Dr Milan Terzić došao je na čelo Arhiva Jugoslavije 20. jula 2017. i od tada u Arhivu Jugoslavije se dešavaju sve moguće zloupotrebe finasijskog, kadrovskog, stručnog i svakog drugog institucionalnog nasilja koje je moglo da se dogodi u jednoj ovakvoj ustanovi od nacionalnog značaja koja baštini istorijsku, kulturnu i društvenu memoriju srpskog naroda kroz 20 vek.
U tekstu koji sledi biće iznete i prezentovane samo i isključivo činjenice koje će ukazati na javašluk i neodgovornost prema jednom Arhivu koji je stub i glavna memorija srpskom narodu za njegovu budućnost, koji treba da nastavi svoje trajanje kroz čitav 21. vek i dalje za svoja buduća pokoljenja.
Krenimo tragom činjenica
Poplava arhivske građe u Arhivu Jugoslavije u vreme korone
Nažalost, specijalnost sadašnjeg direktora Arhiva Jugoslavije, po vokaciji doktora istorijskih nauka, Milana Terzića, jeste direktno uništavanje arhivske građe i najvrednijih fondova Arhiva. Direktor, crnogorac, jedva je dočekao koronu zbog koje je kompletno osoblje Arhiva Jugoslavije poslao na, kako su to eufemistički nazvali, rad od kuće. Arhiv je u tom periodu, a radi se o martu, aprilu i maju mesecu 2020. godine, praktično ostao bez svih aktivnosti svojih službi, stručnog nadzora i adekvatnog obezbeđenja ustanove. I kao što to inače biva u takvim situacijama, u jednom od depoa Arhiva (Depo 8), dogodilo se pucanje vodovodne cevi koje je uzokovalo poplavu koja je nedeljama plavila arhivsku građu nekoliko vrednih arhivskih fondova koji broje stotine i stotine arhivskih metara. Kada se konačno saznalo za taj, kako su u izveštaju naveli incident, stručne službe zadužene za urgentnu intervenciju nisu reagovale, već se nedeljama čekalo i tako još dotatno oštećenu i uništenu arhivsku građu ostavilo bez adekvatne stručne zaštite. Rezultat ovakve nebrige i javašluka Milana Terzića jeste uništenje nekoliko arhivskih fondova iz vremena bivše SFRJ (koji se odnose na oblast kulture, prosvete, nauke i sporta, te Novinsku agenciju “Tanjug”), pri čemu posebno treba napomenuti da su svi ovi oštećeni fondovi podležu sukcesiji i u posebnom su režimu obaveze prema zemljama naslednicama.
Kako bi skrenuo pažnju, i zabašurio očigledno krivično delo, a to je oštećenje i nebriga, tj, neadekvatna zaštita arhivske građe kao kulturnog dobra, direktor Milan Terzić smišlja, optužuje i prenosi fokus na stadion FK „Grafičar“ koji koristi da optuži za sopstveno profesionalno nedelanje, zloupotrebe položaja i javašluk. U ovom periodu Terzić forsira priču o potkopavanju temelja zgrade Arhiva, nadogradnji tribina stadiona koje će zatvoriti vizuru Arhiva, osvetljenje stadiona koji preti da u budućnosti možda i zapali Arhiv. Sve su to bile priče i pričice direktora Terzića koji je hteo da zabašuri i prikrije svoj novonastali problem i krivicu, a to je zloupotreba položaja i nestručno vođenje jedne instituicije kakav je Arhiv Jugoslavije. Pogodnost za ovakvu vrstu diverzije Milana Terzića jeste to što je mesec dana nakon poplave u Arhivu Jugoslavije započela rekonstrukcija stadiona FK „Grafičar“. U novonastaloj rekonstrukciji FK „Grafičar“ našlo se savršeno rešenje da se problem i fokus oko poplave arhivske građe skrene i okrene u potpuno drugom pravcu.
U nastavku dajemo isključivo činjenice koje dokazuju stepen javašluka koji je zahvatio instituciju dolaskom Milana Terzića na čelo 2017. godine:
U godišnjem izveštaju Arhiva Jugoslavije za 2020. godinu, u Izveštaju za konzervaciju i restauraciju arhivske građe, navodi se: “… Da je rađeno na spasavanju poplavljene građe iz depoa br. 8, građa je pokvašena a delom i mikrobiološki oštećena. Natopljene fascikle, kao i knjige, sušene su na vazduhu uz svakodnevno okretanje listova uz tretman vrelom peglom ili fenom, zavisno od stepena vlažnosti. Deo građe dezinfikovan je u komori sa timolom a zbog ograničenog kapaciteta komore kao i ubrzanog razvoja plesni veliki broj listova dezinfikovan je sa 2% rastvorom timola u alkoholu. Na ovaj način tretirano je 40 fascikli i 23 knjige evidencije. Preostala građa pokvašena prilikom ovog incidenta (više stotina fascikli) izmeštena je većim delom u tavanske prostorije a manji deo prebačen u izložbenu salu gde je otvorena i u više navrata rastresana kako bi se ravnomerno prosusila. Kada je ovaj process završen građa je u okviru fondovskih celina vraćena na svoje mesto u depo.“
Iz ovog kratkog izveštaja konzervatora Arhiva Jugoslavije o incidentu tj. poplavi arhivske građe može se izvući par zanimljivih činjenica a to je: o koliko velikoj količini poplavljene arhivske građe se radi govori podatak o više stotina fascikli. Ako se zna da jedan dužni metar arhivkse građe ima između sedam do devet fascikli, prostim proračunom dolazi se do podatka da se radi između 80 i 120 m arhivske građe ali tome treba dodati i da je taj broj sigurno i veći budući da se radi o jednom od većih depoa Arhiva Jugoslavije. Podatak da je tako poplavljena građa većim delom izmeštena u tavanske prostorije Arhiva govori o još jednoj u nizu netransparentnosti u radu i kršenju pravila u slučaju nepogoda kako nalaže i Pravilnik o preuzimanju, smeštaju, čuvanju, zaštiti i korišćenju arhivske građe u Arhivu Jugoslavije i o profesionalnoj odgovornosti radnika arhiva u odnosu na arhivsku građu. Po obimu i količini arhivske građe koja je potopljena ne može se govoriti o „incidentu“ kao što je navedeno jer je tome u trenutku saznanja o plavljenju moralo biti obavešteno Ministasrtvo kulture i informisanja Republike Srbije kako bi se preduzele sve moguće i neophodne mere zaštite i očuvanja arhivske građe. Podatak da je tako prosušena arhivska građa vraćena na svoje mesto u depo znači da je vraćena u onaj depo u kome je bila poplava.
Poplava je krenula tako što su pukle vodovodne cevi gde se voda u početku izlivala u zidove depoa br. 8 prolazeći kroz plafon depoa i natapajući zidove koji su upili vlagu, nakon toga voda je počela da natapa arhivsku građu, u početku omote fascikli, a nakon toga i sama dokumenta. Radilo se o ogromnoj količini vode koja je od plafona do poda prostorije natopila stotine i stotine fascikli arhivske građe i prema pričanju zaposlenih koji su izbacivali vodu iz depoa, vode je bilo do članaka. Ako uzmemo u obzir da depo zauzima površinu od oko 100 kvadratnih metara možemo shvatiti razmere poplave. Danima je voda izlazila iz cevi i natapala arhivsku građu a da niko od nadležnih službi nije reagovao jer ih u Arhivu nije ni bilo.
U pitanju su fondovi kulture, nauke i sporta za period FNRJ i SFRJ, kao i određen broj biltena Novinske agencije “Tanjug”. Prilikom tog skaradnog sušenja arhivskih dokumenata na tavanu zgrade Arhiva i u njegovoj izložbenoj sali, komentarisano je i da su dokumenta poprilično izmešana, te da pri vraćanju u depo nisu vraćena u prvobitni poredak (inače, u pitanju su arhivistički sređeni fondovi, koji su u velikoj meri traženi od strane istraživača Arhiva).
Generalno, kada se desilo plavljenje arhivske građe, u Arhivu Jugoslavije nije postojao nikav plan njene hitne zaštite a kada su nadležni iz Agencije za zaštitu na radu „DŽOB“ došli u Arhiv i videli koliko se od te građe oseća vlaga u Arhivu tražili da se ona po hitnom postupku izmesti jer ugrožava zdravlje zaposlenih.
Nažalost, smatra se i da će se ovake situacije ubuduće ponavljati jer ne postoji niti stručna niti profesionalna odgovornost direktora Arhiva Jugoslavije Milana Terzića, posebno što se od strane direktora sve svodi na relativizaciju i umanjenje problema, a da je, po Pravilniku Arhiva Jugoslavije, kada se radi o zaštiti arhivske građe u slučaju požara ili poplave, upravo direktor arhiva, taj, tj lice koje ga zamenjuje u slučaju potrebe, to koje može formirati posebnu komisiju sastavljenu od stručnih radnika Arhiva i koja je nadležna da preduzima dalje pravne i druge mere za pronalaženje odnosno sanaciju oštećenje građe i utvrđivanje odgovornosti za nestanak odnosno oštećenje građe. Niti je formirana komisija, niti je urađen zpisnik sa tačnim popisom oštećene i do kog stepena uništene građe, naprotiv, od strane direktora je nadležnim instancama lažirana i relativizovana čitava ova situacija.
Projekat digitalizacije Foto-arhive „Tanjug“
(Propusti u očuvanju arhivske građe, finansijske zloupotrebe i ugrožavanje i devastacija arhivske građe od nacionalnog značaja)
Tokom 2016. godine Arhiv Jugoslavije je preuzeo skoro kompletnu foto-arhivu Novinske agencije „Tanjug“. U tom trenutku mediji su prenosili stanovište ministarstva i vlade republike Srbije da je građa od kulturnog i nacionalnog značaja zbrinuta i da će Arhiv Jugoslavije kao ustanova koja štiti, brine i čuva arhivsku građu postupati po zakonski utvrđenim procedurama i da će ova građa biti dostupna krajnjim korisnicima.
Najveći deo foto-građe koja je nastala tokom rada Novinske agencije „Tanjug“ nalazi se u okviru fonda 112. Foto-arhiva se sastoji od preko 50.000 filmova i oko 3 miliona negativa, digitalnih fotografija uz koje idu pomoćna informativna sredstva, u vidu inventarnih knjiga filmova negativa i kontaktnih kopija. Negativi „Tanjuga“ čine najvredniji i najdragoceniji deo ovog fonda. Oni po obimu i količini čine najveću kolekciju foto-građe u jugoistočnom delu Evrope, i spadaju u jednu od bogatijih kolekcija takve vrste u svetu.
Početkom 2017. godine u Arhivu Jugoslavije započeta je realizacija projekta pod nazivom Digitalizacija Foto-arhive „Tanjug“, koji je za osnovni cilj imao zaštitu, valorizaciju i digitalizaciju negativa koji po svojoj vrsti i podlozi materijala na kojoj se nalaze imaju ograničen vek trajanja (posebno negativi na staklu i kolorski negativi).
Međutim, projekat koji je trebao biti od vitalnog značaja za kulturu, identitet i budućnost jednog naroda, zbog kontinuirane netransparentnosti tokom njegovog vođenja i rada, zatim namernih kršenja procedura, zloupotrebe finasijskih sredstava, nekompetenntnosti uprave Arhiva Jugoslavije i rukovodećih na ovom prjektu, ali i drugih primera različite vrste zloupotreba, doveo je u pitanje početne razloge njegove same realizacije i nakon gotovo pet godina rada rezultirao permanentnim ugrožavanjem ove arhivske građe.
Najvredniji deo Novinske agencije „Tanjug“ čine njegovi negativi, tj. originali arhivske građe, na kojima su iz dana u dan beleženi najvažniji događaji u Jugoslaviji i inostranstvu.
Osnovni cilj projekta trebalo je da bude njihova zaštita i digitalizacija, kako bi se sačuvali za buduća pokoljenja. Za tu potrebu Arhiv Jugoslavije je dobio enormna novčana sredstva koja su u višegodišnjem trajanju iznosila preko 20 miliona dinara. Nepotrebno je isticati da su to sredstva koja prelaze ukupne troškove Ministarstva kulture i informisanja koja se na godišnjem nivou odvajau za poslove digitalizacije kulturne baštine cele Republike Srbije.
Rezultat petogodišnjih zloupotreba u Arhivu Jugoslavije po pitanju foto-građe „Tanjuga“, jesu da niti jedan negativ nije skeniran, da baza, to jest, aplikacija rađena za tu potrebu i dalje ne funkcioniše, da negativi ni tehnički ni arhivistički nisu zaštićeni, a da o istorijskoj valorizaciji ove foto-građe nema ni naznaka.
Kako je ovo moguće pitaće se mnogi, kao i kako je jedna tako vredna foto-arhiva završila kao balast našeg kulturnog i nacionalnog identiteta?
U prilogu ovog teksta daće se činjenice i argumenti za ovu sramotu i odnos prema nama samima, kao i nacionalnoj arhivskoj građi koju smo dužni da čuvamo i da je štitimo.
Period trajanja projekta digitalizacije foto-arhive „Tanjug“ poklopio se sa institucionalnim i pravnim vakumom same institucije. U periodu od septembra 2017. pa sve do početka 2021. godine Arhiv je radio bez Upravnog i Nadzornog odbora, kojima je u međuvremenu istekao mandat, a pune dve godine u Arhivu Jugoslavije nije postojao ni sekretar ustanove. U takvim uslovima rada i poslovanja, o projektu digitalizacije foto-arhive „Tanjug“ su se, netransparentno i bez službenih zabeleški, donosile isključvo odluke usmene prirode i u zatvorenom krugu ljudi.
Neophodno je napomenuti da Arhiv Jugoslavije ima svoje pravilnike i akta kojima je regulisana obrada svakog arhivskog fonda te njegovo opisivanje i sređivanje. Svi fondovi Arhiva Jugoslavije koji su arhivistički sređeni i obrađeni sa pratećim informativnim sredstvima poput inventara, vodiča i sl, morali su „proći“ kroz Odeljenje za obradu i sređivanja arhivske građe. U okviru ovoga odeljenja postoji Odsek za fondove međunarodnih odnosa, Lične fondove i Zbirke. Po svim procedurama i propisanim aktima foto-arhiva „Tanjug“ bi trebalo da se nađe u obradi Zbirke fotografija Arhiva Jugoslavije, i čiji treba da bude sastavni deo. Iz potpuno nepoznatih razloga napravljen je presedan i digitalizacija foto-arhive „Tanjuga“ poverena je načelniku službe Depoa Milanu Medakoviću koji je istovremeno postao i koordinator projekta. Nakon toga, iz projekta se izuzimaju svi službenici stalno zaposleni u Arhivu Jugoslavije, koji bi po prirodi posla trebalo da budu uključeni u rad projekta, poput konzervatora, načelina Odeljenja za obradu i sređivanje arhivske građe, arhiviste Zbirke fotografija itd.
Koordinator projekta Milan Medaković, u saradnji sa direktorom Arhiva Jugoslavije Milanom Terzićem, i posebno šefom računovodstva Jasminom Kosovac Dragić na projekat ubacuje SPOLJNE SARADNIKE na projektu, koji nisu bili zaposleni u Arhivu Jugoslavije, koji nisu imali niti položen državni ispit, niti potrebna iskustva na obradi i radu na arhivskim fondovima, a posebno ovako važnim fondovima, koji zahtevaju specijalna znanja i iskustva u radu. Hijerarhija i sistem odlučivanja u jednoj ovakvoj radnoj grupi, ad hoc oformljenoj bez neke naročite pripreme i plana, bila je i ostala do kraja nedefinisana, gde je svako od učesnika na projektu mogao da se umeša sa svojim predlozima u proces rada, i gde je svaka intervencija, pa i ona male vrste dovodila do čitave obustave procesa rada i njegovog urušavanja.
Zloupotreba rada na projektu najviše se odrazila na polju netransparentnog trošenja finasijskih sredstava!
Budžetska sredstva koja su odvajana iz godine u godinu za potrebe digitalizacije foto-arhive „Tanjug“, u višemilionskim iznosima trebala su da budu utrošena za izradu aplikacije (baze) za potrebe Foto-arhive, zatim za samu fizičku zaštitu negativa (obezbeđivanje novih košuljica i spremišta na kojima se pod posebnim uslovima i temperaturom čuvaju negativi, kao i specijalne kutije, metalni ormari gde će oni biti odloženi itd…) i za najvažniji segment projekta, a to je bila digitalna konzervacija negativa, čime bi se otklonila njihova buduća oštećenja i izbegla dalja fizička manipulacija, i kako bi se konačno trajno zaštitili.
Međutim, dobijeni novac preusmeravan je na novoangažovane spoljne saradnike koji su se vodili da rade na poslovima projekta digitalizacije foto-arhive „Tanjug“, a da je jedan deo njih zapravo bio angažovan na potpuno drugim poslovima u okviru rada ostalih Odeljenja Arhiva Jugoslavije, ali su novac dobijali sa projekta i za njih su vođeni dupli izveštaji o mesečnom radu, jedan fiktivni, vezan za rad na projektu digitalizacije foto-arhive „Tanjug“ a drugi stvarni, za poslove na kojima su zaista radili.
Većina tako angažovanih saradnika vodila se preko Omladinske zadruge DIS.
Verovatno se radilo o nekoj vrsti ugovora o tehničkoj saradnji između Omladinske zadruge DIS i Arhiva Jugoslacije, jer na sajtu Arhiva ne postoji tender javne nabavke kako bi se ovaj angažman opravdao, a posebno što se projekti ovog tipa, kao što je ovaj, od nacionalnog značaja, nikada ne vode preko Omladinskih zadruga i raznoraznih agencija, jer zadiru u samu srž struke i rada na tekućim opisima poslovima Arhiva Jugoslavije, koju nijedna omladinska zadruga ne može da pruži. Takvo angažovanje spoljnih saradnika preko Omladinske zadruge DIS trajalo je preko dve godine, gde je Arhiv Jugoslavije isplaćivao milionske iznose budžetskih sredstava za Omladinsku zadrugu DIS preko fiktivnih faktura u kome su se navodili radni časovi angažovanih (veći broj njih uopše nije ni radio na projektu digitalizacije foto-arhive „Tanjug“) i gde je Arhiv prikazivao fiktivan rad angažovanih dostavljajući Zadruzi overen i potpisan uput-predračun za uplatu sredstava. Nakon toga Omladinska zadruga je uplaćivala obične šalterske uplate tako angažovanima iako su za njih od strane Arhiva Jugoslavije odvojena bruto sredstva, ali doprinosi za penziono, socijalno, i zdravstvenu zaštitu nisu uplaćivani.
Izveštaje o mesečnom radu i učinku angažovanih na projektu, potpisivao je koordinator projekta Milan Medaković, a finansijske transakcije vezane za digitalizaciju Foto-građe“ Tanjug“, sprovodila je, sa znanjem direktora Milana Terzića, Jasmina Kosovac Dragić, rukovodilac finasijskih i računovodstvenih poslova Arhiva Jugoslavije, koja je radeći u Arhivu bila u sukobu interesa jer je imala i svoju privatnu firmu za knjigovodstveno-finasijske poslove (gde je pojedinačne partnere, poput npr. „Krojačeva škola“, sa kojima je poslovala preko svoje privatne firme angažovala na projektima Arhiva Jugoslavije, a uvidom u poreske dužnike države Srbije, može se videti da je njena firma dužna nekoliko miliona dinara), i koja je budući da je stekla uslove za odlazak u penziju i dalje radila u Arhivu, pod vrlo nejasnim i nedefinisanim uslovima o zaposlenju.
Tokom višegodišnjeg rada na projektu utrošeno je preko 20 miliona dinara, a da nijedan negativ nije niti skeniran (sem onih po zahtevu stranaka i korisnika Čitaonice Arhiva Jugoslavije), niti zaštićen digitalnom konzervacijom. Tokom trajanja projekta na fondu nije izvršena niti arhivistička, niti istorijska valorizacija foto-građe (ne postoji, a struci je obavezan, klasifikacioni plan o sređivanju ove građe, ne postoji istorijska beleška fonda, kao što nije utvrđena ni signatura fonda, a što su sve elementrni i osnovni elementi rada struke), a nijednom prilikom nije konsultovana ni služba konzervacije u Arhivu Jugoslavije kako bi se ustanovila ugroženost određenih negativa, te odredili prioriteti u digitalnoj konzervaciji.
Nepostojanje plana obaveznih radnji u sređivanju ovakog fonda doveli su to toga da se godinama vršilo samo besomučno i nasumično skeniranje kontakt-kopija (tj. derivata originala negativa), u ovm slučaju pomoćnih informativnih sredstava koji bi, da su izvedene stručne radnje završili kao bezvredan registraturski materijal, ili običnim rečnikom rečeno, završile bi u škartu, zato što bi adekvatnom obradom negativa izgubile svaku arhivsku vrednost. Rezultat ovakvog rada na projektu jeste da se zaštitio, uskladištio i skenirao bezvredan registraturski materijal koji je trebao da posluži onome čemu je svojevremeno bio namenjen u Novinskoj agenciji Tanjug“, a to je korištenje kontakt-kopija za pregled čime se štitio negativ izbegavanjem njegove fizičke manipulacije (upravo je iz ovog razloga koji se odnose na zaštitu negativa i sama Agencija „Tanjug“ svojevremeno želela da pokrene projekat digitalizacije svojih negativa).
U arhivistici i stručnoj praksi arhiva u svetu ne postoji veći presedan kao ovaj koji se dogodio u Arhivu Jugoslavije, a to je da je jedan arhiv, štitio, skenirao, i pripremao projekat digitalizacije na osnovu kopija, to jest derivata izvedenih iz originala arhivske građe, a da original, u ovom slučaju film (sa pripadajućim snimcima negativa) ostane netaknut. Pritom, prema tom istom negativu se odnosilo kao da je bez vrednosti, te je takvo nestručno tretiranje dovelo do njegovog ugrožavanja i dalje devastacije.
U novinskoj agenciji „Tanjug“ negativi su bili pohranjeni u za to propisane metlne ormare, predviđene za njihovo adekvatno čuvanje. Preuzimanjem ove građe od strane Arhiva Jugoslavije 2016. godine negativi su smešteni u neprilagođene kartonske kutije koje su već bile korišćene i odbačene prilikom sređivanja nekog drugog fonda. Pri tome, negativi koji su se već nalazili u svojim kovertama i košuljicama prenatrpavani su u ove kutije, kako bi u jednu kutiju stalo što više filmova sa negativima, pri čemu se nije vodilo računa da su neki od negativa na staklenoj podlozi a samim tim i osetljiviji od drugih, pa i lomljivi.
Istovremeno, za manje vredne kontakt kopije, koje su se do tada nalazile u Tanjugovim registratorima (klaserima) naručile su se potpuno nove arhivske kutije. Još jednom, prioritet se daje kopiji a original zapostavlja u svakom njegovom segmentu zaštite. Skeniranje kontat kopija na kojima su se primenili određeni standardi prilikom samog procesa rada, doveli su do toga da je takva digitalna građa skeniranjem zauzela nekoliko terabita memorijskog prostora. U budućnosti ovakva migracija podataka, sa jedne platforme na drugu, biće gotovo nemoguća i iziskivaće ogromna novčna sredstva a da se pritom radi i o kopijama negativa a ne o originalima. U prilog tome već govori slučaj da je tokom rada na projektu zabeležen incident kada su sa mrežnog servera pregorela dva eksetrna hard diska sa bekap podacima isključivo Novinske agencije „Tanjug“ (neki delovi podataka su se i trajno izgubili).
Skenirana građa rađena je u tiff formatu visoke rezolucije gde je svaki sken zauzimao približno oko 30 mega bajta memorije, što je zauzelo približno pet terabita podataka, jer je skenirani materijal pohranjen i na mrežni server i na eksterne hard diskove plus na lokalnu mrežu na kojoj se nalaze i master kopije u jpg formatu (sve vreme u pitanju su kontaktne kopije originala). Zatim, uopšte se nije posvetila dovoljna pažnja digitalnim snimcima koji jesu popisani (preko 300 kompakt diskova) ali nije izvršen njihova konverzija tj. prebacivanje podataka na drugu digitalnu platformu. Ovo je posebno važno budući da su optički diskovi u odnosu na druge podloge najosetljiviji i da je njihov rok trajanja u zavisnosti od proizvođača između 20 i 30 godina. Već sada velikoj većini digitalnih snimaka ističe rok s obzirom na vreme njihovog nastanka i pojedini ne mogu da se otvore preko cd čitača (što se pokazalo u praksi).
Kolor negativi su čak ostali nepopisani, a zbog njihove vrednosti i podloge na kojoj su rađeni takođe su ugroženi, s obzirom na to da je njihov rok trajanja kraći od crno-belih negativa, a njihov smeštaj iziskuje poseban vid čuvanja, na nižim temperaturama i poosebnim prostorijma predviđenim za to. Ni u ovom slučaju projektom digitalizacije Foto-arhive „Tanjug“ nije predviđena adekvatna zaštita.
Poseban segment zloupotrebe i netransparentnosti vođenja ovog projekta čini nabavka male vrednosti koju je Arhiv sklopio sa Matematičkim institutom SANU vezano za izradu softvera za projekat digitalizacije Foto-arhive „Tanjug“ od 7. avgusta 2017, u vrednosti od 2.388.000,00 RSD sa pdv-om. Ponuđač se obavezao ugovorom da će Arhivu Jugoslavije isporučiti softversku aplikaciju u roku od godinu dana.
Naručilac je u dokumentaciji naveo da se ponuđač mora, pri izradi aplikacije, držati standarda za opis arhivske građe poput ISAD(G) standarda, međutim koordinator projekta Milan Medaković, iz njemu znanih razloga pri radu na projektu nije se pridržavao standarda već je ponuđaču dostavljao meta-podatke i strukturu fonda koja je bila proizvoljno određena i nije usklađena sa ovim niti bilo kojim drugim stručnim standardom. To je dovelo da Arhiv Jugoslavije nije isporučio potrebne elemente za funkcionisanje date aplikacije tako da je softverska aplikacija nakon četiri godine ostala nezavršena, nefunkcionalna a pri tom i preskupo plaćena, čak i za ovakvu vrstu projekta.
Takođe, za četiri ipo godine trajanja projekta nije se moglo zaključiti da li se aplikacija radi specijalno za Foto-arhivu „Tanjug“ ili za ostale fondove i fotografije Arhiva Jugoslavije, uključujući i „Tanjug“. Poslednja testirana verzija, koja je upućena Arhivu Jugoslavije u martu 2021, sa kojom je trebao biti regulisan i primopredajni ugovotr o projektu, a koji takođe nikada nije realizovan, bila je potpuno nefunkcionalna, bez zadovoljavanja elementarnih unosa osnovnih meta-podataka, dok joj hijerarhija i struktura fonda uopšte nisu funkcionisali. Paradoksalno, u zvaničnim dokumentima Arhiva Jugoslavije se već duže vreme vodi da je aplikacija završena, pri čemu se Ministastvu kulure i informisanja RS daju lažne informacije da aplikacija postoji i radi, i da se u nju sistematski ubacuju digitalizovani objekti koje Arhiv Jugoslavije vrši kroz različite projekte skeniranja svojih arhivskih fondova. Posebno treba napomenuti da su se u aplikaciju od aprila ove godine počele unositi skenirane kontaktne kopije, ali i da je taj proces dosta diskutabilan i veliko je pitanje kada će i kako zaživeti. Negativi, nažalost, uopšte nisu u opticaju za struču obradu i zaštitu, jer aplikacija paradoksalno, uopšte ne podržava tu opciju.
Konačno, projekat za koji je odvojeno preko 20 miliona dinara koja su izdvjena iz budžeta Ministastrva kulture i informisanj RS za potrebe digitalizacije filmova negativa Foto-arhive „Tanjug“ kroz period 2017–2019. rezultirao je time da su negativi kao najvredniji deo fonda dolaskom u Arhiv Jugoslavije postali ugroženi, i kulturno i fizički, da softverska aplikacija predviđena za obradu ne funkcioniše u dovoljnoj meri već više daje privid i simulaciju rada. Rezultat petogodišnjeg rada na projektu ima za posledicu da stručna lica iz Arhiv Jugoslavije zadužena za obradu i sređivanje arhivske građe, kao i za konzervaciju, i dalje nemaju pristup projektu gotovo do nivoa zabrane od strane koordinatora projekta Milana Medakovića i direktora arhiva Milana Terzića. Koordinator projekta i direktor Arhiva Jugoslavije jesu osobe bez ikakvog iskustva u poslovima digitalizacije a odluke o projektu su im se zasnivale isključivo na usmenim saopštavanjima zasnovanim na ličnom nahođenju bez službenih beleški, zapisnika i prepiske.
Filmovi negativa foto-arhive „Tanjug“ ostaju i dalje fizički ugroženi, na nekima od njih već su primećena oštećenja i devastacije koja se ne mogu sanirati čak ni digitalnom konzervacijom, i ako se u narednom periodu nešto konkretno ne preduzme po pitanju njihove stručne zaštite jedan deo ove foto-građe biće trajno i zauvek izgubljen.
Projekat digitalizacvije foto-arhive „Tanjug“ u svojoj osnovi predviđao je dve faze. U prvoj fazi koja je trebalo da traje u periodu 2017–2018. bilo je predviđeno da se izrade meta-podaci za fond, aplikacija kao i arhivistička i istorijska valorizacija fonda i informativnih sredstava, kao i tehnička zaštita negativa. U drugoj fazi, koja je bila prediđena da traje dve godine, 2019–2020. bilo je predviđeno da se skeniraju i u aplikaciju ubace negativi, pri tome prateći prioritet stanja njihove ugroženosti i sl, i nakon toga da se javnosti prezentuje Foto-arhiva „Tanjuga“ sa svim svojim vrednostima i kvalitetima.
Nažalost, nijedna od faza nakon ulaska u čak petu godinu projekta, nije završena, a neka nije ni započeta, sa vrlo mračnom prognozom da u ovoj konstalaciji raspodela odgovornosti i zaduženja nikada neće ni biti. Projekat digitalizacije foto-arhive „Tanjug“ je splet nesrećnih adminastrativno-institucionalnih sklopova u Arhivu Jugoslavije, ličnih zlolupotreba položaja pojedinih vodećih i angažovanih na projektu, kao i nedostatak uvida u transparentnost i tok projekta, a što je posebno fingirano i lažno predstavljano u njegovim izveštajima nadležnom Ministarstvu. Sve ovo rezultiralo je da se odustane od struke i da se struka zloupotrebi, nemareći nijednog momenta za kulturno dobro za koje je Arhiv i pravno obavezan svojom osnovnom delatnošću, a to je da ga čuva i štiti. Pre svega to je i lična odgovornost direktora Milana Terzića kome su poznate sve gore navedene činjenice, ali koji na posebno sazvanim sastancima radnog kolektiva govori kako je „Tanjug“ završen i kako je posao odrađen, sa strogom zabranom da se o projektu u budućnosti sme drugačije govoriti. Paradoksalno, rezultat će biti suprotan, a to je sa će u bližoj budućnosti negativi kao originalno svedočanstvo propasti i tako najvrednija foto-arhiva u ovom delu Evrope otići u definitivnu prošlost.
Zaustavimo propadanje
U Arhivu Jugoslavije već duži niz godina postoji jasna intencija da se institucija, kadrovski, finasijski i stručno uruši a sadašnji direktor Milan Terzić je apsolutno pogodna ličnost za to, jer svojim neznanjem, nestručnošću i neiskustvom u rukovođenju dovodi instituciju na rub provalije. U Arhivu Jugoslavije je zacario potpuni nerad zaposlenih, pošto lenji direktor Terzić uglavnom za zaposlenima razgovara o lepom vremenu i planovim kuda letovati. Preporuka Terzića su hrvatska mondenska letovališta Jelsa i Mljet koja Terzić posećuje iz godine u godinu. Svaka pomisao da bi trebalo nešto raditi ili upozorenje zaposlenih samom Terziću o nagomilanim problemima u instituciji završava se diskretno preko posrednika i to pretnjama otkaza o radu.
Apelujemo na sve da se zaustavi propadanje jedne tako, za državu Srbiju, važne institucije, jer memorija 20 veka, jeste ključ opstanka Srba u 21. veku. Bez tog sećanja i njegovim gubitkom izgubiće se i poslednja nada da ćemo se pronaći u budućnosti i kao narod ,i država koja je proizvod tog istoga naroda.