DŽEFRI NAJS: Nove mete „postkolonijalne“ pravde

Početkom dvehiljaditih godina lik Džefrija Najsa, britanskog pravnika, i tužioca Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju postao je u srpskoj javnosti prepoznatljivo simbol neokolonijalnog sprovođenja tzv. međunarodne pravde. Sada već vremešni, sedamdesetšestogodišnji Najs nastoji da proširi opseg svog delovanja: najavljujući krivično gonjenje ruskih i kineskih zvaničnika. Nije teško utvrditi da iza ove pravne i medijske mašinerije stoje lako uočljivi geopolitički interesi.

Piše: Miloš M. Milojević

Najs nije bio izvan prostora srpske javnosti ni poslednjih godina. Naime, 2018. godine Mehanizam za međunarodne krivične sudove, naslednik Haškog tribunala, izrekao je drugostepenu presudu Vojislavu Šešelju na deset godina zatvora. Predsednik Srpske radikalne stranke se tada već nalazio na slobodi (od kraja 2014. godine) i nakon parlamentarnih izbora 2016. godine, na kojima je njegova stranka dobila preko 8 odsto podrške, postao je narodni poslanik. Najs je tada davao izjave u opsežnoj medijskoj kampanji koja je zagovarala oduzimanje Šešeljevog poslaničkog mandata i njegovo isključenje iz Narodne skupštine. Najs se vajkao da mu je „misterija u ime kojih to konkretnih političkih i geopolitičkih ciljeva zapadne sile pokazuju toliku toleranciju prema Srbiji koja ne želi da se suoči sa svojoj ratnom prošlošću i, u ovom konkretnom slučaju, što protivzakonito postupa dozvoljavajući Šešelju da i dalje bude poslanik“.

Nepotkrepljeno insistiranje na tome da Srbija uživa osobitu naklonost Zapada predstavlja opšte mesto u Najsovim istupima: iako je bio tužilac u slučaju Slobodana Miloševića, koji je okončan Miloševićevom smrću 2006. godine, Najs se osvrtao na potonja suđenja Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, nezadovoljan što tužilaštvo nije u većoj meri insistiralo da se ustanove navodne veze između rukovodstva R. Srbije i R. Srpske (link). Najs je 2011. zagovarao da je potrebno da Bosna i Hercegovina iznova tuži Srbiju za genocid (link), nakon što je 2007. Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da SRJ nije odgovorna za navodni genocid u Srebrenici, ali da jeste odgovorna što nije učinila sve što je u njenoj moći da taj zločin spreči. S druge strane kada je Tužilaštvo u BiH podiglo optužnicu protiv deset visokih političkih, policijskih i vojnih službenika za masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3. maja 1992. godine Najs je to ocenuo kao „najblaže rečeno, iznenađujuće“.

Kasnije se Najs pridružio osporavanju legitimiteta Specijalnog suda, osnovanog za suđenje optuženim vođama tzv. OVK i odbrane jednog od vođa kosovskih Albanaca Hašima Tačija. Finansijske razloge zbog koji je Najs bio toliko motivisan da brani Tačija saznaćete u ostatku teksta. U novembru 2019. Fondacija Džefrija Najsa i Centra za ljudska prava upriličili su konferenciju za štampu na kojoj su govorili lider stranke Samoopredeljenje, Aljbin Kurti, i Džefri Najs. „Legitimitet Specijalnog suda mora biti dovođen u pitanje do kraja“, kazao je tom prilikom Najs. Prema njegovim rečima u izveštaju švajcarskog političara Dika Martija koji je sakupio optužujuće podatke o trgovini organima kosovskih Srba „ne postoji nijedna činjenica o zločinima koji su počinili Albanci“ (link).

Najsove veze sa vođstvom kosovskih Albanaca ustanovljene su posle njegove kritike izveštaja Dika Martija. Petrit Seljimi, koji je tada bio na mestu ministra spoljnih poslova u separatističkoj prištinskoj vladi, ponudio je Džefriju Najsu da radi za vladu Kosova. Prema Najsovim potonjim izveštajima ovaj aranžman je podrazumevao pripremu dokumentarne baze podataka koja bi se koristila u odbrani čelnika kosovskih Albanaca pred Specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu. Najs je bio angažovan i kao kosovski predstavnik na pregovorima u Briselu sa EU o Zakonu o pravilima postupka i prikupljanja dokaza pred Specijalnim sudom i oko Sporazuma o zemlji domaćinu. Najsova saradnja sa jednim od vođa OVK Hašimom Tačijem nije bila idilična: u pismu Najs je optužio Tačija da mu je ostao dužan pola miliona evra, za različite usluge. Pisma možete videti na ovom linku.

Da bi dobio tu ogromnu isplatu od Hašima Tačija, Najs je napisao pismo gde je tražio novac, da bi nakon neodgovaranja, napisao drugo pismo sa pretećim tonom. Na početku pisma, Džefri Najs se hvali kako je predvodio slučaj protiv Slobodana Miloševića u Hagu, i kako je bio svestan potrebe da se „utiče na rad haškog tribunala“ kada god je moguće. On dalje priznaje da je kao tužilac, uticao na to, da se u haškom tribunalu ne sudi Hašimu Tačiju, uprkos pritisku koji je postojao. Najs tvrdi da kasnije na osnovu toga, pružao je vrlo poverljive podatke odbrani Hašima Tačija (ovo samo po sebi predstavlja krivično delo zloupotrebe službenog položaja). Kao deo svojih zasluga za Hašima Tačija, Džefri Najs navodi borbu za diskreditovanje izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima otetih Srba na Kosovu. Nakon uspešno završenog posla, kontaktirao ga je Hašim Tači u ime vlade takozvanog „Kosova“ i ponudio mu je da radi za takozvano „Kosovo“, u skladu sa finansijskom računicom koju o sam ističe u pismu. Dalje u pismu se navodi čitav niz usluga koje je Džefri Najs pružio, poput promocije Hašima Tačija u medijima u EU, organizovanja predavanja, pravljenje arhive dokumenata. Na kraju dokumenta, stoji faktura od skoro pola miliona evra, sa neplaćenim računima. Ono što je specifično, vezano za ova otkrivena dokumenta, jeste da Džefri Najs u njima preti Hašimu Tačiju, da će izađi u javnost, ako mu se ne isplati cifra za navedeno delovanje. Najs je pišući podređenima od Hašima Tačija, on je njega na neki način direktno razokrio, kao upozorenje šta može da uradi u najgorem slučaju, i zbog toga je dobio na kraju navedeni novac. Pretnje Džefrija Najsa se zasnivaju na ideji da je njegov rad vrlo važan i da bi mogao da ošteti već lošu reputaciju Hašima Tačija, koji mu je klijent. Taj čin pokazuje beskrupuloznost plaćeničkog uma Džefrija Najsa, koji očigledno nema osnovnu advokatsku etiku.

Samo sarađivanje sa osvedočenim ratnim zločincima i učestvovanje u kampanji pranja biografije lidera OVK, pokazuje transakcioni karakter ličnosti Džefrija Najsa, koji je zarad novca sve spreman da uradi. Ova pisma pokazuju pravu istinu o lobiranju predstavnika Zapada za OVK lidere, koje je debelo podmazano sumnjivim novcem.. Novac igra jako bitnu ulogu u zakulisnim radnjama na Balkanu, u kojima je Džefri Najs jedan od glavnih aktera već duži period. U krajnjem slučaju ljudski životi i pravda su nebitni, za tu klasu ljudi, to je samo unosan biznis. Jedan od zanimljivih detalja iz pisma je da se Džefri Najs hvali intervjuom za „Jutarnji list“, gde optužuje Srbiju za genocid, implicirajući da bi trebao da bude plaćen za takve optužbe. To je u moralnom smislu jako opasan presedan, koji stvara temelje, za buduću industriju optužbi za genocid, gde će potencijalno svaka suverena država koja ne odgovara Zapadu, biti optužena za genocid. Ljudi poput Najsa, predstavljaju arhitekte budućeg pravca hibridnog rata u pohodu na zemlje globalnog Juga. U pismu Najs se hvali da su optužbe za trgovinu ljudskih organima, kako kaže „i suviše kompleksne“ da bi mogli da se od njih brane bez njegovih usluga, što je implicitno priznanje da je učestvovao u skrivanju dokaza. Reči nemaju smisla, niti istina postoji, kada je servirana od strane ljudi, koji su spremni sve da urade za novac. Bez obzira na ova sporenja Džefri Najs je ubrzo postao branilac Hašima Tačija pred Specijalnim sudom. On je, takođe, zastupnik i Samija Ljuštakua, komandanta tzv. OVK za operativnu zonu Drenica.

Biseri Najsove bogate karijere nastavljaju da se nižu i daleko van područja bivše Jugoslavije. On je naime i među osnovačima dve kvazipravno-političke organizacije usmerene na navodne zločine kineske vlade – „Kineski tribunal“ i „Ujgurski tribunal“. „Kineski tribunal“ (link) inicirala je Međunarodna koalicija za okončanje transplantacionih zloupotreba u Kini (International Coalition to End Transplant Abuse in China). Sedište „tribunala“ je u Londonu a Najs je određen za predsedavajućeg. Ova kvazisudska instanca održala je dva javna saslušanja, u decembru 2018. i aprilu 2019. godine, sa ciljem da „prikupi dokaze“ o navodnoj praksi kineske vlade kojom se prisilno vade organi osobama bez njihove saglasnosti. „Ujgurski tribunal“ se, sa druge strane, opisuje kao „nezavisni narodni sud“. Sedište mu je takođe u Ujedinjenom Kraljevstvu. Predsedava mu takođe niko drugi do Džefri Najs. Proklamovani cilj „tribunala“ je određivanje da li se postupci kineskih vlasti prema ujgurskom stanovništvu mogu odrediti kao „genocid“.

Ove kvazisudske instance nemaju nikakvo utemeljenje u međunarodnim normama niti njihovu nadlaženost prihvata bilo koja država. Pre bi se moglo reći da su u pitanju opsežne medijsko-lobističke operacije koje bi u budućnosti trebalo da imaju uticaj na javno mnjenje zapadnih država i politiku zapadnih vlada prema Kini i Rusiji.

Ne bi trebalo da iznenadi da će, posle nekog vremena – slično iskustvu sa presudama Haškog tribunala – nalazi ovakvih „sudova“ postati osveštana i sudski zaštićena „istina“, barem za one političke centre koji su ih ustanovili i od samog početka nedvosmisleno odredili pravac njihovog rada. . Za ostatak sveta, jesen Najsove karijere kao činovnika imaginarnog privatnog „suda“ biće još manje upečatljiv od njenog vrhunca ostvarenog prethodnih decenija u Hagu. A da stvar bude još gora, njegov sadašnji „sud“ je običan NVO, bez podrške čak ni dela međunarodne zajednice, a koji parazitira na reputaciji Haškog tribunala, diskreditovane institucije. Ljudi poput Džefrija Najsa su samo oruđe Zapada, u ostvarivanju geopolitičkih ciljeva, ali upravo zato bi trebalo da pažljivo se motri njihov rad i spreči njihovo maliciozno delovanje.