NIS – Vučić postoje dva puta.
Za godinu dana, i pored deklaracija da “radi i dan i noć” za spas NIS-a, Vučić i Vlada praktično nisu ponudili konkretno i trajno rešenje. Sankcije SAD, blokirani izvozi nafte, stanje rafinerije i bankarski transferi — sve to dovodi Srbiju na ivicu ekonomskog rizika.
Radna mesta, snabdevanje i cena goriva, u ovom slučaju nisu samo tehničko pitanje — već sociopolitički test sposobnosti vlasti da zaštiti nacionalne interese.
Iako tvrdi da „nikada ne ide na odmor“ i da „radi 20 sati na dan“, Vučić za godinu dana nije uspeo da reši pitanje NIS-a, već je vreme provodio u TV studijima. Prema izvorima iz vlasti, najbliži je odluci o nacionalizaciji NIS-a, jer ga Bratislav Gašić i Nikola Petrović ubeđuju da bi tako „sačuvao radna mesta“ i amortizovao politički udar. Druga opcija koju vlast razmatra jeste puštanje NIS-a u stečaj, pa onda preprodaja iz stečajne mase po minimalnoj ceni — model koji bi otvorio prostor za tajkunske kupovine i kontrolisane aranžmane.
Vučić je, ponovno, pokazao da je sposoban za retoričke manevre — obećanja, ultimatume, planove “ako / možda / eventualno”. Ali u slučaju NIS-a, retorika nije praćena odlučnošću ni transparentnošću. Dvostruki pristup (izbegavanje nacionalizacije + eventualna otkupnina ili prodaja iz stečaja) deluje kao strateška neodlučnost — možda čekanje da problem sami “izblede”.
Za građane Srbije, radnike NIS-a i korisnike goriva, to znači samo jedno: nesigurnost i rizik — bez garancije da Vučićevo “spašavanje” neće završiti sa prodajom na sniženju, gubitkom radnih mesta ili povećanjem cena.
Na jednoj strani, Vučić tvrdi da je “svestan da ne sme da otme imovinu” i da “nacionalizacija ili konfiskacija nisu opcija”.
S druge, Vlada Srbije je, prema dokumentima, usvojila plan da — ukoliko Rusi ne pronađu kupca — država interveniše, preuzme upravljanje i eventualno ponudi “najvišu cenu” da otkupi NIS.
Taj “za sedam dana moramo da imamo rešenje” scenario, koji je Vučić prezentovao, danas je protkan zbunjujućim pomeranjima rokova, pretećim izjavama o zatvaranju rafinerije i ekonomskim rizicima — bez jasnih garancija da će zaposleni i potrošači biti zaštićeni.
Dok Vučić balansira između Moskve, Pekinga, Vašingtona, Brisela i sopstvenog stranačkog kruga, energetski sektor trpi posledice, a tržište goriva zavisi od političkog signala jednog čoveka. Kao rusofil i dobitnik ordena Vladimira Putina, nalazi se u poziciji u kojoj svaki potez nosi cenu, a svaki dan odlaganja povećava rizik i za budžet i za energetsku stabilnost države. Šta će na kraju izabrati — nacionalizaciju ili stečajni manevar — ostaje da se vidi.
