Iako je izgledalo da ministar odbrane neće „preživeti“ aferu prisluškivanje, biće da je Vučić shvatio da je pametnije da u budućem rasporedu snaga Nebojši pronađe mesto srazmerno njegovim saznanjima. Ništa Aleksandra Vučića danas tako dobro ne definiše kao vrsta i karakter njegovih najbližih saradnika.
Od dokazanog plagijatora Siniše Malog, kome je teško i pobrojati sve afere, preko Bratislava Gašića, čiji je politički bagaž dovoljno veliki da u njega stane i tragedija s helikopterom i, kako piše KRIK, Jotkin kazan, pa do notornog Aleksandra Vulina, predsednikovog „regionalnog strašila“ za opštu upotrebu i unesrećenog regruta lošeg vida sa bogatom ženinom tetkom iz Kanade.
I niko bolje ne opisuje prirodu režima od aktuelnog ministra vojnog Nebojše Stefanovića. Ovaj profesionalni proizvođač afera, ogledni je primerak šta je glavni modus operandi vladajuće stranke. Manjak sposobnosti i višak lojalnosti, bar na neko vreme garantuju topli predsednikov zagrljaj i ubrzano napredovanje u partijskoj hijerarhiji.
A Stefanović je uvek znao gde mu je mesto. U tom smislu mu se ne može odreći određeni politički talenat koji je, doduše, u potpunoj nesrazmeri sa njegovim potonjim visokim funkcijama, ali i koji istovremeno ukazuje na razvijen instinkt za političko preživljavanje. Sklizak, kakvim ga je Bog dao i kako ga opisuje nadimak, prevalio je put od nekoga ko u Skupštinu unosi dve torbe, svoju i šefovu, do čoveka koji je sedeći punih šest godina na čelu najmoćnijeg ministarstva sile – policije, postao „igrač“ koji potencijalno može da izazove politički zemljotres opasan i za samog Vučića.
I iz svih afera, koje su se svih ovih godina samo multiplikovale, izlazio je Stefanović tek oprljen, nikako kaštigovan i posut katranom i perjem, istovremeno miropomazan blagom šefovom rukom. Sve dok se, tvrde zli jezici, Vučiću nije dogodila Jovanjica. Biće da je predsednik tada razumeo da njegova sveća na Zapadu neće dogoreti ni ako ne preda Kosovo, s obzirom na to da se nakon plantaže marihuane u blizini Beograda na političkom obzorju ukazuje američka DEA i Stefanovićev portret sa njenim šefovima. Vučić je, čini se, ispravno shvatio da bi mu glave mogle doći afere, pri čemu je u nekima od njih bio makar posredno glavni deoničar. Biće da je Nebojšu prepoznao kao potencijalnog zaštićenog svedoka, koji čuvajući sopstvenu zadnjicu, nudi istovremeno šefovu.
Zato će sve što se u budućnosti bude događalo u odnosima Vučića i Stefanovića biti puka kontrola štete. Vidi se to i po zaokretu prorežimskih tabloida koji su nakon toplog zeca kroz koji je propušten Stefanović i viška entuzijazma koji su pokazivali u medijskom „odvaljivanju od života“ ministra odbrane, naprasno zaćutali. Za tako nešto mora da postoji ozbiljan mig s vrha. I zna se ko jedino sme da namigne.
A Stefanović je štetu Vučiću počeo da nanosi brljotinama iz mladalačkih dana. Naime, tek što je vlast pomislila da je aferu oko Stefanovićevog doktorata na Megatrendu okončala nalazom komisije sa ovog fakulteta, u kojem se zaključuje da nema plagijata, pa samim tim ni razloga za poništavanje i Vučićevim bahatim rečima da gluplje obrazloženje kojim se osporava neki doktorat nije čuo, opozicioni Savez za Srbiju stavio je pod upit i završetak osnovnih studija.
Prava nevolja došla je kada se saznalo da firma Megatrend internešenel eksport konzorcijum iz Velike Britanije, čiji je nastavni program navodno pohađao Nebojša, uopšte nije registrovana kao institucija koja se bavi obrazovanjem. Naknadna Stefanovićeva pojašnjenja da je predavanja pohađao u Sava centru delovala su tragično koliko i komično. Megatrend je pokazao nekakav Stefanovićev indeks, ali Nebojša nije nikada diplomu. A, sve i da jeste diplomirao, mora biti da je unikat od studenta. Nije poznato da je još neko Megatrend studirao devet godina, koliko je trebalo Stefanoviću.