Ekstremizam udbaških trojanskih konja

Dragomir Anđelković

Reč ekstremizam, kao i mnogi drugi širom sveta prihvaćeni izrazi, ima latinsko poreklo. Potiče od termina extremus – krajnje, preterano.

Pod ekstremizmom se podrazumeva zagovaranje i/ili akciono ispoljavanje uistinu radikalnih ideja. Neretko, ali ne uvek, ekstremizam povlači sa sobom prelazak granice zakonitosti. Mada, nemalo je, pogotovo kod nas, tzv. pozerskih ekstremista, koji bučno i agresivno dolaze do linije čiji prelazak bi značio da lično mogu da budu ugroženi, a onda stanu. Načelni ekstremizam je nespojiv sa personalnom obazrivošću. Tu se radi o foliranju.

Oni koji se tako ponašaju huškaju druge i unose u društvo nenormalnu atmosferu, ali vode računa da za njih to ne bude rizično. Primer takvog ekstremiste je Aleksandar Vučić dok nije došao na vlast. Siktao je iz opozicionih rovova ali je bežao u treći red kada zagusti i iza kulisa pravio po sebe korisne kombinacije, što se jasno videlo od kada je na osnovu toga preuzeo državno kormilo. Posle je svoj pozerski ekstremizam digao na novi nivo, ali to nije tema ovog teksta. Pozabavićemo se vladajućim ekstremizmom neki drugi put.

Ono što je bitno sada istaći, to je da dok su društvene okolnosti relativno normalne, većina građana beži od vansistemskih, tzv. opozicionih društveno-političkih ekstremista. Oni imaju relativno mali uticaj. No, kada nastupe krizne okolnosti ma koje vrste, te ljudima počnu da „tonu lađe“, oni se iz očaja okreću onim idejama i njihovim zastupnicima, koji su im donedavno delovali sumanuto. Misle da nemaju šta da izgube, pa idu na sve ili ništa, makar da bi i oni koje krive za svoje nedaće osetili muke.

Zaoštreni politički sukobi, ekonomske nedaće, kulturni lomovi, ubrzane identitetske transformacije – sve to pogoduje ekstremizmu i ekstremistima (pri tome to su na prvoj liniji, često, plitkoumni, teledirigovani ljudi, ali to ne važi za one na vrhu „piramide krajnosti“). To jako dobro znaju i naveliko koriste specijalne službe, kako naše u raznim vremenskim i ideološkim periodima, tako i strane.

Ilustracije radi, pomenuću jedno zanimljivo izdanje „Povereništa organizacije srpskih četnika ,Ravna gora’ u Njujorku“, iz 2014. godine. U pitanju su: „Pisma iz komunističke arhive o srpskoj političkoj emigraciji“. Tu se pre svega radi o titoističkim diplomatskim depešama, a možemo samo da zamislimo šta bismo sve saznali iz, i dalje hermetički zatvorene, sveobuhvatne dokumentacije OZN-e, UDB-e, RDB-a ili BIA.

Jugoslovenske i srpske političke policije (ili politička policija u drugačijim „šinjelima“), koje su zapravo štitile i štite režime a ne državu, jako su volele i vole ekstremizam i one koji ga oličavaju. Kada se sagleda njihovo delovanje u kontekstu sukoba u srpskoj emigraciji posle Drugog svetskog rata, koju su tretirale neprijateljski iz ideoloških razloga, vidi se da su uvek igrale na ekstremiste i ekstremizam. Gde su oni, tu su i prsti onih koji su sebe doživljavali kao mač komunističke partije (a danas njihovi nastavljači sebe vide kao Vučićeve mamuze).

U redove emigracije ubacivani su krajnje radikalni ljudi kako bi tamo unosili razdor i pometnju, a kada ubdaško bratstvo i nije imalo svoje eksponente u nekom od aktuelnih sukoba, po pravilu je podržavalo onoga ko je delovao ekstremistički, čak i tako što je krajnje neodmereno napadao režim koji su štitile. Polazile su od toga da od takvih ljudi drugi beže te će na strani neprijatelja vlasti izazvati dileme i podele, dok će svojim preterivanjima i zastrašivanjima pomoći da se konsoliduju njeni redovi.

Ništa se u tom pogledu nije izmenilo do danas. Vučićeva „udba“ takođe igra na ekstremiste kao što je to radila i Titova mašinerija političkog nasilja. Razne prorežimske ili navodno opozicione ekstremističke skupine, gotovo bez izuzetka, samo su sateliti BIA. To važi i za niz političkih i drugih javnih delatnika koji se ponašaju ekstremistički, od medijskih komentatora (ili kako se kod nas kaže – analitičara) do vlasnika te voditelja nekih internet kanala.

Obratite pažnju: tamo gde je preterivanje, iracionalno zaoštravanje, tupavo zagovaranje nasilja, prizivanje pogroma, tu se prepoznaje rukopis političke policije. Najnoviji scenario koji realizuju njeni ljudi u medijima ima za cilj da homogenizuje državni aparat – pogotovo organe sile – koji počinju da se kolebaju u vezi sa onim što Vučić od njih traži. Kada je teško, tu su pozerski ekstremisti!

Ekstremistički izvršioci BIA u politici i medijima dobili su odnedavno zadatak da glasno viču: „sve pripadnike policije treba otpustiti kada padne Vučić“, „svaki pripadnik žandarmerije, vojske ili interventne brigade koji je dobio stan od država mora da se suoči sa konfiskacijom istog posle rušenja režima“, „nisu nam potreni sudovi i institucionalna pravda, već masovna narodna odmazda nad svakim ko je bio deo činovničkog, pravosudnog ili policijskog aparata pošto oborimo SNS vlast“.

Takve poruke su sumanute. Prvo, nije svako odgovaran ko je deo sistema. Odgovornost je individualna a ne kolektivna. Ne treba nam linč niti giljotina na Trgu republike, već pokretanje pravne države i samim tim zakonski utemeljena odgovornost onih koji su se ogrešili o građanska prava i na drugi način kršili zakon. Drugo, neselektivne pretnje su nefunkcionalne, i to dvostruko.

Nije realno – pod „a“ – da se potpuno raspusti policija, vojska, sudstvo. Moguće je resetovati neki element sistema – kao što su Gruzini uradili pre nešto manje od 20 godina sa saobraćajnom policijom ili Česi pre tridesetak godina sa državnom bezbednošću – ali ne i njega u celini. On mora evolutivno i asimetrično, uz uvažavanje vladavine prava, da se menja. Revolucionaran i pravolinijski pristup je kontraproduktivan, a kod nas danas realno i nemoguć. To znaju i oni koji ga po zadatku ili eventualno zbog svoje lude glave prizivaju.

Tu smo kod „b“ segmenta analize drugog dela sumanutosti ekstremističkih poruka. On je za našu priču ključan (i već je pomenut). Jer, sada kada mnogi u državnom mehanizmu počinju da se distanciraju od Vučića te da merkaju pravi momenat da ga izdaju (a izdaja izdajnika i nije izdaja već je doprinos pravdi), BIA nalazi kanal da im poruči: „ako to uradite i sami ćete nastradati“.

Dovoljno je da ljudi čuju pretnje – makar i naizgled neozbiljne a izrečene od marginalnih osoba – da će im tek tako biti oduzet stan samo zato što rade u policiji ili će biti izbačeni iz državne službe sa trajnom zabranom da u nju ponovo stupe, pa će se okupiti oko diktatora koji se i njima smučio. Usađuje im se u glavu „crv“ da je njegov pad i njihov sumrak, da bi se oni instiktivno naježili da brane sebe a tako i njega.

Ekstremisti koji su po zadatku radikalni neprijatelji režima a zapravo rade za njega, sada udarnički deluju u tom pravcu. Svi mi koji želimo promene, nasuprot tome, smireno i racionalno moramo da radimo na nacionalnom pomirenju i objedinjavanju svih iole prihvatljivih snaga sa ciljem da se Srbija reši vladajućeg zla i potom nacionalno konsoliduje. To znači da bi svakome ko se nije ogrešio o zakon a deo je sistema trebalo da pružimo ruku, uz nepokolebljiv stav da će, s druge strane, svi oni koji biju i kidnapuju građane, odnosno to naređuju i sude po političkim nalozima a ne po zakonu, snositi posledice.

Treba raditi na razdvajanju žita od kukolja kako bi oslobodili zemlju, a ne na zagađivanju atmosfere na način koji jača bedeme diktatora Vučića. On je odgovoran sa svojim okruženjem i bandom koja mu bespogovorno služi, a nije kriv neselektivno svako ko na ovaj ili onaj način radi za državu. Planskim nametanjem takvih nakaradnih ideja, da to na kraju ponovim, samo se odlažu promene koje su nam što pre nužne!