji Soroševa Fondacija.

Soroš je demantovao da ima vlasnički udeo u Danube Foods Group, ali ne i veze sa investicionim fondom Mid Europa Partners. Bez obzira na vlasničku strukturu, posledice su očigledne. Zahvaljujući sprezi vlasti i uvozničkog lobija, omogućeno je DFG-u da danas ima zalihe od 19 miliona litara mleka. Toliki višak remeti odnose na tržištu i uništava male proizvođače. Čak i novi ministar poljoprivrede, Dragan Glamočić, upozorava da su zalihe mleka „na istorijskom maksimumu“. Karikaturalno, Glamočić okrivljuje bivšu ministarku Jelenu Tanasković, a za njenog mandata on je bio specijalni savetnik u Ministarstvu poljoprivrede. Ne, Glamočić nije naivan i neobavešten, dobro zna ko je i šta radio, kao i šta on treba da uradi kako bi dokrajčio srpsku mlekarsku industriju.

Prema njegovom novom agrarnom planu, od 1. januara 2026. godine premije za mleko biće smanjene sa 19 na 6 dinara. Tu štetu, tobože, Ministarstvo će kompenzovati omogućavanjem povoljnih investicionih kredita i bespovratnim sredstvima. Naravno, većina malih proizvođača mleka ne može da uzme kredite, a bespovratne subvencije podeliće naprednjački kulaci. Na taj način završiće se proces uništavanja tog sektora srpske poljoprivrede, a profitiraće soroševski investicioni fonodvi poput Mid Europa Partners-a.

I pre nego što istraga američkih službi otkrije pozadinu Soroševih poslovnih aranžmana u Srbiji, Vučić će se suočiti sa još jednim, mnogo težim procesom, „Pfizergate“, koji već ulazi u završnu fazu.

Evropsko javno tužilaštvo (EPPO) u oktobru 2022. godine pokrenulo je istragu o spornoj nabavci Fajzerovih vakcina protiv Kovida 19, koja je plaćena 35 milijardi evra iz fondova Evropske unije. Istraga je inicirana krivičnom prijavom protiv evropske komesarke Ursule fon der Lajen, koju je lobista Frederik Baldan podneo belgijskom tužilaštvu. Prijava se odnosi na nezakonitu komunikaciju između Fon der Lajen i Alberta Bourlea, izvršnog direktora kompanije Pfizer. Evropsko javno tužilaštvo je do sada saslušalo 60 svedoka, među kojima je i nekoliko članova Evropske komisije. Pošto je Pfizer američka kompanija, u istragu je uključeno i američko Ministarstvo pravde (DOJ).

Dva kontingenta vakcina, koje je po prenaduvanim cenama kupila Fon der Lajen, prosleđena su Srbiji. Tu im se zameo trag. Srpske institucije nisu proveravale po kojoj ceni su kupljene, kako su i kome podeljene, koliko ih je Vučić „poklonio“ zemljama u regionu i da li ih je prodavao preko firmi iz Republike Srpske i Mađarske. Tim poslom sada se bavi Evropsko javno tužilaštvo. A, ako su to tužilaštvo i američko Ministarstvo pravde spremni da pokrenu postupak protiv predsednice Evropske komisije, sigurno neće poštedeti ni njenog saučesnika u korupciji Aleksandra Vučića.

Možda bi on sada, svestan opasnosti, i hteo da se distancira od Fon der Lajen, ali ne može. Ne može da pokida čvrste kriminalne i koruptivne veze, kojima je spojen sa evropskim političkim mrtvacima poput Fon der Lajen. Ista ili slična vrsta veza sa Emanuelom Makronom, povući će Vučića na istu političku deponiju ka kojoj neminovno klizi predsednik Francuske.

Uveren da je pametan, kao što sam za sebe priča, Vučić se potrudio da, novcem građana Srbije, kupi ulaznicu za globalistički Titanik. To ne bi bio problem kad bi samo njegova sudbina zavisila od njegovih odluka. Međutim, nesagledivu i trajnu štetu već je naneo interesima države i naroda, kojim surovo vlada. Uostalom, Srbija je već pretrpela tragično iskustvo, koje joj je nametnuto pogrešnim postupcima kratkovidog vladara.

U vreme promena globalnih odnosa, posle pada Berlinskog zida, a i Sovjetskog Saveza, Slobodan Milošević nije razumeo ni uzroke, ni posledice tog procesa. Nesposoban da revidira ideološke stavove, insistirao je na modelu koji je prevaziđen i poražen. Milošević se hvalio kako „nema vremena za predstavnike imperijalnih sila“, pa odbija da primi na razgovor tadašnjeg američkog ambasadora Vorena Zimermana.

U istom duhu, poručivao je da „Srbija hoće da ide u Evropsku ekonomsku zajednicu, ali svojim socijalističkim putem“. Sa takvim stavovima, Milošević je u raspad SFRJ ušao bez saveznika. Amerikance i Evropljane je gurnuo u zagrljaj Tuđmana, a potom i Izetbegovića. Usput, podrškom komunističkim pučistima, koji su oružjem pokušali da svrgnu s vlasti Jeljcina, uspeo je i da odgurne Rusiju. Poznato je kako su se završile te maloumne avanture.

Nije za utehu, ali Miloševićeve greške su bar izazvane ideološkim zabludama, a ne pljačkaškim ambicijama, kao što je slučaj sa Vučićem. Osim toga, sada je Srbija ugrožena težim posledicama. Javni resursi su rasprodati, a prezaduženo je nekoliko sledećih generacija građana. Srbija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu i milionske gubitke u ljudstvu, a, kroz to vreme, Vučić je postao najbogatiji politikant u Evropi.

Kao i Milošević, ni Vučić ne shvata globalne procese. Sa svinjskim karakterom, on samo riška po svom oboru, nesposoban da digne glavu i vidi da su njegovi globalistički partneri iz američke „duboke države“ i evropske tehnokratije spremni za političko i pravosudno tranžiranje.

Iako se zaklinje u „čelično prijateljstvo“ sa Kinom, Vučić nije shvatio poruku njenog predsednika Si Đinpinga, koji je, još u vreme pandemije Kovida 19, rekao da je došao kraj globalizmu. Umesto da Kinu shvati kao svetsku silu, Vučić je i taj odnos sveo na svoj nivo, na provizije od prenaduvanih cena projekata koje izvode kineske kompanije i na kredite koje daju njihove banke i investicioni fondovi. Korupciju, kojoj su Kinezi skloni kao i Vučić, uvijao je u poltronske izjave, hvaleći i njih i sebe.

– Ja sam resurs, Srbija treba da me iskoristi. Jednom ili dvaput godišnje pošaljite me u Kinu. Veoma sam popularan tamo. Nikada nećete imati nekoga ko će da bude popularan koliko sam ja popularan. Nikada! Najpopularniji sam iz ovog dela sveta. Samo, neće ljudi da vam to kažu. U poređenju sa legendarnim Batom Živojinovićem, danas je njegova popularnost u Kini prešla na mene. Veća je od bilo koga drugog. Pa, iskoristite to, to je resurs zemlje – tvrdio je Vučić.

I nedavno, prilikom proslave Dana pobede, kad se u Moskvi sreo sa Đinpingom, Vučić je pokušao da jeftinim ulizištvom dobije još poneki skupi kredit. U izjavi, koja je trajala 58 sekundi, Vučić je 19 puta pomenuo zahvalnost Kini, da bi, na kraju, zamolio Đinpinga da „podstakne kineske investitore, da im kaže da je dobra poslovna klima u Srbiji“.

– Da vas obavestim, mislim da smo uspeli da se izborimo protiv obojene revolucije, koju su spolja organizovali i pokušali da sruše rukovodstvo Srbije. I po brojevima i po istraživanjima javnog mnenja, koja sam video, uspevamo da pobeđujemo naše protivnike, a to znači i osigurano prijateljstvo sa Narodnom Republikom Kinom i u godinama koje su pred nama – ponovio je Vučić Si Đinpingu u Moskvi iste budalaštine koje priča svojim ćacijima u Beogradu, Jagodini i Nišu.

Međutim, Đinping nije ćaci. Umesto da dovede nove investitore, kineski predsednik je zatražio da Srbija plati rate starih kredita. Pošto je budžet prazan, Narodna banka Srbije je iz deviznih rezervi u aprilu isplatila 822 miliona evra. Veći deo tog novca otišao je na otplatu dve prispele rate kineskih kredita. Guvernerka NBS-a, Jorgovanka Tabaković, je objasnila da su devizne rezerve umanjene „zbog obaveza prema Međunarodnom monetarnom fondu po osnovu aranžmana i drugim osnovama“, pa i „razduženja države od 619,3 miliona evra“.

Srbija će do kraja godine morati da se „razduži“ sa još 1,9 milijardi evra. Taj novac ne postoji u budžetu, a nema šanse ni da dobije reprogram dugovanja, a kamoli nove kredite. U bezizlaznoj situaciji, Vučić je prinuđen da troši devizne rezerve. Sada je 619,3 miliona evra otišlo na dve rate, sutra će trostruko više na ostale kredite, a potom i na penzije i plate u javnom sektoru.

Sudeći po tim simptomima, Vučić će opet, kao i posle prvog boravka na vlasti, u vreme ratne crno-crvene koalicije, iza sebe ostaviti tugu, jad i bedu. Iza Miloševića, kome su pomagali Šešelj, Vučić i ostale štetočine, ostala je rasturena država, bez Kosova i Metohije, bez privrede i nade u mogućnost normalnog života. Penzionerima je zakinuto 13 penzija, prosečna plata je bila 63 nemačke marke, a nacionalni dohodak po glavi stanovnika 970 dolara. Reprizu katastrofe garantuju isti likovi, koji su vladali i tada i sada. Vučić i Ivica Dačić su tada sve svoje „greške“, na kojima su se oni obogatili, a narod propadao, pravdali ratom protiv NATO agresora. Surovo suočavanje sa stvarnim posledicama aktuelne vladavine, sada pravdaju ratom protiv svog naroda, protiv studenata i ostalih pobunjenih građana.

Da stvar bude gora, poput Vučića, za upokojene globalističke centre vežu se i predstavnici aktuelne opozicije. Stranka slobode i pravde nedavno se pohvalila „velikim priznanjem za Mariniku Tepić„, koju je američki Džordžtaun Institut za žene, mir i bezbednost novinovao za nagradu „Women Changemakers“. U italijanskom gradu Belađo, Fondacija Rokfeler će krajem juna organizovati skup „Inicijative žena kreatora promena“, na kojoj će biti dodeljene nagrade ženama koje su „pokazale hrabrost, posvećenost i uticaj u oblastima ljudskih prava, dobre uprave, ekonomskog razvoja i rodne ravnopravnosti, naročito u kriznim i represivnim društvenim okruženjima“.

Institut za žene, mir i bezbednost na Džordžtaun univerzitutu osnovala je, 2011. godine, Hilari Klinton, koja i danas ima status počasne predsednice tog Instituta. Ne čudi što se u obrazloženju nominacije Marinike Tepić navodi da je pokazala hrabrost u „kriznom i represivnom društvenom okruženju“, koje je postalo takvo zahvaljujući podršci Klintona i njegove ekipe Vučiću, kreatoru krize i represije u Srbiji.

Međutim, malo čudi slepilo tzv. opozicionara, koji se hvale ulaznicom na globalistički Titanik.

No, ionako će uskoro potonuti svi zajedno, i Vučić i njegovi opozicionari. Potonuće pod teretom političkih kikseva, kriminalnih i korupcionaških afera. Što se to pre dogodi, Srbija će imati više šanse da ispliva iz problema u koje su je uvalili.