Analiza
Duboka srpska nacija
Dragomir Anđelković
Prošlo je već mesec dana od ogromnog zagrebačkog koncerta Marka Perkovića Tompsona, a mnogi u Srbiji nastavljaju da se čude. I to ne samo zato što se na pomenutom političko-muzičkom događaju – na kome je u nemaloj meri otvoreno veličano ustaštvo – okupila osmina sveukupne, a svakako i znatno više punoletne, populacije Hrvatske. Građani Srbije – i to najpre oni koji još imaju koliko-toliko vere u EU te sklonost jugonostalgiji – iz dana u dan iskazuju zapanjenost što je duh ratova iz 90-ih još toliko živ u susednoj državi, a Brisel nije reagovao na pomenuti izraz šovinizma pa i neofašizma, dok sa negodovanjem gleda na bilo kakav naglašeniji (izuzev čisto folklornog) manifest patriotizma u Srbiji.
Ustaški pokret, onaj u emigraciji pre aprila 1941. godine, nesumnjivo je bio fašistički. Pošto je posle okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane Berlina i Rima ustoličen na vlast u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), postao je centar okupljanja raznorodnih hrvatskih političkih snaga, pri čemu su i njihovi motivi bili šaroliki, od oportunističkih preko državotvornih do šovinističkih. Svega je tu bilo, pa i onih za koje ne može da se kaže da su fašisti, ali je ustaški režim ipak bio mnogo gori od svoje italijanske inspiracije. Po brutalnosti prevazilazio je i nemačke naciste. Malj je mučnije sredstvo usmrđivanja od gasne komore, a vrh NDH je uz njegovu upotrebu poveo politiku realizacije genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima.
Sve to dobro znaju u Parizu, danas navodno antifašističkom Berlinu, Varšavi, te njihovoj briselskoj centrali. Uprkos tome masovno ispoljavanje neoustaštva unutar EU, pod plaštom poštovanja hrvatskog domoljublja, skoro da se potpuno ignoriše. A kada srpski studenti kažu da u skladu sa važećim Ustavom Srbije, u duhu uvažavanja principa vladavine prava, insistiraju na teritorijalnom integritetu naše zemlje (što drugim rečima znači da i radi podrške iz Brisela u cilju promene vlasti u Beogradu ne odustaju od stava da su Kosovo i Metohija pokrajina Srbije) i njenom suverenitetu, to onda izazove pravu buru negodovanja u nemačkim i drugim evropskim medijima.
Odmah da raščistimo, ne radi se tu samo o tome što im smeta to što većina Srba nije spremna da se pomiri sa otmicom dela teritorije naše zemlje, odnosno lažnom interpretacijom prošlosti, prema kojoj smo mi navodno krivi za to što nas je NATO mrcvario i komadao. To je samo vrh ledenog brega, koji se naslanja na mnogo dublje vrednosne slojeve koji izazivaju negodovanje evroatlantskih moćnika koji stoje iza briselskih institucija.
Kod nas se mnogo govori o tzv. „dubokoj državi“. Ta kovanica je nastala u Turskoj, pa je preneta u Ameriku i onda u druge zemlje. Pod njom se podrazumeva zakulisna mreža moći, koju čini vrh armije i bezbednosnih struktura, najviši sloj činovništva, pravosuđa, te sa svima njima povezane ekonomske i društvene elite. Vlasti se menjaju a taj oligarhijski mozaik mnogo duže traje (iako se i on evolutivno preoblikuje), te iz sistemskih pora bitno utiče na društveno-političke procese, nekada i toliko da je njihovo usmeravanje sa te strane moćnije od onoga što čine zvanični vlastodršci.
Takve „duboke države“ u Srbiji nikada nije bilo. Nju ne treba mešati sa udbaškim i sličnim bratstvima, koja se svode na međusobnu klanovsku pomoć. Kod nas je državni aparat a ne samo državna bezbednost kao jedan njegov deo, s obzirom na dugo totalitarno nasleđe, naučen da je „mač partije“. Kada je formalna vlast slaba, razni sistemski segmenti rade više za sebe nego za nju, ali daleko je od toga da i tada prestavljaju ideološko-funkcionalnu celovitu paralelnu strukturu moći. Tim pre Vučić, kao uzurpator svih državnih poluga, naravno da je upravni aparat napunio svojim lojalnim ljudima i sebi podredio. Štaviše, Erdogan je pokazao i u samoj Turskoj – gde je kemalistička „duboka država“ uistinu u jednom periodu zaživela i dominirala nad izabranim političkim strukturama – da su one moćnije od nje kada imaju jakog vođu, čvrstu ideologiju, visok rejting i delotvornu partijsku orijentaciju.
Ukratko, stavljam tačku na priču o „srpskoj dubokoj državi“. To je Vučićeva laž za prebacivanje svoje odgovornosti na nepostojeća sistemska strašila. Zato u Srbiji postoji nešto drugo što je moćnije od svake „duboke države“, a o čemu se ne priča (ali i te kako misli među NATO stratezima). To je „duboka nacija“! Nju čine građani sa ukorenjenim bazičnim sistemom vrednosti koji se jako sporo menja. Tu ima, naravno, i pozitivnih elemenata kao i negativnih predrasuda, ali svi ti faktori čine duh našeg naroda koji opstaje iz generacije u generaciju. Neću se njime sada šire baviti, već ću se ograničiti na ono što jako smeta stranim faktorima koji žele da gospodare našim prostorima (balkanskim regionom čiji su srpske zemlje centralni deo). I što pokušavaju da iskorene!
Srbi su, u to nema sumnje, nekada i do iracionalnosti, slobodarski narod. Osećanje pravde, ego, inat, moral – sve to i mnogo drugo je umreženo i čini nešto što nas pokreće da se suprotstavljamo svetskim moćnicima. Srpski ustanci protiv Otomanskog carstva, decenijsko rvanje sa velikom Austrougarskom koje je kulminiralo Prvim svetskim ratom, 27. mart 1941, kontriranje Americi pošto je pred njom klekao i Sovjetski Savez, odnosno Jeljcinova Rusija – sve to je glasno kucanje pulsa naše „duboke nacije“. Srbi se menjaju, generacije „dolaze“ i „odlaze“, ali naš slobodarski geopolitički inat je konstanta. Skupo nas je često koštao ali nas je i održao; srljali smo ali smo se objektivno borili protiv zla.
Rečeno je u temelju i naše tzv. vidovdanske ideje. Zbog njega smo nacionalno-državna ptica Feniks koja se rađa i pošto izgori. To – baš to – brine evroatlantske globalne uzurpatore. Za njih je stoga srpsko rodoljublje uvek i u svakom obliku potencijalni okidač naše nacionalne akcije, koja može da poprimi mnogo šire razmere. Pogotovo danas kada se amorfna evroatlantska imperija ozbiljno ljulja, a srpski prostor je u političkom previranju, koji može da se završi i našim unutrašnjim oslobođenjem, tj. rušenjem kvislinškog režima Aleksandra Vučića koji ne bi bio zamenjen malo pristojnije stilizovanim surogatom (na čemu postmoderni okupatori intenzivno rade ali nisu sigurni u uspeh). Onda, kako se plaše u Briselu i drugim EU središtima moći, čitava njihova regionalna konstrukcija, sa još obuhvatnijim implikacijama, može da bude potencijalno fatalno ugrožena.
Sve to moramo da razumemo da bismo se uspešnije borili za opstanak. Kažem opstanak, a ne tek pojedine interese, jer „oni“ nas ne žele ovakvim kakvi smo. Cilj evroatlantskih faktora i njihovih srpskih sluga (opozicione kao i Vučićeve tzv. anti-Srbije) jeste da iskorene „srpsku duboku naciju“, kao što je Erdogan uradio sa „turskom dubokom državom“. Namera im je da od Srba naprave postmoderne janičare, da nas prepariraju da iako spolja delujemo kao isto što smo bili, ostanemo bez suštinskog kontinuiteta sa svim onim što predstavljali naši preci. To ne smemo da dopustimo jer tako nešto bi predstavljao identitetski genocid. Srbi bi nestali a rodili bi se anti-Srbi pod njihovim imenom. Da se ne lažemo – to još jednom da ponovim – ono što čini temelje naše „duboke nacije“ ima i nemalo toga negativnog, ali kako se kaže, dobro i loše su dve strane jedne medalje!
Mi smo to što jesmo, i treba da se trudimo da evolutivno prevazilazimo svoje mane, ali ne tako što bismo pod izgovorom da je to cilj, asistirali svom nacionalnom uništenu. Stoga, ustani Srbiji i bori se za ono što jesi. Ponovo se nalazimo na raskrsnici! Tuđa ruka svrab ne češe. Oni što nam pričaju o potrebi suštinskih promena nacionalnog duha, žele da nas do kraja pokore i pretvore u svoje roblje! Da nam uzmu ne samo Gračanicu, već i vode, rude, dušu, decu! Da li ćemo im to dozvoliti?