Crna Gora je u protekle tri godine u Srbiju izvezla raketne bacače 64 mm M80 „zolja“ u vrednosti od 1.288.680,40 evra, kao i protivavionske topove 40 mm L70 „bofors“ u vrednosti od 220.000 evra, pokazuju podaci Uprave carina Crne Gore.
Prema istim podacima, od 1. januara 2023. do 31. decembra 2025. godine u Srbiju su izvezeni i ručni raketni bacači 90 mm „osa“ u vrednosti od 41.280 evra.
Vojni analitičar Aleksandar Radić smatra da je deo naoružanja izvezenog u Srbiju gotovo sigurno namenjen reeksportu trećim kupcima, iako se to ne vidi iz zvaničnih carinskih dokumenata.
Razmena staro za novo
„Iz Crne Gore se prema Srbiji povlači stara oprema iz zaliha Vojske Crne Gore. Reč je o razmeni ‘staro za novo’“, objašnjava Radić.
Protivavionski top L70 „bofors“ je automatski sistem švedskog porekla, uveden u naoružanje JNA krajem sedamdesetih godina, a korišćen je u Ratnom vazduhoplovstvu i Ratnoj mornarici. Oznaka L70 označava dužinu cevi od 70 kalibara, što omogućava veću početnu brzinu projektila i bolji domet u odnosu na starije verzije.
Ovaj top koristi municiju 40×365R i namenjen je pre svega za protivvazdušnu odbranu kratkog dometa – za dejstvo protiv aviona i helikoptera, a u savremenim uslovima i protiv dronova. Brzina paljbe kreće se između 240 i više od 300 granata u minuti.
Radić navodi da su ovi topovi interesantni Srbiji zbog razvoja sistema „PASARS“, samohodnog artiljerijsko-raketnog PVO sistema kratkog dometa, koji kao osnovno naoružanje koristi upravo 40 mm L70 „bofors“.
„Srbija je pokrenula modernizaciju i pravi ‘PASARS’, pa su očigledno ambicije veće od postojećih rezervi, zbog čega su iz Crne Gore povučeni viškovi“, kaže Radić.
„PASARS“ je mobilni sistem postavljen na oklopljenu kamionsku šasiju FAP 6×6, namenjen zaštiti kopnenih jedinica od ciljeva na malim visinama. Pored topa, može biti opremljen i raketama zemlja–vazduh dometa do 12 kilometara. Procene njegove cene, prema otvorenim izvorima, kreću se od oko dva do tri i po miliona evra po komadu, u zavisnosti od konfiguracije.
„Zolja“ i „osa“ – laka i teška varijanta
M80 „zolja“ je jednokratni, laki protivoklopni raketni bacač kalibra 64 mm, težine oko tri kilograma. Efikasan domet protiv nepokretnih ciljeva iznosi oko 220 metara, dok maksimalni balistički domet ide i do 1.280 metara. Probojnost se procenjuje na oko 300 milimetara čelika.
Nasuprot tome, „osa“ je višekratni bacač kalibra 90 mm, težak oko 11 kilograma, sa većim dometom i probojnošću do 400 milimetara čelika. Dok je „zolja“ laka i namenjena za jednokratnu upotrebu, „osa“ je snažniji i ponovo punjivi sistem.
Radić smatra da je upravo kod ručnih raketnih bacača gotovo izvesno da je reč o reeksportu.
„‘Zolja’ je ranije preko firmi iz Srbije završavala kod kupaca na Bliskom istoku. Ljudi često gledaju stvari linearno i misle da je to posao između dve države, ali mnoge transakcije funkcionišu kroz posredničke firme. Jedna kompanija iz Srbije, sa partnerom u Crnoj Gori, preuzme višak naoružanja, uveze ga u Srbiju i potom izveze trećoj zemlji“, navodi Radić.
Siva zona reeksporta
Na spisku izvoza nalazi se i sovjetska avionska bomba OFAB 250-270 M79, koja je, prema rečima Radića, stigla na Balkan početkom devedesetih preko Luke Bar.
„Takve bombe mogu završiti kod trećeg kupca, ali to se ne vidi u zvaničnim izveštajima, jer se Ujedinjenim nacijama i OEBS-u prijavljuje samo teško i lako pešadijsko naoružanje. Avionske bombe su u svojevrsnom ‘vakuumu’, pa ostaje nepoznato gde završava reeksport“, objašnjava on.
Poseban problem, kako ističe, predstavljaju Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su veliki kupci naoružanja.
„Ako Emirati traže polovne raketne bacače, jasno je da njihova sofisticirana vojska nema realnu potrebu za tim sredstvima. Logično je pretpostaviti da je reč o isporukama za neke pokrete koje oni podržavaju. Međutim, u praksi je teško uvek proceniti gde će oružje na kraju završiti“, kaže Radić.
On navodi primer Libije, gde bi takvo oružje moglo završiti kod frakcija poput snaga maršala Haftara.
Izvoz i političke kalkulacije
Radić podseća da je u Srbiji od juna prošle godine na snazi neformalna zabrana izvoza oružja, koja, kako tvrdi, nije pravno utemeljena već je usmeno saopštena od strane predsednika Aleksandra Vučića.
„Problem je bio u navodnom reeksportu u Ukrajinu. Srbija je pokušala nemoguće – da izvozi oružje u Ukrajinu, a da istovremeno zadrži dobre odnose sa Rusijom, što je dovelo do ozbiljnih potresa u industriji“, navodi on.
Ko trguje oružjem iz Crne Gore?
Prema podacima BIRN-a, trgovinom oružjem u Crnoj Gori bave se kompanije Montenegro Defence Industry (MDI) iz Podgorice, Tara Aerospace iz Mojkovca i Poliex iz Berana.
MDI i Poliex su privatizovane 2014. i 2015. godine, dok država zadržava 12,5 odsto vlasništva u kompaniji Tara Aerospace.
Podaci o izvozu dobijeni su od Uprave carina Crne Gore putem aplikacije MANS-a „Pitajte institucije“.
