Uz dozvolu uredništva Magazina tabloid, portal Slavija info ekskluzivno objavljuje tekst Nikole Vlahovića koji će se pojaviti u sledećem broju ovog dvonedeljnika.

Preko pune linije

Hoće li Srbija sama svrgnuti vladara: u odbranu Ustava, u
odbranu prava na slobodu

ODLETEĆE U PROLEĆE

Kako se trenutak „razvoda“ Vučićevog režima i njegove
angloameričke podrške bliži, ovaj diktator panično priprema neku vrstu
izlaza iz stanja u koji je doveo i sebe i svoj nasilnički režim. Od dva
verovatna scenarija kojima bi se mogao poslužiti radi još malo
opstanka njegovog političko-kriminalnog preduzeća, nijedan mu ne
nudi garanciju da će ikad više biti neprikosnovena vlast u Srbiji.
Naprotiv, realno je očekivati da će svaki njegov potez u pravcu sukoba
sa građanima, biti istovremeno i njegova propast. S druge strane,
njegovi „ratne igre“ kojima pokušava da isprovocira neko krizno
područje, i tako skrene pažnju na neku drugu temu, takođe su
pogrešne i platiće ih ekspresnim gubljenjem kontrole nad sopstvenom
piramidom zla koju je stvarao duže od deset godina. Ukratko, ovaj
tiranin je došao do „mrtvog ugla“ iz koga ne može izaći. A, šta mu dalje
sleduje, bolje bi bilo da odluče građani Srbije umesto evropskih
istražitelja i tužilaca. Da je Srbija imala snage i ranije, da svoje
zlotvore sama izvede na optuženičku klupu, danas sigurno ne bi
ispočetka tragala za načinom da se oslobodi diktature.

Nikola Vlahović

Prirodno-pravno svojstvo prava građana na pobunu, zasniva se na
Preambuli Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija (UN) o ljudskim
pravima, ustanovljenoj još 1948. godine, koja u alineji 3. pojašnjava to
pravo i u ključnom delu teksta kaže: „…Budući da je bitno da prava
čoveka budu zaštićena vladavinom prava kako čovek ne bi bio
primoran da kao krajnjem sredstvu pribegne pobuni protiv
tiranije i ugnjetavanja“.

Ovakvo svojstvo prava na pobunu čini ga „nadređenim postojećim
ustavima država i prethodi tim ustavima kao viši pravni princip,
odnosno kao istina“ (strana 1221).

Pravni osnov obaveza građana prema vladaru ili njegovoj vlasti,
prestaje onda kada ovaj nastoji da ih ugnjetava i uništava. To je
situacija kad između vladara i građana prestaje svaka veza i kad se
građani vraćaju svojoj „prirodnoj slobodi“.

Dakle, neograničena moć vladara (kao u „školskom“ primeru
Aleksandra Vučića tokom dosadašnje diktature, 2012-2024. godine)
nikad ne može biti zakonita, zato što neograničena ne može biti
zakonito (legalno) uspostavljena, dakle može biti samo nasilna,
protiustavna, protivzakonita, dakle, uzurpirana.

U duhu Preambule Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija (UN)
o ljudskim pravima, 2010. godine je u 38 država na svetu (u ustavnim
odrebama) izričito priznato pravo građana, naroda, na pobunu i na
zbacivanje vlasti zbog njenih nelegitimnih aktivnosti, kako i piše na
strani 1220, gde se još zaključuje da se mora steži pobunjeničko
trojstvo, kao uslova za legitimnost pobune i zbacivanje odnarođenevlasti.

Pobunjeničko trojstvo sastoji se od pomenutog prirodno-
pravnog karaktera prava na pobunu, prava građana na odbranu Ustava (koji je na primeru Aleksandra Vučića potpuno suspendovan u
korost njegove diktature), te legitimnog prava građana na
samoodbranu.

U daljem tumačenju, pravo na pobunu treba tretirati kao opšti
princip (načelo) međunarodnog prava, jer opšti principi jesu
savremena verzija prirodnog prava. Može se, reći, na osnovu već
rešenog, da je pravo građana na pobunu prirodno pravo koje je danas
opšti princip međunarodnog prava.

Ovo je važno da javnost u Srbiji zna, uoči dolaska istražitelja
Evropske unije, pravnih stručnjaka EU i evropskih pravosudnih
organa u paralizovenu Vučićevu državu, jer je verovatno da će režim
Aleksandra Vučića ući u avanturu izazivanja incidenata koje će
pripisati preko svoje propagande, građanima. A, ti građani,
nezadovoljni, besni i frustrirani, biće žigosani kao „antisrpski“ pokret,
„ubačeni neprijateljski faktor“ i slično. Takav scenario za građanski
sukob koji bi diktaturi Aleksandra Vučića dobro došao, već postoji i
stvar je vremena i njegove lične odluke kada će biti primenjen. Za
njegovu realizaciju biće zadužene armije partijsko-policijskih
provokatora, batinaške i doušničke službe pod ličnom komandom ovog
diktatora.
U nekim proteklim građanskim pobunama (oko njegovog ataka na
prirodne resurse Srbije i životnu sredinu), ove trenirane falange
pokazale su kako će to da izgleda kad krene opšta pobuna i kad
osvane „Dan D“, samo što će „vojske“ sa obe strane biti znatno brojnije. Režim će se braniti svim sredstvima, to ne treba niko da
sumnja. Ali, za očekivati je, da će i očajni gra|ani, koji više nemaju šta
da izgube, biti takođe rešeni da se suoče sa tim nasiljem.
Vučićeva „zadnja karta“ na koju sigurno računa je insceniranje
sukoba između njegovih pristalica i građana koji će krenuti u odbranu
Ustava.

Takođe, da ne bi bilo dileme oko prava Evropske unije i njenih
istražnih organa da u Srbiji vrše „forenziku“ Vučićeve pljačke svega
(od pljačke EU fondova do pljačke izbora), treba samo podsetiti da
ovo nije 1914. godina, niti je Austrougarska u pitanju (još manje
ondašnja Srbija), već je u pitanju deo onog suvereniteta današnje
Srbije koji je predat Evropskoj uniji dobrom voljom i kandidaturom za
članstvo u ovu zajednicu država i naroda. Tu se sve dileme
završavaju, ali, istovremeno tu i po~čnje niz novih pitanja: kako je
moguće da je Evropska unija plaćala izdašno režim Aleksandra Vučića
svih ovih godina, punu deceniju i više, dok je on rušio sve što je moglo
da se sruši, od Ustava do zakona, od ljudskih prava do slobode
medija, od parlamenta do pravosu|a?

Odgovore na ta pitanja neko će ubrzo dati, verovatno i sama
Evropska unija kad njena takođe kriminalna elita bude srušena usled
bankrota i nasilja afro-azijskih migranata koje ovih meseci prelazi u rat
protiv čitave Evrope, njenih pravnih tekovina, kulture, nasle|a, imovine
njenih gra|ana.

Ukoliko se Aleksandar Vučić usudi da realizije pokušaj potpaljivanja
građanskih sukoba u Srbiji, očekuje ga, sasvim sigurno, izdaja u
njegovim redovima, i to od onih koji su mu bili najbliži. Njegova
finansijska oligarhija, uveliko je podvojena i već su se mnogi „ugledni“
članovi njegove stranke sa milionskim profitima u okrilju režima,
pobrinuli za bekstvo u inostranstvo. Tamo gde su mnogi od njih svoj
novac smestili „na sigurno“.

Kasno je da bilo šta popravi, devastaciju sopstvenog režima može
samo da gleda izdaleka. A, ko će ga prvi izdati, nije teško zaključiti:
njegovi koalicioni partneri, takozvani socijalisti, a onda i razne
„Nebojše“, pa onda policijski službenici, frakcije BIA.e i slični režimski
štakori spremni da munjevito stanu „u odbranu prava i pravde“ kad za
to dođe trenutak. I, naravno, da se isto tako brzo predaju i ponude
svoje usluge nekom novom režimu. Tako je do sada bilo, a ukoliko
krene neka nova sezona „otkupa grehova“, Srbija više neće biti klinički
nego i faktički mrtva.

Trenutak za temeljni obračun sa kriminalno-političkom mrežom, sa
njenom mafijaško-estradnom logistikom, sve je bliži. Vučićev siledžijski režim nikad do sada nije bio na ovako klizavim terenu. Jer, ni on ni
njegove pristalice nisu navikle da im se neko suprotstavi na isti način,
silom.

Evro-političar Andreas Šider, ovih dana kaže da je ona, za Vučića
problematična (i protiv njega lično usmerena) Rezolucija Evropskog
parlamenta, ustvari usvojena „u korist Srbije i njenih građana, a
režim pokušava da ignoriše tu činjenicu“.

Da se vladar uneredio zbog događaja koji slede, bilo je jasno i u
njegovom „obraćanju“ povodom obeležavanja 182. godišnjice Srpske
akademije nauka i umetnosti (SANU) gde je sve svoje strahove izneo
na videlo, pa i onaj da će „predstojeća 2024. biti najteža u savremenoj
istoriji Srbije“, te da mu međunarodne prilike i uspostavljanje novih
vrednosti na globalnom i političkom nivou, nikako ne odgovaraju.
Posebno se tom prilikom požalio na „eru društvenih mreža, kada je
najvažnija stvar postalo dodvoravanje javnosti“.

Crna je ironija da je da ovaj bolesni diktator pred akademicima
SANU govorio o „zlu času“ njegove diktature, buni se protiv sloboda
na Internetu, skoro da poziva na uništenje i te poslednje mogućnosti
građana u Srbiji, da saznaju kako im tiranin radi o glavi.

Često ponavlja poslednjih meseci da „2024. godina donosi mnogo
više sukoba i nemira nego što je prethodna pa i ova, mislim na svaku
vrstu ugroženosti u Republici Srpskoj, na Kosovu i u drugim delovima
regiona“.

Šta nam to poručuje na sve spremni diktator? Da će podi}i na
noge svoje klero-šovinističke manijake, da izazove sukobe u
Srbiji i van nje, u regionu, gde god ima Srba? I, verovatno, da bi u
tim strašnim okolnostima sebe proglasio glavnim mirotvorcem i
pregovaračem između zavađenih strana, ponovo probao da se
predstavi međunarodnoj zajednici kao „stabilokrata“, ponovo bi
klevetao narod koji navodno zastupa.

Poznati međunarodno priznati politički analitičar Džordž Fridman,
stručnjak za geopolitičke projekcije i dokazani strateg za
međunarodne poslove, upozorio je da se Srbija (Vučićeva) sprema za
rat, te da smatra da će se taj rat proširiti i van Balkana. U tom smislu je
nedavno napisao analitički članak pod naslovom „Svet počinje da se
preuređuje“.

U njemu Fridman kaže da do novog poretka sigurno dolazi te da
neće biti poput preuređenja koje se dogodilo nakon pada Sovjetskog
Saveza 1991. godine. Kako dalje predvi|a,
to novo preuređenje će proizaći iz ratova i potencijalnih ratova. „Rat
u Ukrajini besni skoro dve godine, a postoje nagoveštaji da bi mirovni sporazum mogao biti postignut“ tvrdi on i dalje nastavlja da su mu dva
izvora u koje ima veliko poverenje preneli da se i Srbija sprema za rat,
ali se ograđuje i dodaje: „Nadam se da su ovi izvori pogrešni, ali ipak
mislim da će se to desiti i proširiti se i van Balkana“.
Kome bi tavko nešto odgovaralo ako ne Aleksandru Vučiću, čoveku
koji je duboko zaglibio u kriminalnu vladavinu ljudima i resursima,
suspendujući pri tom svaku instituciju i sve preostale tragove
parlamentarne demokratije.

I nemački dnevnik Zidojče Cajtung („Sudeutsche Zeitung“) doneo
je početkom godine jednu crnu prognozu, da Evropska unija ustvari
ne zna šta čini i da samo učvršćuje Vučićevu mašineriju
U velikoj analizi od 29. januara 2024., ova ugledna novina kaže da
je Vučić viđen kao moćnik koji treba da spreči geopolitički haos na
Balkanu i obezbedi ugodnu investicionu klimu. A, zauzvrat, odobreno
mu je prećutno da „oglođe demokratiju tako da ostane samo fasada“.
Dalje, autori kažu da „Vučićeva vladajuća SNS danas ubraja više od
svakog desetog građanina zemlje u članstvo“, te da je „tokom godina
narasla u moćni klijentelistički aparat koji deli radna mesta u
javnom sektoru i državni budžet usmerava u žrvanj kampanje i
propagande, a takav sistem se ne može promeniti preko noći“.

Zidojče Cajtung zaključuje prilično pesimistično da mnogo toga
ukazuje da će njegova (Vuči}eva) stabilokratija još dugo opstajati, a da
cenu plaćčaju građani Srbije koji izlaze na ulice tražeći pravu
demokratiju „iako je tokom godina žestoko izbledela njihova nada u
podršku EU“.

Šta je to što nemačke obaveštajne službe znaju a što ne zna mizerna
srpska opozicija? Kako izvori ovog magazina iz Beča i Berlina tvrde,
dva su moguća puta njegovog sunovrata: jedan je potpuno suludi
scenario izazivanja građanskih sukoba u Srbiji, proglašanje vanrednog
stanja, izvođenje vojske, policije i kriminalnih batinaških falangi na
ulice, napad na građane po „slučajnom uzorku“, zastrašivanje,
uvođenje „posebnih mera“ i slično.

Drugi put Vučićevog sunovrata je insceniranje nekog regionalnog
sukoba, „minijaturni rat“ kojim bi isprovocirao neku od velikih sila na
reakciju, gde bi se takođe „predstavio“ kao „pregovarač u mirovnom
procesu“ i time produžio sebi vladavinu još izvesno vreme.
Oba ova pravca, makar koliko (ne)realno izgledala, moguća su
jedino u slučaju dalje tolerancije njegovog režima od strane onih
kojima suštinski polaže račune, a to je anglo-američka sila. Ruska
federacije je već „digla ruke“ od njega ali ne i od Srbije.

A, svaki od ovih i sličnih „ishoda“ može stvarno da spreči samo
masovna građanska pobuna u Srbiji.
Nadu da će se to desiti, dali su prople 2023. godine (od januara do
marta) radnici „Kolubare“, sindikat EPS-a i Termoelektrane Nikola
Tesla. Pobunu širih razmera koja bi „podigla“ Srbiju, faktički su ugušili

frakcija režimskog sindikata i udbaški doušnici u najvećem elektro-
energetskom sistemu.

Iskustvo od 5. oktobra 2000 godine, kad je „Kolubara“ ustala i
praktično srušila tadašnji režim, zauvek je zaledilo srca i zadnjice
radikalskog smeća, koje je preživelo nekažnjeno i opet se dokopalo
vlasti. Danas „tačno znaju gde su pogrešili“, pa su u ovom sistemu
postavili sve „osigurače“. Od lažnih sindikalaca do plaćenih špijuna.
Ipak, prema svemu što se dešavalo, nije teško pretpostaviti da stvar
nije rešena još. A, kako je sve teklo, sasvim je realno da se i ponovi, u
znatno ozbiljnijem obliku…

Naime, početkom pro{še godine, račun solidarnog fonda Sindikata
radnika EPS-a, koji je služio za lečenje zaposlenih, blokiran je bio
osam meseci zbog čega ta sredstva nisu mogla da se koriste. Iz
sindikata EPS-a dali su rok nedelje dana da dobiju od Vlade predlog
rešenja ovog problema, ili će ući u generalni štrajk.

Nakon dva protesta koja su organizovali, a koji nisu dali rezultate,
najavili su njegovu radikalizaciju.
„Dosad nas nisu ozbiljno shvatali, čak ni kada je na protest došlo
3.000 ljudi, iz Kolubare, Kostolca, svih jedinica. Ako Vlada ne ponudi
odgovarajuće rešenje, mi ćemo obustaviti rad, sada nema nazad dok
se račun ne odblokira“, saopštavali su iz sindikata.

Ubrzo, Solidarni račun je otvoren u Poštanskoj štedionici, koja je taj
račun i blokirala.
Čak i u Srbiji, prema Zakonu o štrajku, svi zaposleni imaju pravo na
generalni štrajk, pa i oni koji obavljaju delatnost koja je nezamenljiv
uslovž`ivota. Oni, u tom slučaju, moraju da obezbede minimum
procesa rada.

U praksi, to znači da postoje zaposleni koji moraju da rade, čak i
za vreme trajanja štrajka, kako bi građani i dalje nesmetano mogli da
koriste njihove usluge. U ovom slučaju, to znači da bi neko bio od
radnika bio zadužen za to da potrošači i dalje imaju struju, bez obzira
na razmere štrajka. Ipak, radnici „Kolubare“, tih dana su zapretili da će
„Srbija biti u mraku“, mada je Vučić odavno gurnuo Srbiju u duboki
mrak. Ipak, nedugo zatim, bili su još jasniji: i na mitingu 700 radnika
Termoelektrane Nikola Tesla rečeno je Vučiću i ovo: „Odlazi ili će
Srbija biti u mraku!“

Ubrzo došlo je do masovnih protesta poljoprivrednika i poštara
zbogg potpuno ponižavajućeg položaja u kome se nalaze. I tu se opet

pojavila čuvena režimska sindikalka Ranka Savć} izjavom-
upozorenjem „da se može očekivati da se njihovo nezadovoljstvo prelije i na druge oblasti društvenog života, ali da „ne postoji
mogućnost za neki generalni štrajk“.

Samo neko ko decenijama vuče za nos radnike Srbije može da
izjavi ovakvo nešto, jer čemu ta „briga“ da će se „preliti i na druge
oblasti društvenog života“, ako je u pitanju gola egzistencija ljudi, i
kako je ova gospođa tako samouverena bila pa je znala da se štrajk
neće proširiti na onaj generalni? Samo uz tvrda uveravanje „drugova iz
Službe“.

Kako nijednom rečju niko od režimskih sindikalaca nije reagovao
kad su radnici tekstilne industrije iz Leskovca, otpušteni SMS
porukom, i kad im je uskraćeno zakonsko pravo da razgovaraju sa
predstavnicima kompanije ili lokalne samouprave koja je stranom
lihvaru davala subvencije za zapošljavanje.

Vučićeva partijska armija hvali se činjenicom da ima preko 700.000
članova (ili nešto preko 600.000). Imaju i čime da se hvale: to znači
da je gotovo svaki peti punoletni stanovnik Srbije u nekoj vrsti
prinudne kolaboracije sa sistemom političko-mafijaške oligarhije.

A, šta reći za onih 2.000 „uglednih ličnosti“, koje su uoči
poslednjih izbora javno podr`ale Vučića i njegovu stranku, gde se
odnos lažne elite i kriminalne vlasti pokazao propagandno korisnim.
Šta treba da javnosti u Srbiji znači podatak da su na tom spisku bili
352 profesora univerziteta, 15 rektora i prorektora i 68 dekana i
prodekana?

Da li to znači da su diktatora ti „intelektualci“ podržavali iz uverenja,
da li ih je bilo strah da ne izgube pozicije ili očekuju da ih vlast
nagradi? Kako se opet (kao i u doba SPS/JUL) desilo da na tom
spisku bude izuzetno veliki broj lekara?

Da li se danas neki od potpisnika stide što su to uradili, pa
izbegavaju susrete sa kolegama?

Poređenja radi, devedesetih godina je poruka sa Beogradskog
univerziteta bila mnogo drukčija, jer je sa 31 fakulteta zatražena hitna
ostavku Slobodana Miloševića.

Ali, umesto da zaustavi autobus bez kočnica, koji vozi već punu
deceniju u propast, i umesto da ne traži zaštitu i solidarnost od isto
tako kompromitovane SANU, nego da uspostavi kakav-takav dijalog
sa građanima, poludeli diktator ide mnogo dalje, svađa se sa uglednim
evropskim medijima. Londonski Gardian mu je odmah odgovorio:

„Gardian je posvećen neustrašivom, nezavisnom novinarstvu
koje zahteva odgovornost od onih koji su na vlasti. Snažno
odbacujemo ove komentare o Gardianu koji su potpuno
neosnovani, i sve tvrdnje suprotne tome nisu zasnovane na
činjenicama“, saopštila je PR služba Gardiana povodom izjave
Aleksandra Vučića da je ova novina „kriminalni list i dno“.
Odmah zatim je napao i Frankfurter Algemajne Cajtung (FAZ), i
to njihovog autora sa kojim je du`e u konfliktu, Mihaela Martensa koji
je takođe odgovorio ovako:

„Izgleda mi da srpski predsednik zna veoma dobro da nema
hibridnog medijskog rata protiv njega, bar ne od mene i
Frankfurter Algemajne Cajtunga, ali mislim ni od drugih zapadnih
medija.

Kada bi FAZ ili drugi mediji zaista vodili hibridni rat protiv
Aleksandra Vučića, pa kada bi se prema njemu ponašali onako
kako se ‘Informer’, ‘Hepi’, ‘Pink’ ili slični provladini mediji odnose
prema predsednikovim protivnicima, primetio bi to sigurno. Ali,
što se mene tiče, to se neće desiti, jer pokušavam da se bavim
novinarstvom, a ne kampanjom“.

Unezvereni diktator pravi štetu Srbiji na svakom koraku, pa i tamo
gde ne bi trebalo, u stranim medijima (šta god da misli o njima, i kakva
god da im je koncepcija).

Umesto suočenje sa događajima koji ga čekaju, suočenjem sa
kriminalom koji je po~inio i on njegova partijska mafija, uglavnom
nariče nad svojom slom sudbinom.

Njegova sociopatske reakcija na sve kritike koje mu se
argumentovano upućuju, najčešće izgleda ovako: „A ja vas pitam šta
mislite zašto napadaju Vučića? Što sam ružan i debeo, dobro sve to
jesam, ali da li stvarno mislite da me zato napadaju?! Ne, nego me
napadaju zato što čuvam i štitim Srbiju. Jedan dan Vučić izdajnik,
treba da ratujemo za Kosovo, sutra ‘đubre jedno’ ratovaćemo zbog
njega na Kosovu, vratiće nas u devedesete, potpuno kontradiktorni
stavovi“.

Koga treba da dotakne ovaj lažni plač uvređenog balavca koji je
stavio Srbiju pod sopstvene noge, kao da mu je „babovina“? Nije
li došao trenutak da mu se pokaže jedini pravac u kome treba da
ide?