Šta je to u ljudskom biću što ga vodi ka Vučiću?

Iako je očigledno da je politički upokojen Vučićev političko-kriminalni sistem, razni opozicionari mu daju veštačko disanje. Zdravko Ponoš tvrdi da su studenti glupi jer traže vanredne izbore. Po njemu, neka Vučić ostane na vlasti dok god ne pristane na promenu izbornih uslova. Znači, doveka. Đorđe Vukadinović objavljuje rezultate istraživanja javnosti, koji pokazuju da bi SNS osvojila 40,2, a studentska lista samo 23,2 odsto glasova. Miroslav Aleksić je prošle godine izašao na izbore hvaleći se da je uspeo da prinudi vlast da sredi birački spisak, a sada organizuje sastanke baš na tu temu, koju predstavlja kao osnovni uslov za učešće na izborima. Opozicionari i njima naklonjeni mediji oštro i prljavo kritikuju kandidate sa studentske liste, koja još nije formirana. Na udaru su svi intelektualci koje podržavaju studenti, a najviše prof. dr Milo Lompar. Osim lažnih opozicionara, Lompara i njegovu porodicu vređa i Vučićev apologeta Čedomir Antić, koji je rasturio svoju porodicu i ostavio suprugu sa dva deteta sa posebnim potrebama. O uzaludnim pokušajima sabotaže studenata i pobunjenih građana piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Režim Aleksandra Vučića je u samrtničkom ropcu. Državna kasa je prazna, nema šta da se pljačka. Srpska napredna stranka je u rasulu; polovina funkcionera se priprema za bekstvo, a polovina se nada da će dobiti status svedoka saradnika kad počnu suđenja. Lojalisti su se razbežali, ostavljajući samo Brnabićku, Vučevića i Vučićevića da, kao sidra, potonu zajedno s olupinom Vučićevog kartela.

Odbačen od građana Srbije, većine domaćih kolaboracionista i stranih mentora, Vučić je prinuđen da u borbi za opstanak na vlasti upotrebi svoj najprljavije tupo oruđe – lidere lažne opozicije, njima naklonjene medije, tzv. nezavisne intelektualce i anonimne botove s društvenih mreža.

U obostranom interesu, da spreče promene, oni sprovode diverzantske akcije protiv studenata i pobunjenog naroda. Uspešnije od naprednjačkih batinaša pod fantomkama, oni, maskirani imidžom opozicionara, pokušavaju da odlože neizbežan kraj tiranije. Svakom svojom izjavom ili postupkom, lažni opozicionari daju Vučiću veštačko disanje. Nije im prijatno. Smrdi, ali trpe. Moraju da to rade jer znaju da će i oni biti zbrisani s političke scene zajedno sa onim ko ih je tu instalirao.

U zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije, vlast i opozicija inficiraju javnost besmislenim, ali zloćudnim temama. Od studenata traže da se odrede prema nezavisnosti Kosova i Metohije, genocidu u Srebrenici, evro-atlantskim integracijama i sličnim problemima, koji su nastali pre nego što su oni rođeni. Prve studentske zahteve nazivali su jalovim, unapred osuđenim na neuspeh, a poslednji – kojim se traži raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora – doživeli su kao smrtnu presudu. Svakodnevno kritikuju pojedince sa studentske izborne liste, koja ne postoji.

U takvim sabotažama učestvuju skoro svi tzv. opozicioni lideri, ali niko tako uporno, energično i beskrupulozno kao Zdravko Ponoš, predsednik stranke Srbija centar. Uz refren „ja podržavam studente“, Ponoš im već mesecima lepi najprljavije etikete. Nazivao ih je glupim, nesposobnim, agresivnim i arogantnim. Otkad su studenti zatražili vanredne izbore, počeo je da ih vređa rečnikom Informera. Po njegovoj proceni, studenti i svi ostali koji pozivaju na izbore „kurcem mlate gloginje“. Odbili su njegov predlog o formiranju prelazne vlade, a sad i ne insistiraju na promeni izbornih uslova.

– Aleksandar Vučić, koji beži od izbora, pametniji je od onih koji brzopleto traže da se održe već juče, bez obzira pod kakvim uslovima – kaže Ponoš.

Bez obzira na tu i ostale njegove idiotske izjave, on nije glup, nego pokvaren. Ponoš zna da Vučić nikada neće pristati na tzv. prelaznu vladu i promenu izbornih uslova. Računica je jednostavna: neka Vučić vlada dok god ne prihvati da se srede birački spiskovi, dok se ne odrekle uterivanja kapilarnog terora, pretnji i kupovine glasova, mafijaških kohorti i zloupotrebe medija. Dakle, neka Vučić vlada doveka.

Ponošu i njegovim opozicionim moralnim dvojnicima to ne smeta. Ne, dok imaju poslaničke mandate, ogromne količine novca iz budžeta i priliku da u Skupštini i podobnim medijima ponavljaju floskule o demokratizaciji društva, pravnoj državi i ostalim utopijskim segmentima, kojima lažna opozicija godinama amortizuje nezadovoljstvo građana. Kompletna aktuelna opoziciona garnitura učestvovala je na izborima u decembru 2023. godine. Od izbornih uslova bili su im važniji poslanički mandati, kojih ne žele da se odreknu do decembra 2027. Do tada će Ponoševa osmočlana poslanička grupa iz budžeta dobiti više od 1,5 miliona evra, plus plate. Sedenjem u Skupštini i povremenim prepucavanjem sa Brnabićkom, Jovanovom i Bakarecom, Ponoš će zaraditi više novca, nego dok je bio načelnik Generalštaba. Dok milioni, iz džepa građana, kaplju na Ponošev račun, neka Vučić vlada kako god hoće. Takvo parazitiranje ne čudi. Bez obzira na veliku konkurenciju, penzionisani general je šampion u toj disciplini. Vuk Jeremić ga je godinama šlepovao za sobom, od ministarstva spoljnih poslova i Generalne skupštine Ujedinjenih nacija do Narodne stranke. Ponoš mu se zahvalio tako što je, kao zamenik predsednika NS-a, prihvatio ponudu Dragana Đilasa, predsednika konkurentske Stranke slobode i pravde, da bude predsednički kandidat. Ponoš tada nije insistirao na izbornim uslovima, nego je, u svom ličnom interesu, tuđim glasovima mlatio gloginje. Glasovi na tim izborima nisu ni prebrojani, a on je napustio Jeremića i Narodnu stranku, da bi napravio svoj pokret, koji sav stane pod Đilasovu suknju. Sa samoproklamovanim autoritetom, Ponoš sada vodi kampanju protiv pobunjenih građana, nezainteresovan za činjenicu da je više studenata pretučeno i uhapšeno, nego što Srbija centar ima glasača.

Što Ponoš priča, misle skoro svi lideri opozicionih stranaka. Od novembra, kad su studenti poveli opštenarodni ustanak, samo su poslanici Demokratske stranke, predvođeni Srđanom Milivojevićem, odbili da učestvuju u radu parlamenta. Svi ostali su pristali da učestvuju u naprednjačkim skupštinskim igrokazima, dajući legitimitet nezakonitom usvajanju republičkog budžeta i ostalim zločinima vladajuće većine. Studenti su pre mesec dana zatražili rapisivanje vanrednih izbora, a do danas nijedan opozicioni poslanik nije Narodnoj skupštini podneo zvaničan predlog sa tim zahtevom.

Drugim povodom, kad su pokrenuli inicijativu za formiranje prelazne vlade, svi opozicionari su pozirali u holu Doma Narodne skupštine, pokazujući jedinstvo u nameri da bez izbora dođu na vlast.

Da groteska bude potpuna pobrinuo se Miroslav Aleksić, predsednik Narodnog pokreta Srbije. Prošle godine, pred ponovljene beogradske izbore, Aleksić je, zajedno sa kolegama iz Zeleno-levog fronta, Pokreta slobodnih građana i ostalih beznačajnih organizacija, učešće u toj režimskoj prevari pravdao lažima da su izborni uslovi promenjeni, da će sve biti ok. Predizbornu kampanju su vodili pod parolom „USPEH OPOZICIJE – postignut dogovor o unapređenju izbornih uslova i čišćenju fantomskih birača i spiska“. Oni su dobili odborničke mandate u gradskim opštinama, a pomogli su da na vlasti ostanu SNS i Aleksandar Šapić. Kao da se toga niko ne seća, Aleksić je pre nekoliko dana organizovao samit na kome se raspravljalo o čišćenju biračkog spiska. Svi studentski plenumi su odbili da učestvuju u tom cirkusu. Poziv su odbacili Demokratska stranka, pokret Kreni-promeni Save Manojlovića, pa čak i inicijativa ProGlas. Međutim, u besmislenoj debati su učestvovale neke nevladine organizacije, među kojima je bio čak i Cesid. Jedan od osnivača i direktora Cesida, Marko Blagojević, do juče je bio Vučićev ministar za javna ulaganja. Posle svega što je Cesid uradio u interesu naprednjačkog kartela, Aleksić ga zove da diskutuju o sređivanju biračkog spiska.

Lažni opozicionari, svaki u skladu sa svojim mogućnostima, preduzimaju razne akcije, kojima podrivaju pobunjene građane, ali jedinstveni su u napadima na studentsku izbornu listu. Iako lista još nije formirana, vlast i opozicija, združenim snagama, pokušavaju da kompromituju i diskvalifikuju pojedince za koje se pretpostavlja da će se naći na njoj.

Ne valja profesor Milo Lompar. Ne valjaju ni Novak Đoković, Jovo Bakić, Vladan Đokić, Zdenko Tomanović, Alek Kavčić, Vladimir Pavićević, Božo Prelević... Da, svima mogu da se nađu mrlje u karijeri – nekima veće, nekima manje – ali kritika postaje besmislena kad se oni uporede sa Vučićevim kadrovima.

Po istoj logici s kojom se Ponoš zalaže da Vučić ostane na vlasti dok god ne budu promenjeni izborni uslovi, opozicioni kritičari studentske liste zastupaju ideju da na državnim funkcijama ostanu spodobe poput Brnabićke, Malog, Macuta, Gašića i Glišića, Dačića, Jovanova, Rističevića i ostalih grla iz naprednjačke ergele.

Da, Đokić je izabran za rektora Beogradskog univerziteta uz pomoć naprednjačkog lobija. Međutim, i dok je bio pod rafalnom paljbom režimskih medija, imao je snage da odbije Vučićev poziv na pregovore, sve sa suštinskim objašnjenjem: Vučić nije nadležan. Kad je prihvatio da razgovara sa novoizabranim premijerom Đurom Macutom, rektora su napali i oni opozicionari koji su išli ili su se nudili da idu na Vučićevo kanabe. Istovremeno, Đokić je uspostavio odnose sa uticajnim zapadnim diplomatama, zbog čega je percepiran kao njihov favorit u trci za preuzimanje vlasti, ali tako da se ne promeni ništa osim Vučića.

Po tom modelu, koji je pre pet godina primenjen u Crnoj Gori, sa vlasti bi bio zbačen kriminogeni diktator, ali državna politika bi ostala ista. Srbija bi, pod Đokićem, nastavi da sprovodi naloge iz Vašingtona i Brisela, da rasprodaje javne resurse, uključujući i rudnik litijuma, pa i da tone u dužničko ropstvo, prebacuje mu se.

Sličnim kritikama je izložen advokat Zdenko Tomanović. Osim spornog izbora klijenata – Slobodan Milošević, Miroslav Mišković, Joca Amsterdam, Darko Šarić – Tomanović je problematičan zbog posrednih  veza sa Vučićem. Kao pravni zastupnik Slobodana Milenkovića, zvanog Mali Senta, tada na funkciji načelnika Četvrtog odeljenja beogradske policije, Tomanović je  pokušao da abolira braću Vučić od saradnje sa Predragom Koluvijom, šefom organizovane kriminalne grupe, koja je proizvodila drogu na plantaži „Jovanjica“.

– Andreja Vučića nema u „Jovanjici“ – ponavljao je Tomanović mantru, koju je prvi izneo Mali Senta, a potom razglasili policajac Milan Domanović i novinarka Jelena Zorić.

Pošto policija i tužioci nisu mogli da otvore Koluvijin Blackberry telefon, nije jasno na osnovu čega Tomanović tvrdi da Andreja Vučića nema u „Jovanjici“. Možda nema, možda ima. S obzirom da Tužilaštvo za organizovani kriminal nije prihvatilo Koluvijinu ponudu da sam otključa telefon, biće da su se plašili onoga što će tamo videti. A, veze Andreja Vučića i drugih optuženika za organizovani kriminal, poput Slobodana Malešića, već su dokumentovane u sadržajima telefonskih komunikacija.

Vučić i njegovi mediji satanizuju čak i Novaka Đokovića. Zbog podrške studentima, Đoković je već mesecima izložen besmislenim, ali brutalnim optužbama da se dopinguje, da nije srpski patriota jer porez plaća u Monte Karlu i sl. Vučić zna da bi Đokovićeva kandidatura, pa čak i samo javna podrška studentskoj listi ugasila i poslednju nadu u mogućnost opstanka SNS-a na vlasti. O istom trošku, Novak bi sa političke scene počistio i Vučićeve opozicionare.

Ujedinjeni strahom, vlast i opozicija gruvaju i po Aleku Kavčiću, osnivaču fondacije, koja je građanima pomogla, i to na najkonkretniji način – novcem – više nego svi poklitikanti zajedno. U napadima na Kavčića prednjače Vučić i Aleksić, kao da su obnovili saradnju od pre deset godina, kad su zajedno formirali vlast u opštini Trstenik.

Ko god ima podršku studenata nalazi se na udaru režimsko-opoziciono-nezavisnih parazita, ali niko kao prof. dr Milo Lompar. Zastupajući nacionalne i liberalne stavove, Lompar je odavno na tapetu svih ekstremista. Za radikale i ostale pećinske nacionaliste nije prihvatljiv zbog sklonosti da promoviše liberalne ideje, a evro-fanaticima smeta jer odbacuje njihove autošovinističke optužbe na račun svega srpskog. U takvim okolnostima, ne čudi što ga podjednakom žestinom napadaju štetočine svih boja.

U tom ansamblu najglasnije bubnja profesor Čedomir Antić. Pre tri decenije, Antić je bio jedan od lidera studentskog protesta, koji je pokrenut zbog izborne krađe u novembru 1996. godine. Studente koji sada protestuju, on naziva nacistima čiji „interes sigurno nije da Srbija bude jaka i stabilna država“. Antić je srpske interese godinama branio sa pozicije portparola Demokratske stranke i potom kao član predsedništva G17 plus. U vreme prve vlade Vojislava Koštunice, pretio je da će je G17 napustiti i oboriti ukoliko hitno ne uhapsi i izruči Haškom tribunalu Radovana Karadžića, Ratka Mladića i grupu policijskih i vojnih generala. Sa istim zanosom, Antić brani Vučićevu verziju „srpskog sveta“ od svih kritičara, a naročito onih sa jačim nacionalnim nervom, kao što je Milo Lompar.

– Srpska napredna stranka je ovakva i onakva, promenila je svoju ideologiju, politički pol je promenila i pobedila na izborima koje je organizovao neko ko je imao vlast. Izvolite, blokaderi, uradite i vi isto. Ali, razmislite… Nemojte da mi kupujete Koštunicu sa TEMU-a, ovog naduvenka Mila Lompara, nego nađite nekog pravog Koštunicu, boljeg od onog što je bio – kaže Antić.

Kao pravi Vučićev mentalni dvojnik, Antić ne može da se zaustavi samo na vređanju Lompara, nego mora da kroz blato režimskih medija provlači i njegovu suprugu. Kao neoprostiv greh i krunski dokaz njene izdajničke delatnosti, on ističe da je prof. dr Vesna Lompar pisala udžbenike, koje je objavljivala izdavačka kuća Klett. Isti Antić, koji je zahtevao izručenje srpskih političara i oficira Haškom tribunalu i koji je javno tvrdio da Srbija mora da prizna albansku republiku Kosovo, sada optužuje Lomparevu suprugu za saradnju sa nemačkom firmom.

Antić, kao i ostali naprednjački botovi, ne sme da pomene da je SNS omogućio Klett-u da postane dominantni izdavač srpskih udžbenika. On ne pominje da Vesna Lompar nije zaposlena u toj nemačkoj firmi, koja je objavila veliki broj udžbenika i radnih svezaka, čiji je ona autor ili koautor. Takođe, prećutkuje istinu da se Vesna Lompar otvoreno i odlučno suprotstavila izbacivanju dela Desanke Maksimović iz jedne čitanke, koju je objavila Klett.

Uostalom, samo u naprednjačkom mulju postoje bića koja, poput Antića, mogu opušteno da lažu i vređaju članove porodica političkih protivnika, i sve to kao ovlašćeni tumači tuđeg morala. Pritom, isti taj Antić je napustio svoju porodicu, ostavio je suprugu sa dvoje dece sa posebnim potrebama. Sa takvim moralnim kapacitetom, ne čudi što može opušteno da lupeta budalaštine kakvih bi se postideo i Dragan J. Vučićević.

– Blokaderi su se sapleli i žele da vlast dobiju bez izbora – rekao je Antić dve nedelje nakon što su studenti izneli zahtev za održavanjem vanrednih izbora.

Manje prljave, ali mnogo opasnije sabotaže studentskog protesta primenjuje Đorđe Vukadinović, osnivač Nove srpske političke misli. I njegova politička karijera je obeležena prilagođavanjem stavova vlastitim lukrativnim interesima. Dok je imao poslanički mandat, koji je dobio na listi Dveri, Vukadinović je odbacivao ideju o bojkotu Skupštine, a onda i izbora. Svakoga ko je tvrdio da ne treba učestvovati na nezakonitim i montiranim izborima 2020. godine, nazivao je revolucionarom, koji poziva na nasilnu promenu ustavnog poretka. Na sledećim izborima, kad nije uspeo da se udene ni na jednu listu, pozivao je opoziciju na bojkot, da ne daju legitimitet Vučićevoj diktaturi. Sa istim motivom, pošto nema šanse da dobije mesto na budućoj studentsko listi, Vukadinović radi sve što Vučić voli.

Besramno, gore od svakog ćacija, tvrdi da pobunjenih studenata ima samo desetak hiljada, da je to minorna snaga koja ne može da se suprotstavi režimskoj glasačkoj mašineriji od milion penzionera. Kad bi to bilo tačno, a nije, onda bi studenti bili samonikli, stvoreni u epruveti, bez roditelja, braće i sestara, baba i deda, rođaka, komšija i ostalih nekoliko stotina hiljada građana, koji su učestvovali na više od tri hiljade protesta, održanih unazad osam meseci.

Dok su studenti organizovali proteste i marševe, budeći Srbiju, Vukadinović je objavljivao rezultate istraživanja, koja je radila njegova firma. Prema tim podacima, studentske zahteve je podržavalo 80 odsto građana. Vremenom, podrška se osipala. Pred vidovdanski protest, pala je na 56 odsto, da bi se, posle zahteva za vanrednim izborima, spustila na samo 42 odsto. Na kraju, pre nekoliko dana, Vukadinović je objavio da bi „ukoliko bi se sutra održali novi izbori, za studentsku listu glasalo 23,2 odsto“, a Vučićeva lista „Pokret za narod i državu“ dobila bi 40,2 odsto glasova.

Naravno, takav rezultat ne bi mogao da se namesti ni uz pomoć vlaške magije. Kad bi bilo tačno da je naprednjačka lista duplo jača od studentske, Vučić bi već raspisao vanredne izbore. Ovako, pošto Vučić i Vukadinović, kao i svi ostali građani, znaju da je to brutalna laž, od toga nema ništa.

Vanredni izbori će, nema sumnje, biti održani mnogo pre nego što bi to Vučić hteo. Naprosto, to je jedini način da se izađe iz političke i društvene krize. Sve ostalo vodi u totalnu anarhiju, punu nasilja, zločina i krvi. Što se Vučića tiče, on nema ništa protiv da se i takvim sredstvima održava na vlasti, ali to nije moguće, ne daju mu strani mentori. Vučić možda može da još neko vreme odlaže neizbežno suočavanje sa voljom glasača, sve s nadom da će njegovi ortaci iz lažne opozicije uspeti da razbiju ili bar umanje značaj studentske liste.

Lideri te i takve opozicije vredno rade u svom i Vučićevom interesu. Iako sami izbegavaju direktnu konfrontaciju sa studentima, za šaptačke diverzije angažuju svoje botove, koji po društvenim mrežama šire licemernu devizu: „Daćemo podršku studentima tek kad vidimo ko im je na listi“.

Do tada, neka vlada Vučić. Neka opljačkani novac iznosi iz Srbije, a kredite ulaže u megalomanski EXPO. Neka naprednjački kriminalci u policijskim uniformama prebijaju i hapse omladince. Neka se šire „Beograd na vodi“, „Ćacilend“, Rio Tinto. Neka padaju nadstrešnice, krovovi i plafoni.

Opozicioni lažovi nameću lažnu dilemu oko toga ko će naslediti Vučića na vlasti, iako i sami znaju da se oslobođenje Srbije od tiranije mora izvršiti u dva koraka. Prvim, treba smeniti Vučića i SNS sa vlasti kako bi se stvorili uslovi za drugu fazu, u kojoj će biti održani fer i pošteni demokratski izbori. Osim toga, zaista nije bitno ko će predvoditi studentsku listu i, posle pobede na vanrednim izborima, dobiti priliku da sastavi novu vladu. Ko god to bude, sigurno neće organizovati svoje kriminalne klanove, štititi ubice i progoniti političke protivnike. Svejedno da li na vlast dođu Lompar, Đokić, Kavčić ili neko drugi, niko neće praviti ortačke kombinacije sa Veljkom Belivukom, Zvonkom Veselinovićem, Predragom Koluvijom, niti će voditi smrtonosne kampanje kakvima su bili izloženi Oliver Ivanović, Vladimir Cvijan i ostali pokojnici čiji kosturi u Vučićevom ormaru čekaju pravdu.

Studenti su promenili Srbiju. Više ništa nije isto, pa neće biti ista ni politička scena, a ni sistem koji je stvorio Vučića i njegove lažne opozicionare.