Vrtoglavi uspon i strmoglavi pad

Bio je januar 1998. godine, a u Republici Srpskoj su Amerikanci poručili da dah novog političkog vetra počinje da duva i da će to skloniti crne oblake koji su podsećali na tek završene ratove. To je označavalo da je novi lider postavljen – i to tako što je imao samo dva poslanička mandata, dok mu je preostalih četrdesetak „pribavio“ SFOR (tj. NATO). Taj novi lider i nosilac promena bio je Milorad Dodik, piše kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Krajem te 1998. godine održani su izbori u Republici Srpskoj, na kojima su Dodik i njegova tadašnja politička zaštitnica Biljana Plavšić poraženi.

Međutim, međunarodna zajednica nije želela da dozvoli Dodikovu smenu, pa je tadašnji visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, Karlos Vestendorp, svojim aktom, mimo svake zakonske i političke logike, smenio tada legalno izabranog predsednika Republike Srpske, Nikolu Poplašena. Kao rezultat takve političke akrobatike, Dodik je ostao na vlasti sve do 2001. godine.

Nakon toga je izgubio izbore, ali se vrlo brzo – tokom 2006. godine – vratio na vlast, tada ne kao reformator, već kao klasičan stabilokrata. I evo, do dana današnjeg, ostao je u sedlu.

Međutim, pošto sudbina zna da bude ironična – a ne treba isključiti ni mogućnost da neka vanzemaljska sila povlači konce i namešta procese – danas gledamo situaciju u kojoj visoki predstavnik za BiH (koji, doduše, nema kredibilitet, imajući u vidu kršenje procedura prilikom njegovog postavljanja), Kristijan Šmit, smenjuje Milorada Dodika sa mesta predsednika Republike Srpske na isti način na koji je, pre bezmalo trideset godina, Vestendorp smenio Poplašena.

Narod bi rekao: kako došlo, tako i otišlo.

Međutim, ono što se krajem devedesetih zvalo demokratijom, reformama i promenama, danas se – od strane istih ljudi – naziva napadom na sve Srbe i potiranjem svega srpskog. Na taj način se sudbina Srba i srpske državnosti zapadno od Drine vezuje za jednog čoveka, čime se značajno slabe pozicije – jer ne postoji nijedan stabilan sistem koji se oslanja samo na jednu tačku.

Bio je kraj jula 2012. godine kada je formirana Vlada Republike Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kojem je mandat premijera dao tadašnji pobednik izbora i predsednik države Tomislav Nikolić. U toj vladi, funkciju prvog potpredsednika i ministra odbrane dobio je Aleksandar Vučić, koji je samo par meseci ranije, u direktnom duelu, prilično ubedljivo izgubio izbore za gradonačelnika Beograda od Dragana Đilasa.

Par nedelja kasnije, Nikolić imenuje Vučića za šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Na toj funkciji, Vučić je zamenio tada čuvenog Mikija Rakića.

U decembru 2012. godine, mimo bilo kakvih formalnih ovlašćenja, Vučić biva proglašen za „srpskog Elita Nesa“. Hapšenjem Miroslava Miškovića, bukvalno preko noći dobija rejting preko 50%, čime mu je omogućeno da uspostavi stabilokratiju i da tako, na efikasan način, strancima isporuči sve što je od njega bilo traženo. Niko se tada nije pitao kako je moguće da ministar odbrane hapsi nekoga i komentariše tužilačke istrage. Niko se nije ni bunio.

A zanimljivo je da je na čelu tužilaca u Srbiji i tada bila – Zagorka Dolovac.

Danas, opet nekom ironijom sudbine, specijalni tužilac za organizovani kriminal, Mladen Nenadić, koristeći svoja ustavom i zakonom definisana ovlašćenja, sprovodi određena hapšenja na osnovu sumnji na korupciju.

Odjednom, Vučić i čitava vlast dižu frku i tu akciju nazivaju „tužilačkim državnim udarom“. Naravno, jasno im je da je ista matrica bila i krajem 2012. godine – samo što im je tada koristila, a sada im potencijalno veoma šteti. Toliko, da je među naprednjacima zavladao čudan „virus“ iz porodice SKY, zbog kojeg s vremena na vreme neki od njih završava u bolnici – da bi, koliko-toliko, bili na sigurnom ako bude izdat nalog za njihovo privođenje.

Kada se sve sagleda, deluje da je i u slučaju Dodika i u slučaju Vučića na delu proces kontrolisane detronizacije. Da bi silazak bio što manje traumatičan, sa vlasti ih skidaju na način na koji su ih i postavili.

No, ovome se ne treba radovati, jer ni u Republici Srpskoj ni u Srbiji nije pripremljena adekvatna alternativa koja bi bila sposobna da preuzme vlast i uradi nešto korisno za narod i državu. Otuda je ovo poslednji trenutak da se udruže sve zdrave i normalne snage, kako bi se ubrzao odlazak kriminalizovanih režima – ali i omogućio zdravi diskontinuitet. Ako mi to kao narod ne uradimo, onda će to neko sa strane odraditi – po svom interesu.