Ispod vulkana, u podzemnim prostorima, magma se skuplja. Smeč protiv Nadala u Pekingu. Dekoncentracija kad ne treba s Marijem na njegovom terenu, u Londonu. Gomila se u dubini duše. Prokleti lakat i suze u Riju posle poraza od Del Potra. Za erupciju se čekaju idealni uslovi, kažu. Stvoreni su, Tokio, to je to. Pomračenje svesti protiv Zvereva. Kao da je malo utihnulo. Ne, opet kipti, burlja. Četvrtog avgusta 2024. godine desila se dugo čekana erupcija, i pokuljalo je iz Novaka, ali i iz svih nas. ZLATO!
„Van pameti, bolesno šta Novak radi, pomera granice normale“
Vratio sam se iz Lila u pola četiri ujutru, u gluvo doba noći kupio kartu za finale i legao znajući da će to biti jedno od onih jutara kada me budi adrenalin.
„Osvaja li Nole“, to i varijaciju na temu tog pitanja dobio sam sigurno tridesetak puta u poslednja 24 sata. U Đokovića uvek verujem – suludo bi bilo ne verovati – ali Alkaraz mi je favorit. Rezonujem, moraće Karlos da odigra malo slabije, da ga Nole uhvati nespremnog, kao u prvom setu na Rolan Garosu prošle godine.
Dok smišljam scenarije po kojima bi to moglo da se dogodi, već polako krećem ka Rolan Garosu. Usput pravim anketu, otprilike je 50-50. Ulazim u kompleks, sedam, promatram. Mnogo naših ljudi, naših zastava.
„Karta 500 evra, ali ovako nešto se doživljava jednom u životu“. Pomerene karte, odloženi planovi, naprasne odluke da se zapuca do Pariza – čak i iz Čikaga – a svima na licu nada da će prisustvovati nečem istorijskom.
Zauzimam svoje mesto u gornjem prstenu, s boka, oko 13.40. Spuštao sam sebi očekivanja u nadi da ću smanjiti tenziju, ali već vidim da to nije moguće. Izlaze na teren, oči mi se pune suzama od veličine trenutka.
U glavi mi je Vimbldon. Da, vidi se da se Nole bolje kreće, dvaput sam pričao s Troickim, koji je isto to isticao, ali ipak, ubedljiv je ono poraz bio. Već po prvim kretnjama, načinu na koji Đoković prolazi kroz loptu, jasno je da će ovo biti drugačije popodne.
A onda – dva sata i 51 minut najboljeg što sport može da ponudi. Ne može se Karlosu zameriti mnogo toga, možda je na dve-tri brejk lopte mogao za nijansu odvažnije, ali sve druge rivale bi ovakvom igrom ubedljivo pobedio.
„Idemo, Nole, hajde“, urlam, a pored mene je tiši Indijac, koji ipak upadljivo navija za Noleta. Kada Đoković treba da odigra smeč, stežem ga za rame, razumemo se. Oko nas su neutralci, ali su naši navijači znatno glasniji nego u polufinalu – sve vreme daju vetar u leđa.
Na terenu, Novak ima jedan stub kojem se uvek vraća – ne smeš prepustiti osnovnu liniju, ne sme on češće da diktira. U tu svrhu, Đoković upotrebljava sve iz lepeze svojih rešenja – ne stidi se da napadne u forhend, da promeni smer bekhend paralelom, da odigra drop šot kada je pravo vreme. Skoro svaka lopta ima svrhu, ima potrebnu dubinu, nema alibi udaraca. Tajming savršen, hvata u penjanju, a kad se brani, lak je na nogama i uvek je i Alkarazu potreban „udarac više“.
Kako to da Novak ne vodi? Zato što i Karlos ima svoju lepezu – skoro svaki drop šot je perfektan, nervira Đokovića time što i na duboke riterne pod noge ima odgovor, a na važnim poenima je hladnokrvan.
Kako vreme prolazi, sve su bolji. Prsa u prsa, štitovi su skinuti, ostali su samo mačevi. Po Novakovim udarcima i govoru tela, jasno je jedno – on će odlučivati o svojoj sudbini, neće biti mudar, neće čekati greške, već će plesati na granici hrabrosti i ludosti. Pokriće za to ima, podseća na onu Australiju 2023, kada je bio povređen i kada je morao više da rizikuje.
Glava počinje da me boli od vikanja, a taj brejk prvog seta najilustrativniji je primer verovatno ključne razlike – teniski gledano – u velikom finalu. Servis. Novak je prethodno uglavnom sjajnim servisima spasao osam brejk lopti, a tokom celog meča je Alkaraz – koji inače nije sklon negativnom govoru tela – gestikulirao frustrirano jer nije uspevao da čita Novakove servise dobro kao inače. Imao je Novak malo sreće kod vinera iz riterna za 4-3 u taj brejku prvog seta, ali presudan je bio servis – Đoković je ubacivao i pravio prednost, Alkaraz nije, čak ni onim kikom kojim je inače mučio Novaka.
„Hajde, još samo set, je** te, još samo set“. Usijao mi se telefon posle prvog seta koji je trajao više od sat i po… Šta rade ovi ljudi, pobogu? Svemirski tenis, sudar znanja i volje kakvi se ne viđaju svaki dan.
Po svim teniskim šablonima, očekuje se pad u drugom setu. Možda po brejk na obe strane, možda jednom popusti koncentracija, drugi fizički padne, neko izletanje iz bolesno visokog intenziteta je normalno, ljudsko. Ipak, na terenu su vanzemaljci. Posle Novakovog odlaska u toalet, nastavljaju tamo gde su stali. Gledamo šah, jer obojica koriste svaki centimetar terena, obojica igraju i po dužini i po širini. Gledamo i boks jer, dok točkići taktike rade, sve to izvode brzinom i snagom superteškaša.
Novak preti, lomi, pritiska, ali Karlos ima odgovor. Što je duže tako, to je realnije da ode u kontra, da Noletu naiđe lošiji gem koji menja „momentum“. Međutim, sad Đoković ne dâ – glava puca od tenzije, od emotivne i mentalne energije koju je potrebno uložiti. I ja na tribinama više ne vičem toliko, ne mogu – što je ono nezamislivo bliže, to samo grozničavo želim da već jednom krene sledeći poen. I sledeći.
Opet taj brejk. Dve forhend dijagonale iz defanzive koje mogu direktno u neku interaktivnu izložbu u Luvr, dve dijagonale koje Alkaraz nije stigao ni da okrzne reketom, dve dijagonale koje su definitivno slomile Karlitosov duh. Napokon posrće, poklanja kad ne treba, Nole se ćuška reketom po glavi, kao da sebi govori – imam ga, polako.
Gledam ka nebu, bliže smo trijumfu i ulog je veći. Ipak, nema peripetije – još jedan dubok ritern, pa insajd in forhend – 7:6 (7-3), 7:6 (7-2). Doktorska disertacija najvećeg svih vremena, erupcija koje se ni Kilauea ne bi postidela.
Glasa više nemam, suze kreću, samo dižem ruke dok Nole dole drhti, dok smiruje vulkan osećanja, dok oseća najveće olakšanje u karijeri.
„Ovo je trenutak koji sam čekao celog svog života“.
Šesnaest godina, proći će i Nole hronološki sve one olimpijske turnire na kojima je bio favorit i na kojima nije uspeo. Zato je sada to zlato oko vrata još smislenije i slađe jer, kao što reče Đorđe Balašević: bez crne, bela – ne bi vredela.
Oko mene znojavi, promukli, iznureni, svi kao da smo igrali. Nema toliko euforije koliko ima dubinske sreće. Od kuće mi javljaju, i ulice su prazne, šalju mi ljudi snimke iz kola, sa brodova, sa mora, iz kafića, sa posla, iz dnevnih soba…
„Najveći moj sportski uspeh. Srbijo, volim te, ovo je za tebe!“
I ovo naše ludilo je – za tebe. I lepo si rekao, Nole – uspeli smo.