Vučić radi na separaciji Vojvodine

Dragomir Anđelković

Ono što Vučić brani, štaviše o čemu zajedno sa svojom propagandnom mašinerijom govori da je ugroženo, obično to i postane, čak ako pre i nije bilo u opasnosti. Ako jeste, bizarne ura patriotske priče SNS kartel majstora siguran su znak da će stanje postati još gore, tj. da se režim sprema da trguje nekim srpskim teritorijalnim ili drugim interesom, pa kao uvod u to, na svoju ponudu nekome skreće pažnju, i uz to diže cenu. Ukratko, kada Aleksandar bez Kosova u vezi sa nekom srpskom zemljom usklikne „ne dam“, pomolimo se, jer jasno je da poziva nevolje baš u nju!

Na vlast je 2012. godine došao punih usta Kosova i Metohije, a onda je učino sve što je mogao da izgubimo kontrolu nad delovima te naše pokrajine koje smo ranije držali. Time je evroatlantskim moćnicima platio dug za to što su mu omogućili da zagospodari Srbijom. Čim se učvrstio na tronu, pojačao je svoje zaklinjanje u Republiku Srpsku, pa nije ni čudo što je ona danas najozbiljnije ugrožena od oktobra 1995. godine, kada je postojala osnovana pretnja da bude osvojena Banjaluka.

Kao što je Knin malo pre toga pao u Beogradu (avgust 1995), tako je i RS  ove 2025. najugroženija onim što radi opskurni beogradski režim kome se klanjaju, kako pozicione tako i opozicione, ucenjene banjalučke političke elite. Sukcesivnim podrivanjem Srpske, Aleksandar Vučić, između ostalog, svojim stranim mentorima isplaćuje reket za tolerisanje njegove autokratsko-mafijaške vladavine. No, došao je do tačke kada to više nije dovoljno.

Dočekali smo tako da intenzivira i „odbranu“ Vojvodine. Prazne priče o bujanju separatizma u njoj; besmislena Deklaracija o njenoj odbrani; mobilizacija branilaca skupljenih s koca i konopca, od kojih i rođene majke beže. U skladu sa tim, ispred zgrade Ministarstva spoljnih poslova Srbije od strane Vučićevog „patriotskog“ bašibozuka najgore vrste, nedavno je postavljen ogroman natpis: „Kosovo i Metohija i Vojvodina večno Srbija“.

Užasno! Svi dobro znamo koliko je, usled velike količine ulja koje je Alek dolio na već postojeću kosovsku vatru, Kosovo i Metohija u praksi danas Srbija. Sada svojim NATO nalogodavcima, očito, perfidno nudi i Vojvodinu ako mu pomognu da se iščupa iz ogromnih problema u kojima se našao usled eksplozije narodnog nezadovoljstva. A ako su Amerikanci, koji su donedavno imali ključnu reč u Severnoatlantskom paktu, u suštini nezainteresovani za separaciju srpske severne pokrajine, sa Nemcima stvari stoje drugačije.

Od kada se Vašington vojnopolitički pasivizirao ako ne i povukao iz evroatlantskih poslova na Starom kontinentu, Berlin tu nastoji da dobije mnogo zapaženiju ulogu, a pri tome se nije odrekao starih ekspanzionističkih ideja Drugog i Trećeg rajha, te germanske Habzburške monarhije, što se sve projektuje i na nas. Svoje interese u vojvođanskoj kombinatorici ima i Orban, baštinik ugarskog dela nasleđa pomenute carevine.

On je sa Vučićem dogovorio nekakav srpsko-mađarski pakt kao navodnu protivtežu albansko-hrvatskom vojnopolitičkom grupisanju. To je, razume se, prevara. Sve, ovako ili onako u balkanskim razmerama navodno svrstane države, izuzev naše – Hrvatska, Albanija i Mađarska – članice su NATO-a, dok je kosovski kvazidržavni entitet njegova marionetska izmišljotina. Radi se, otuda, o tome da je Vučić Srbiju na mala vrata uveo u Severnoatlantsku alijansu u kojoj sada kolo vode Berlin, Pariz i London, isto kao što je J. B. Tito to na dve godine uradio sa Jugoslavijom preko Balkanskog pakta sa NATO članicama Turskom i Grčkom (taj savez je postojao od 1953. do 1955. godine). Lažni albansko-hrvatski „pakt“ samo je izgovor za isto to: kao Beograd se sprema za odbranu uz pomoć Budimpešte od njenih lokalnih NATO saveznika. Smešno! „Da se Vlasti ne sete“ šta radi „naš“ spin diktator.

Vučić se nada da će tako kupiti pomoć za sopstveni opstanak. Francuzi koje srpskim novcem kljuka kako bi ga ostavili na miru (a svašta mogu da puste o njegovim vezama sa mafijom), srećni su da i dalje imaju tako galantnog „klijenta“. No, zato Nemci koji žele da se kod nas kopa litijum, polako shvataju da se oko toga Srbija toliko digla da ta stvar nije realna u dogledno vreme. Stoga, traže kompenzaciju druge vrste. Nju vide u Vojvodini, u kojoj bi „akcije“ podelili sa Mađarskom, i tako tu „nestašnu“ državu, u okolnostima kada se sve više okreće Vašingtonu ali je Obran uvek spremna za trgovinu (što je najbolje pokazao sa odugovlačenjem pa onda pristajanjem na svaki paket briselskih sankcija Rusiji, kada dobije nadoknadu), dodatno vežu za EU.

Ponovo je tako aktiviran plan pretvaranja Vojvodine u „specifičnu evropsku nadnacionalnu regiju“. Ona bi nominalno ostala u sastavu Srbije – jer Srbi u njoj dominiraju a među tamošnjim delom našeg naroda nema ni većih autonomaških a kamoli separatističkih težnji – ali bi dobila drastično veće ingerencije nego što ih sada ima. Vojvodina bi stekla zasebnu policiju, mnogo veću ekonomsku samostalnost, pravo da donosi sopstvene zakone, itd. I bila bi posebnim sponama povezana sa Berlinom i Budimpeštom, uz neku vrstu legalizacije njihovog „mentorskog“ (postmoderno okupacionog) statusa radi „ubrzavanja EU integracija“.

Treba imati u vidu da je i sada autonomija Vojvodine velika. Ona je u domenu obrazovanja, zdravstva, kulture, socijalne zaštite, skoro potpuno van ingerencija Beograda. Ministri iz sastava Vlade Srbije koji se bave pomenutim i još nekim drugim oblastima, imaju – bez preterivanja – tek protokolarnu ulogu u Vojvodini. Čak ponižavajuće ne smeju u nju službeno da dođu bez dogovora sa predsednikom Pokrajinske vlade i njenim nadležnim članovima. Sa njima su partneri a ne njima nadređeni faktori.

Dok SNS nije došao na vlast, jako je kritikovao politiku Demokratske stranke zbog jačanja autonomije Vojvodine. Međutim, nije od ne odstupio kada je na njenom čelu zamenio DS. Doneo je 2014. novi Statut – najviši pravni akt – Autonomne Pokrajine Vojvodina, kojim, iako je to tada lako mogao da uradi, nije sveo njenu samoupravu na pravu meru. To je pre svega dopuna obrazovne i kulturne politike Republike Srbije u tom njenom delu u kome su manjine zastupljenije nego u ostatku države, na način koji pogoduje očuvanju njihovog identiteta (u Vojvodini ih ima nešto manje od 30 posto a u ostatku Srbije bez KiM tek malo više od 10 posto). I to je to. Zašto bi Vojvodina imala, na primer, zaseban zdravstveni sistem?

Vučić to nije menjao kako se ne bi zamerio svojim stranim gospodarima koji žele slabu Srbiju. Uz to, odgovaralo mu je dupliranje ministarskim mesta i niza drugih upravnih pozicija, kako bi zadovoljio brojna gladna stranačka usta, a i više može da se ukrade sa dve paralelne „jasle“ u svakom resoru, nego samo sa jedne. Konačno – kako to neki tvrde – porodica Vučić je jako privržena engleskoj tradiciji. U ostrvskoj monarhiji prestolonaslednik dobija titulu „princ od Velsa“, a nekada je sa njom u paketu išla i ta pokrajina na upravljanje. Naši uzurpatori vlasti sa Alekom bez Kosova na čelu, radi mira u familiji, malo su izmenili rodovske norme, pa su Vojvodinu dodelili Andreju kao svojevrstan feud. Ona ima premijera i druge naprednjačke funkcionere koji je vode, ali svi znaju da se u njoj i više od Aleksandra pita njegov mlađi brat.

Tako, umesto da autonomiju Vojvodine redefinišu u skladu sa svojim obećanjima, na korektivne mehanizme za dopunu republičke politike u interesu manjina ali bez štete za većinu, perjanice režima su je formalno zadržali na starom nivou, a neformalno povećali. Pošto su oni koji u skladu sa Ustavom imaju ključnu vlast, u praksi puke sluge predsednika koji je uzurpirao sva ovlašćenja, u Srbiji postoje dva paralelna hijerarhijska lanca njegovih izvršioca. Tu su oni koji nominalno vode Republiku, a zapravo u mnogim domenima su ograničeni samo na Centralnu Srbiju, te oni koji upravljaju Vojvodinom. Čak i vođstvo policije u našoj severnoj pokrajini, koja nad bezbednošću nema bilo kakve ingerencije, svoj položaj doživljava polovično autonomno u odnosu na Beograd. Znajući nezvaničnu podelu akcija u državi, neretko zakulisno pitaju Andrejevo okruženje kome je brat prepustio glavnu reč severno od Save i Dunava, kako da u konkretnim slučajevima postupe.

Od takve, delom neofedualne, delimično formalno autonomističko-asimetrične podele Srbije, do njene nove dubinske fragmentacije, jedan je korak. SNS je zalio ranije prosejano seme koje do toga prikriveno može da dovede bez – kako antisrpski stratezi misle da je moguće – većih tenzija. Kao što je malo po malo Vučić albanskim secesionistima poklonio i ono što smo imali na Kosovu bez većeg otpora u zemlji, Evroatlantisti očekuju da u par koraka – pod velom priče o ubrzavanju EU integracija i stvaranju od severnog dela Srbije lokomotive koja u pravcu Brisela vuče celu zemlju – bude kreirana Evropska Regija Vojvodina tj. redefinisana AP Vojvodina sa radikalno povećanim nadležnostima, uz lažnu priču da se time ne remeti celovitost Srbije. Sve u svemu, u pitanju bi bila repriza titoističkog aranžmana iz 1974. godine.

Tada je Vojvodina (kao i Kosovo) zaokružila status konstitutivnog elementa Federacije koji je na papiru deo Srbije. Slično tome, u dogledno vreme planirano je da ona dobije poziciju u okviru EU. Vučić je, kako tvrde upućeni diplomatski krugovi u Beogradu, pristao da na tome forsirano radi, uporedo sa ubrzavanjem kretanja Srbije ka članstvu u NATO. Radi sopstvenih interesa – a to je što duže eksploatisanje Srbije i onda kada prođe rok za to bezbedan odlazak sa vlasti – njen otimač je spreman da deluje u prilog daljeg komadanja zemlje, koje bi u punom obimu postalo vidljivo tek kada siđe sa njenog vrha. Bilo bi sve isto kao sa SFRJ. Jasno je da se Jugoslavija strukturalno raspala i pre smrti Tita ali to se videlo tek kada je diktator koga su republički knezovi slušali umro.

Dok je na čelu Srbije Vučić, danas se takođe sve se vrti oko njega, što pokriva vojvođanske pukotine koje se svakim danom šire i produbljuju, ali kada ode sa vlasti planirano je da postane vidljivo da su skoro sve druge osim one lične, autokratske kopče, prethodno uništene na relaciji Novi Sad – Beograd. To ne smemo da dopustimo. Borba protiv opskurnog režima ne sme da ima za cilj samo obnovu demokratije i sprečavanje dalje kriminalne pljačke ovog naroda, već i spašavanje njegove već okrnjene nacionalne države!

Kancer se proširio mnogo dalje od Kosova i ako želimo da naša država preživi moramo hitno da pristupimo njenom lečenju, zašta je preduslov radikalizacija borbe protiv onih koji je razjedaju! Vojvođanska opasnost stvarno postoji: ona se preziva Vučić. Znamo šta je Aca Antisrbin uradio sa Kosovom koje je kao branio. Ne smemo da mu dopustimo da to učini i sa Vojvodinom koju njegovi izvršioci drsko stavljaju u istu ravan sa Kosovom, te sada „štite“ od marginalnih separatista (koji i tako sve zajedno sa drugim ekstremnim tzv. „drugosrbijancima“ rade za režim, iako se prave da su mu opozicija) dok tajno, uprkos volji stanovništva Vojvodine, pripremaju njeno ubrzano pretvaranje u državu unutar države!