Zlotvora u zatvor

Samrtnički izraz lica poludelog diktatora ne mogu da promene ni sedative, ni vitaminski kokteli, niti svakodnevne utešne reči njegovih ulizica, saučesnika i grandioznoj pljački države i progonu njenih građana. Razloga za to ima dovoljno, čeka ga hapšenje, suđenje, zatvor. Braniće se sigurno svim sredstvima, insceniraće još jedne lažne izbore koje Srbija neće priznati, nasrnuće tada oružanom silom na narod i to će biti njegov kraj. On ima šta da izgubi, Srbija nema.

Luka Mitrović

„Otići ću kada sam procenim, da li će to da bude za mesec, dva, tri ili godinu, biće to moja odluka“, divljao je Aleksandar Vučić uoči Nove 2025. godine na desetinama televizijskih kanala koji u Srbiji 24 h, sedam dana u nedelji već godinama rade na promociji ove mentalno ozbiljno poremećene osobe koja je sve drugo samoi ne predsednik Republike Srbije, kako mu se zvanično zove posao koji ne obavlja.

Početkom februara ove 2025. godine, u stanju teškog pijanstva, sa nepoznate lokacije, u kasnim noćnim satima, snimio je sopstvenu „izjavu“ koja je odmah dospela do društvenih mreža, gde je doslovno vrištao ponavljajući rečenicu „nikada, nikada, nikada neću pobeći iz Srbije!!!„…

Ubrzo, „objavio je“ da „daje rok“ narodu i studentima koji su na ulicama još od prošle godine i koji masovno ne priznaju njegovo postojanje, ignorišu ga na svaki način i pozivaju mrtve srpske institucije sistema da ga privedu pravdi. Kaže diktator, ako taj rok prekorače, raspisaće izbore.

Njegovi izbori po njegovim pravilima neće se desiti. Desiće se prema prognozi analitičara iz Foreign Policy otvoreni sukob sa njegovim režimom po isteku tog „roka“, a to može da izazove ekspresni raspad svega na čemu je držao svoju diktaturu pod kontrolom.

Na dan 5. Februara ove godine vodila se rasprava u nemačkom Bundestagu o Srbiji, koju je pratila agencija Dojče Vele, a iz koje se moglo čuti doslovno svašta. Naime, parlamentarne grupe u Bundestagu okrenute protiv dosadašnjeg kancečara Šolca, našle su vremena između dva predizborna termina da razgovaraju da govore o višemesečnim masovnim protestima u Srbiji, za koje veruju da bi mogli da promene čitavu društevnu i političku scenu i odvedu diktatora u zatvor.

Jedan ugledni nemački parlamentarac govorio je o „bandama nasilnika koji tuku demonstrante do tačke hospitalizacije, pozvao narod u Srbiji na pravo na okupljanje i sloboda izražavanja, pomenuo da je to „kamen temeljac svakog demokratskog društva“, te da Srbija kao zemlja kandidat za pristupanje EU, ima zadatak da garantuje ove slobode svojim građanima „kako bi zadržala svoj kredibilitet kao partner Evropske unije“.

Istog dana, Vučićev „partner“ sa druge strane reke Drine, Milorad Dodik, obratio se svojim istomišljenicima korumpiranim pristalicama, govorom u kome kaže da je politika američkog predsjednika Donalda Trampa učinila proces evropskih integracija besmislenim, te najavio da će to imati uticaj i na situaciju u BiH „jer će Republika Srpska revidirati svoju principijelnu podršku pristupanju Evropskoj uniji“.

Potom se obratio i novinarima u Banjaluci i rekao da „dosadašnji postupci predsednika Trampa pokazuju da će Evropa imati dosta problema sa Amerikom“, pa da je „glupo trčati na tu stranu“, odnosno težiti punopravnom članstvu u EU, što je ključni spoljnopolitički cilj koji je BiH kao država odlučila da ostvari i oko kojeg postoji neka vrsta saglasnosti između svih političkih partija u toj zemlji, koje se uglavnom svađaju oko svih ostalih ciljeva i politika.

„Evropski put je štetan za RS. To oduzima svoje institucionalne kapacitete i ovlašćenja„, galamio je Dodik i ovom prilikom.

Na svaki pomen Evropske unije, ove drske autokrate duboko upletene u kriminalne poslove, reaguju burno, jer ih pred Evropskim tužilaštvom ne čeka ništa dobro.

Aleksandar Vučić je svoje veleizdajničko lice pokazao bezbroj puta za 12 godina, učinio je sve što treba da uništio svaku zdravu vrednost u Srbiji. Nikako ne treba zaboraviti da je sa ratnim zločincem sa Kosova, Hašimom Tačijem, još pre njegovog zatvaranja u haške ćelije, sklopio tajni dogovor „u ime Srbije i Kosova“, iza leđa Evropske unije, o čemu je detaljno pisao tada i „Njujork tajms“ pozivajući se na američke zvaničnike na službi u balkanskim diplomatskim predstavništvima.

Ovaj ugledni američki dnevnik, tada je između ostalog naveo i da je sastanak Vučića i Tačija u Bijeloj kući u Vašingtonu, takođe bio ugovoren bez znanja Brisela.

Bio je to kraj svakog daljeg uticaja Srbije na istorijski deo svoje teritorije i na dalju sudbinu srpskog naroda koji je tamo ostao. Upravo tako je narod u Srbiji i shvatio šta se desilo, te da je „Vučić prodao Kosovo“. Za šta ga je prodao, tek će se saznati njegovim konačnim padom. „Iako su njihove funkcije samo nominalne, dvojica predsjednika imaju uticaj koji daleko prevazilazi njihova ustavna ovlašćenja“, pisao je tada „Njujork tajms“ nakon što je otkrio sadržaj pomenutih tajnih pregovora i lažnih opravdanja da Amerika ima svoju „novu strategiju“ kad je Kosovo u pitanju.

„Ne zaboravimo ko je naš klijent. To nije Srbija, nego Kosovo, država koju smo stvorili, vodili i štitili„, rekao je tada Dejvid Filips, stručnjak za Balkan i ondašnji savetnik za Kosovo u Stejt departmentu.

Ne zaboravimo onda ni to za koga je Aleksandar Vučić sve ove godine predano radio.

Sa dugačkog spiska Vučićevih veleizdajničkih poslova, teško je izdvojiti bilo šta posebno, jer svi zajedno čine optužnicu veliku „do plafona“ koja bi ga i do sada odvela na dugoročnu robiju, da je bilo slobodnog tužilaštva isudova.

Ipak, prvih dana februara 2025. godine, jedan događaj je otvorio brojna pitanja o budućnosti Srbije i dela regiona koji se lkandidovao za članstvo u EU.

Naime, u Briselu je tih dana prikazan dokumentarni film pod nazivom „Ne u mojoj zemlji: Srpska litijum dilema“ koji je izazvao burne reakcije domaće i međunarodne javnosti. Smatrajući da film nije stručan, a ni objektivan, čak četrdeset i jedna organizacija iz Srbije, regiona i Evrope pozvala je na solidarni protest ispred i unutar Evropskog parlamenta gde je film imao premijeru. U Brisel je optutovao predstavnik udruženja „Ne damo Jadar“, a vratio se zgrožen odnosom zvanične EU prema Srbiji. Tim povodom je izjavio:  „Film je jeftina propaganda, to ću reći danas evroparlamentarcima. Predstavljeni smo kao divlje pleme iz 18. Veka“.

Pozadina ovog slučaja se može ispričati u par rečenica. Aleksandar Vučić već duže vremene preko svojih diplomatskih i nediplomatskih posrednika, već tri pune godine poziva zapadne službe i njihove „rezidente“ u Srbiji da ga zaštite od navodne ruske akcije njegovog svrgavanja, te da bi svi veliki posao zapadnih kompanija propali ako on propadne.

Podsećanja radi, 10. oktobra prošle 2024. godine, tadašnji američki podsekretar za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze Fernandez (Jose Fernandez) izjavio je da je projekat „Jadar“ velika prilika za Srbiju koja se „ne ukazuje tako često“. Istog tog dana, na Vučićev telefonski poziv, Skupština Srbije je odbacila je zakon koji je predložila opozicija, a koji je trebao da zabrani eksploataciju litijuma i bora, čemu se narod u Srbiji masovno usprotivio deo građana i ekološki aktivisti. Fernandez je inače bio korumpirana ličnost kojoj je kompanija Rio Tinto davala milionske sume za navodne humanitarne aktivnosti, od kojih se vidljivo obogatio.

Njegov sastank sa Aleksandrom Vučićem u Beogradu, protekao je u krajnje intimnoj atmosferi, pa je Fernandez, nadahnut gostoljubivim domaćinom rekao da bi otvaranje rudnika litijuma na zapadu Srbije omogućio da se prave baterije za preko milion električnih vozila godišnje.

„To će dodati jedan do tri odsto bruto društvenog proizvoda Srbiji, a istovremeno će pomoći svetu u borbi protiv klimatskih promena. Ovo je prilika za Srbiju da iskoristi taj generacijski izazov. To je prilika koja se ne ukazuje tako često“, rekao je Fernandez. Ideju ove Britansko-australijske pljačke i uništavanja Zapadne Srbije podržao je još ranije nemački kancelar Olaf Šolc, pa je Aleksandar Vučić lično potpisao „Strateško partnerstvo“ sa Evropskom unijom, za realizaciju te akcije.

Korumpirana od strane iste kompanije, predsednica nemačkih Zelenih Franciska Brantner, koja je kao državna sekretarka u Ministarstvu privrede učestvovala u sklapanju sporazuma sa Srbijom, tokom 2024. i prvih dana 2025. godine bila „na vezi“ sa A. Vučićem, te mu je redovno sugerisala da, ako bi se projekat sproveo kako je planirano, to bio „ubedljivo najekološkiji projekat eksploatacije litijuma do sada“.

Ugledni nemački nedeljnih Der Spiegel (Špigel) povodom svega ovoga pokušao je da razobliči čitavu ovuy kampanju pa je jedan od vodečih autora napisao  da litijumski projekti postoje i u Nemačkoj, ali da međutim, sva tri nemačka projekta još navodno traže investitore, „dok je u dolini Jadra finansiranje već obezbeđeno“ te da je Vučić obavio posao „za Nemačku, a ne za Srbiju“.

Zlo nikada ne ide samo. Iza Vučića se nalaszi velika horda kriminalaca koje je on postsavio u vrhove državnih institucija. Samo jednim osvrtom na slučaj kriminalne grupe u sastavu SNS biznismen i vlasnik zloglasne kompanije „Južna Bačka“,  Dragoljub Zbiljić, trgovac kokainom, izvesni Miloš Pandrc i Andrej Vučić kao „korodinator“, dovoljno govori o kakvom se opsakom osinjem gnezdu radi.

Čak i na onom najprizemnijem nivou, gde haraju polupismena ministarka Irena Vujović i njen suprug, te „pokretačka sila“ SNS i njenog članstva, Tanja Vukić („Bulevar Company/Brunch rest“) i mnogi drugi, samo su skica za grupni portret onih koji će se naći na optuženičkoj klupi, pre ili kasnije. Pomenuti Zbiljić i Tanja Vukić su suvlasnici istih firmi, imaju zajedničke ćerke-firme. Vukić je i nadzorni član glavnih „izvođačkih“ firmi koje dobijaju stotine miliona evra preko Irene Vujović i Ministarstva za zaštitu životne sredine. Tanja Vukić je i nova direktorka SNS Fondacije i ključna osoba Dunav osiguranja. Vujović je sa Tanjom Vukić povezana i preko privatnog investicionog fonda pod imenom „Vista Rica“, a koji su napravile u saradnji sa ocem generalnog sekretara Vlade Srbije, Novaka Nedića.

Niz ovih i ovakvih „ličnosti“ i njihovih mafijaških poslova moga bi da se ispisuje u nedogled. Ali, jedno je kasno kao dan: „kum“ te mafijaške organizacije Aleksandar Vučić je teško bolesna osoba, psihopata, sociopata, udvojena ličnost i druge dijagnoze. Da li je jedan krvavi balkanski klovn postao „štićenik“ s vrha do dna korumpirane EU administracije? Zar to nije bio glavni razlog zbog koga su razni američki „geostratezi“ u prolazu kroz Balkan računali na njega u prtotekloj deceniji?

Nema toga zla na koje ovaj patološki tip nije spreman, pa i da udari i oružanim putem na građane Srbije, na njenu omladinu. Ali, jedno je svakako prevideo: okrenuo je u međuvremenu protiv sebe narod, čak i one koji do juče nisu pokazivali koliko ga ne podnose i šta misle o njemu.