ZAŠTO GROZEV MRZI RUSIJU
Dobar dan poštovani gledaoci. Moje ime je Dragana Trifković, a ovo je zajednička produkcija Centra za geostrateške studije i Televizije Slavija info. Svedoci smo učestale orkestrirane anti-ruske kampanje koja je prevazišla sve okvire realnosti, kao i progona svih pojedinaca čije mišljenje odudara od ustaljenog narativa mejn strima.
Mnogobrojni nezavisni intelektualci su na udaru žestoke propagande zbog iznošenja sopstvenih stavova zbog kojih su dospeli na razne crne liste i izloženi su stalnim pretnjama. Iz tog razloga rešili smo da se pozabavimo onima koji prednjače u progonu slobodne misli i istražimo šta stoji iza toga.
Sasvim otvoreno i neskriveno Zapad na čelu sa Sjedinjenim Američkim
Državama vodi hibridni rat protiv Rusije u cilju sprečavanja širenja njenog
uticaja. Ovaj rat se vodi kako na bojnom polju, tako i na političkom, kulturnom,
duhovnom i informacionom. Mnogobrojni mediji koje kontrolišu zapadni
centri moći godinama unazad koriste se kao oružje, ne samo protiv Rusije, već
protiv svih država, naroda, pojedinaca koji žele da sačuvaju svoju nezavisnost
i suverenitet, svoj sistem vrednosti i koji se ne uklapaju u zapadnocentrični
svetski sistem.
Iako Amerika tvrdi da je izabrana kao predvodnica demokratije i slobode, činjenice ne potvrđuju takve navode. Naime 90% medija u Sjedinjenim Državama kontroliše samo šest kompanija: News Corp, Time Warner, Sony, Comcast, Viacom i Disney. Pre trideset godina ovaj medijski prostor kontrolisalo je pedesetak kompanija. Navedene gigantske kompanije kontrolišu i medije u Evropi, kao i na drugim kontinentima, a njihovi godišnji prihodi pojedinačno iznose više desetina milijardi dolara.
Jedan od vodećih američkih intelektu-alaca Noam Čomski navodi da: velike američke medijske organizacije revnosno ponavljaju poput papagaja ono što zvaničnici Sjedinjenih Američkih Država žele da javnost zna o globalnim pitanjima. Po njegovim tvrdnjama za vlasti SAD, svaki medij koji „ne ponavlja američki propagandni sistem je nedopustiv“.
Potrebno je spomenuti i mnogobrojne nevladine organizacije širom sveta koje primaju milione dolara iz budžeta Sjedinjenih Američkih Država. Ono što je paradoksano, to je da se ove organizacije nazivaju „nevladinim“ iako mnoge od njih primaju novac od američke vlade.
Američki novinar Vilijam Blum u vezi sa tim kaže da: američka vlada finasira nevladine organizacije po celom svetu da bi naterala vlade u tim zemljama da rade ono što SAD žele.
U decembru 2022. godine Inspektorat američkog Stejt departmenta objavio je izveštaj Fonda o borbi protiv ruskog uticaja u kome se navodi da su SAD potrošile više od milijardu dolara od 2017. godine do sada za finansiranje nevladinih organizacija, medija i drugih organizacija i programa koji se suprotstavljaju ruskom uticaju.
U izveštaju koji je objavljen na sajtu Stejt departmenta navodi se da je najveći deo tih sredstava – 621,5 miliona dolara – izdvojen za finansiranje organizacija i programa
u istočnoj Evropi, za zemlje Višegradske grupe kojima pripadaju Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska, a za balkanske zemlje 454 miliona dolara. Prema podacima iz Izveštaja, 55,5 miliona dolara opredeljeno je za organizacije u Srbiji, a za one koje se nalaze na teritoriji Kosova i Metohije 61,1 milion dolara. SAD su za Bosnu i Hercegovinu opredelile nešto više od 80 miliona dolara, Severnu Makedoniju 67,4 miliona, za Crnu Goru 50 miliona.
Za Bugarsku je izdvojeno 47,7 miliona, Sloveniju 40,3, Albaniju 39 miliona, Hrvatsku 11,4, a za Grčku 0,7 miliona dolara, navodi se u Izveštaju. Programi Fonda usmereni su na borbu protiv navodnog „malignog“ uticaja Rusije. Osim SAD i Velika Britanija finasira anti-rusku kampanju i iznosi mnogobrojne optužbe o navodnoj umešanosti Rusije i ruskih službi u razne slučajeve.
U narednim emisijama istraživaćemo koje to organizacije u Jugo-istočnoj Evropi imaju veze sa američkim fondovima i kakvom vrstom propagande se bave.
Jedna ličnost sa Balkana poslednjih godina privlači veliku pažnju mejn strim medija, uglavnom svojim anti-ruskim izjavama. Reč je o bugarskom državljaninu Hristu Grozevu koji se predstavlja kao novinar, stručnjak za medije i istražitelj. Ako je suditi po njegovim nastupima, mogao bi da se predstavlja i kao ekspert usko specijalizovan za rusku špijunažu. Naime poslednjih godina je aktivno „istraživao“ umešanost Rusije u mnogobrojne slučajeva od navodnog državnog udara u Crnoj Gori, preko Malezijskog aviona, Skripalja, Hangošvilija i Navaljnog.
Hristo Grozev je autor internet izdanja Bellingcat koje je osnovano 2014. godine u Velikoj Britaniji. Ovo izdanje osnovao je britanski državljanin, bloger Eliot Higins koji analizira informacije iz otvorenih i dostupnih izvora. Od početka, izdanje se bavilo analizom konflikata, pa je Higins u to vreme istraživao video materijale iz zone ratnih dejstava u Siriji i došao do zaključka da rukovodstvo Sirije primenjuje kasetne bombe i hemijsko oružje protiv sopstvenih građana. Ali osnovno pitanje je koliko precizno bloger koji se nalazi hiljadama kilometara daleko od ratne zone, može da zaključi šta se dešava na terenu? Posebno ako znamo da u savremenim uslovima montiranje video snimaka ili obrada fotografija ne predstavljaju nikakav problem.
Naravno, potrebno je razjasniti kako se finasira Bellingcat. Prema tvrdnjama Higinsa polovina finansija ovog izdanja potiče od grantova i donacija, a druga polovina od naplate seminara i analiza informacija iz otvorenih izvora. Po zvaničnim podacima Bellingcat-a među organizacijama od kojih dobijaju grantove nalaze se holandski Fond Adesium Foundation, zatim čuveni američki Nacionalni fond za demokratiju, Danska nacionalna poštanska lutrija, komapnije Zandstorm i Stichting Saxum Volutum, kao i britanska Fondacija Sigrid Rausing. Izdanje je takođe dobilo sredstva od Fondacije za otvoreno društvo, milijardera DŽordža Soroša.
Ono što je intresantno iz biografije Hrista Grozeva, on je završio privatni Američki koledž, American University in Bulgaria. Vredi reći nekoliko reči o samom univerzitetu. Američki univerzitet u Bugarskoj, koji je Grozev završio, postao je prvi privatni univerzitet u istočnoj Evropi. Ovaj Univerzitet osnovan je 1991, godine i implementirao je tradicionalni američki model liberalnih umetnosti u obrazovanju.
Na njemu su se školovali u malim grupama studenti iz Bugarske, Rumunije, Severne Makedonije, Srbije, Albanije, Ukrajine, Mongolije, Gruzije, Moldavije, Rusije, Kazahstane, Španije i SAD. Tamo je predavalo 80% Amerikanaca, a studenti su sanjali da nastave studije i karijeru u inostranstvu. Naglašeno je da univerzitet nije imao sopstveni prihod, jer nije bio sponzorisan od školarina od studenata – ionako je malo ko u istočnoj Evropi u to vreme mogao da plati 7,5 hiljada dolara godinu, već od strane Američke agencije za međunarodni razvoj i Soroš fondacije. DŽordž Soroš je lično bio član Upravnog odbora univerziteta.
Za vreme studiranja Grozev je radio na Radiju Slobodna Evropa na bugarskom jeziku. Gotovo odmah po završetku fakulteta 1995. godine, budući medijski magnat Grozev je osnovao svoju radio stanicu u Bugarskoj, a zatim je pokrenuo ruske radio stanice kao što su Radio Nika u Sočiju, Kanal Melodija i Eldoradio u Sankt Peterburgu. Takođe radio je i na medijskim projektima u baltičkim državama, Finskoj, Bugarskoj i Mađarskoj. Karijera se brzo razvijala, ali glavno pitanje je odakle Grozevu tako veliki potencijal. Zapravo iza radio stanica koje je on osnivao, stajao je bogataš iz SAD po imenu DŽon Kluge. NJegova biografija je ništa manje zanimljiva. Kluge je Nemac rođen 1914. godine. Tokom Drugog svetskog rata, služio je u vojnoj obaveštajnoj službi SAD i ispitivao svoje bivše sunarodnike. Podaci su korišćeni za završnu fazu specijalne operacije američkih specijalnih službi pod nazivom „Spajalica“, čija je svrha bila da izvezu nemačke naučnike u Sjedinjene Države i da svoje znanje iskoriste protiv SSSR-a.
Među njima, bili su šef nemačke vojne obaveštajne službe Rajnhard Gelen, raketni naučnik Verner fon Braun i pronalazač uređaja za infracrveni vid Hajnc Šlike. Od 1942. do 1946. vojni obaveštajni istražitelji, uključujući Klugea, ispitali su preko 3.400 zatvorenika, od kojih je preko 500 naučnika. Tokom ispitivanja, Amerikanci su dobili dragocene informacije o dostignućima Nemačke u oblasti raketne tehnike, mlazne tehnike, sistema naoružanja i akustičnih torpeda.
Čim se rat završio, Kluge je kupio svoju prvu radio stanicu u Sjedinjenim Državama.
1995. Kluge je počeo serijski da otvara radio stanice na postsovjetskom prostoru i u istočnoj Evropi. Rusija, baltičke države, Mađarska, Finska, Bugarska – svuda gde je državnost ležala u ruševinama, ulazili su američki milijarder i njegova korporacija Metromedia International. Sve ove aktive vodio je mladi Grozev.
Kada je uspostavljena vertikala vlasti u Rusiji, Grozev je 2006. bio prinuđen da proda sve svoje medijske projekte u ovoj zemlji, a zatim je investirao u razne medijske imovine, uglavnom u Holandiji i Bugarskoj.
Pored Kluge potrebno je spomenuti još jednog čoveka koji stoji iza Grozeva i njegovih medijskih projekata, a to je unuk poslednjeg cara Austrije i potencijalni prestolonaslednik Austrije Karl Fon Habsburg koji se zalaže za stvaranje oružane sile Evropske Unije a kao najveću pretnju pominje Rusiju, Kinu i Srbiju.
Sredinom 2000-ih, Hristo Grozev je počeo da ulaže u radio stanice širom sveta, kupujući i preprodajući imovinu u različitim zemljama. Sredstva za ovu delatnost dobio je od svog poslovnog partnera, unuka poslednjeg cara Austrije i starešine kuće Habzburgovaca. Neki otvoreno nazivaju Grozeva Habzburgovim „finansijskim savetnikom” koji ga savetuje o nabavci medijske imovine.
Karl Fon Hazburg i Grozev su brzo pronašli zajednički jezik s obzirom na to da je Grozev oduvek bio veoma zanesen borbom protiv Rusije, gde je svojevremeno započeo medijski posao zajedno sa Metromedijom Internešenel. Prema samom Grozevu, njegov cilj je da održi slobodu govora i da se bori protiv „militarizacije“ informacija. U stvari, preko svojih medija, on distribuira antiruske, ponekad iskreno lažne, informacije, pošto je njegova mreža narasla do te mere da mu omogućava da prenese bilo kakve stvari desetinama miliona gledalaca, čitalaca i slušalaca širom sveta.
Habzburg je, po savetu Grozeva, uložio oko 3 miliona u ukrajinski „Gala radio“, koji je patetično nazvan „EU radio“, i potpuno je ukinuo muziku na ruskom jeziku, kako ne bi promovisao „zemlju agresora“. Karl Habzburg je 2015. godine u intervjuu jednoj ukrajinskoj publikaciji podsetio: „Habzburško carstvo je obuhvatalo samo deo Ukrajine, ali mi smatramo vašu zemlju apsolutno integralnom i evropskom i rado ćemo doprineti vašoj integraciji u EU. “ Interesantno je da u Ukrajini, posebno zapadnoj,
i pored mržnje prema Rusiji i njenim „imperijalnim ambicijama“
i dalje ima puno pristalica stare dobre Austrougarske. Na Fejsbuku se može pronaći fotografija direktora „Fonda za zaštitu i razvoj nasleđa Habsburga“ i bivšeg rukovodioca u Ministrstvu kulture Ukrajine Olega Haviča, koji je pristalica secesije Zapadne Ukrajine, zajedno sa Karlom Habzburgom i Hristom Grozevim, ispod koje oduševljeni čitaoci ozbiljno pišu da „Galicija čeka povratak svog cara“.
Što se samog Grozeva tiče, on je pronašao svoj poziv u borbi protiv Rusije. Od 2014. godine je stalno promovisao ideju ruske vojne invazije na Ukrajinu putem ličnih blogova i medija koje kontroliše, objavljivao je lažne video snimke sa „ruskim vojnicima“ u Donbasu.
Zatim je počeo da sarađuje sa Bellingcat gde je uglavnom iznosio „dokaze” da je Rusija oborila MH17 malezijske avio komapnije. Drugi veliki projekat je medijska kampanja protiv Rusije, predstavljajući Kremlj kao organizatora „pokušaja državnog udara u Crnoj Gori za koji je kao epilog Apelacioni sud u Crnoj Gori ukinuo presudu po svim tačkama optužnice. Podsetimo se da je ovaj nameštini slučaj poslužio korumpiranom Milu Đukanoviću za samopromociju, u nadi da će navodni pokušaj državnog udara podići njegov rejting na izborima. Grozev takođe pokušava da dokaže da protestne skupove u Evropi protiv vojnih akcija ukrajinskih ekstremista protiv civilnog stanovništva organizuje i „ruka Kremlja“.
Ali da se zadržimo na „dokazima“. Grozev tvrdi da svoje analize zasniva na informacijama iz otvorenih i dostupnih izvora. Pritom on tvrdi da se iza mnogobrojnih akcija kriju ruske obaveštajne službe, a posebno je averziran na GRU. Dakle postavlja se logično pitanje odakle se informacije o aktivnostima bilo koje obaveštajne službe nalaze dostupne svima? Pritom Grozev iznosi
i podatke poput listinga telefona, spiska putnika u avio-saobraćaju, baze podataka raznih odeljenja. Sam Grozev u strimu priznaje da su neki od podataka dobijeni korupcijom. Zar se takve aktivnosti ne nazivaju špijunažom?
U ovom slučaju, ako je on zaista bio u kontaktu sa nekim ko je odavao informacije od ruskih vlasti, koje onda koristi da tumači i meša sa lažnim tvrdnjama, verovatno ćemo videti epilog. A sudbina Grozevih saradnika verovatno ne bi bila dobra: kraj njihove karijere i javnog života, i vrlo verovatno zatvor, i nula šanse za bilo kakvu podršku Grozeva i njegovih pokrovitelja. Već smo videli da se to dešava u slučaju Navaljnog sa Kirilom Čuprovim, Aleksejem Borisovim i Konstantinom Golubevim, kada su jednostavno odbačeni.
Pitali smo izvesnu nagrađivanu bugarsku novinarku, gospođu Velislavu Durevu iz Plovdiva, kakvo je njeno mišljenje o istraživačkom novinarstvu Hristo Grozeva. Gospođa Dureva je završila novinarstvo na državnom Univerzitetu u Sofiji i ima bogato iskustvo u televizijskom radu, na dokumentarnim filmovima, u oblasti međunarodne politike, kulture i drugim. Objavila je preko dve hiljade publikacija u novinama, intervjua, analiza i komentara o aktuelnim i važnim temama. Dobitnik je nagrade Saveza novinara Bugarske. Pa da čujemo.
Ja sam Velislava Dureva – bugarski novinar. Pitate kakva je pozicija bugarskih novinara povodom delatnosti Hriste Grozeva. Razume se, različita je. Jedni ga hvale da je maltene drugi DŽulijan Asanž, što on nije. Drugima je jasno da u suštini mi nemamo posla sa novinarem, posebno onim što se bavi istraživačkim novinarstvom. Pre bi se reklo da je pred nama čovek koji se bavi biznisom, vezanim za medije, investicije, i što je najvažnije, koji služi tuđim interesima. To ni za koga nije tajna.
Ja ne poznajem zakonodavstvo Ruske Federacije, ali sam bila iznenađena kada sam shvatila da pre izvesnog vremena kao predstavnik „Metromedija“ (to je jedna američka medijska kompanija) Hristo Grozev je uspeo da stvori ceo lanac radio-stanica u samoj Ruskoj Federaciji. Posebne radio-stanice otvarao je u zemljama Baltika, u Irskoj, Ukrajini. Ali najvažnija i nazjanimljivija oblast njegove delatnosti je sajt Belingkat.
Belingkat je zanimljiv zbog toga ko stoji iza tog sajta i ko ga finansira. Po zvaničnim podacima Belingkat dobija finansiranje od Nacionalnog fonda za demokratiju,
koji je formirao američki Kongres, od Fonda za otvoreno društvo i od još nekih sličnih organizacija.
Htela bih da skrenem panjžu na Nacionalni fonda za demokratiju. On je formiran 1983. godine, u vreme Ronalda Regana. Formiran je kao pokriće za delatnost CIA-e, da bi se ona „uvila“ u nekakvu prihvatljivu oblogu za svoju delatnost, koja obično podrazumeva organizaciju državnih udara. Cilj formiranja ove organizacije, kako kaže rukovodilac Karol Gerhman, da ljudi ne bi mislili da organizacije za podršku demokratije dobijaju podršku samo od CIA-e.
Odmah posle formiranja fonda u SAD stvorena su još dva instituta Demokratske i Republikanske partije koji su baza za inspirisanje i finansiranje poznate serije obojenih revolucija, a u stvari državnih udara.
Ulogu Belingkata sami predstavnici CIA-e ocenjuju vrlo visoko. Čak sam negde zabeležila da je za Forin polisi, Belingkat nešto najvrednije za obaveštajne službe SAD, zato što njegova istraživanja ne zahtevaju nikakvo dodatno mešanje zvaničnih obaveštajnih službi SAD, teško se opovrgavaju i, kako kaže Forin polisi, teško je za Rusiju da izbegne odgovornost. Prednost Belingkata je to što nije neophodno da imate izvore u vašoj sopstvenoj vladi i od vas se ne zahtevaju nikakve debate. Tako da Belingkat uglavnom obavlja posao za spoljnu obaveštajnu službu.
Ali ja isto želim da pitam. Ako jedan čovek smatra sebe novinarem, posebno istraživačem, zašto Hristo Grozev ne istražuje eksplozije na Severnom toku, ne istražuje sav taj teror protiv stanovnika Donbasa koji je trajao osam godina – teror, pljačke, ubistva? Zašto ne istražuje ogroman, čudovišni zločin neonacista u Ukrajini koji su 2. maja 2014. godine zapalili 50 živih ljudi u Domu sindikata u Odesi. To je verovatno zadatak jednog novinara koji se bavi istraživačkim novinarstvo. Sve ostalo su prazne priče.
Grozev tvrdi da su agenti GRU-a otrovali Skripalje. Zatim da su agenti GRU-a otrovali bugarskog biznismena Emilijana Gebreva. „Otrovan smrtonosnim „Novičokom” Gebrev je mirno napustio bolnicu, a u njegovim analizama nije pronađeno ništa osim banalnih pesticida. Da, tu je i Navaljni koji je po navodima Grozeva i drugih zapadnij medija, takođe otrovan Novičokom. Ipak na zvaničan zahtev ruskih vlasti Nemačkoj da zajednički utvrde činjenice, Nemačka je odbila saradnju. Da li zbog toga što dokaza o ruskoj umešanosti nema? U jednom od poslednjih intervjua pod nazivom „Kako su ruski obaveštajci slali bombe u Evropu“ voditeljka vrlo sugestivno postavlja na početku pitanje Grozevu:
Da li je za vas novost to što Rusija po svoj prilici koristi GRU kako bi koordinisala nacionalističke i ultra-desničarske grupe za psihološke napade u Evropi, zapravo reč je o Španiji?
Na šta on odgovara da to nije novost i da Rusija to radi ne radi svrgavanja vlasti već zbog bezbednosne destabilizacije
u Evropi. Prema navodima Grozeva GRU to čini još od 2015. godine, a da posebno koristi i situaciju sa kovidom odnosno napetost među građanima zbog pandemije
Dakle po Grozevu je ruska obaveštajna služba GRU podstakla i proteste protiv mera koje su uvedene zbog pandemije, a to nema nikakve veze sa time da su građani autentično revoltirani. Grozev dalje u intervjuu analizira koliko ljudi iz struktura GRU uzima učešće u ovakvim akcijama i navodi da oni sada ne mogu da putuju pa zbog toga koriste manje obučene ljude koji koriste lokalne grupe. Ali opet se vraćamo na pitanje gde su dokazi za takve tvrdnje? Nema ih.
Ista iracionalna logika važi i za izjave Grozeva o jedinici 29355 GRU koja je delovala više od 15 godina: ako je to bio slučaj i, kako tvrdi, lako je hakovati podatke o njoj, zašto to niko ranije nije pomenuo? Odjednom, kada treba da izgradi narativ, dolazi do nekih brojeva, pozadine, istorije koja nije potkrepljena čvrstim činjenicama, već služi da stvori utisak da zna o čemu govori.
Ovaj scenario koji je očigledno osmišljen se koristi kao šablon u svim prilikama, gde god da dođe do protesta koji zapadnim centrima moći nisu po volji. To sugeriše da se radi
o manipulaciji koja treba da posluži za diskreditaciju bilo kakvog autentičnog protesta građana, a istovremeno i za diskreditaciju Rusije. Veoma originalno.
Kao zaključak možemo reći da je Grozev kroz čitavu karijeru povezan sa američkim izvorima finansiranja preko nevladinih organizacija i fondova, među kojima je i Fond Soroša, Međutim osim toga, postoje tvrdnje da je kupovina radio stanica na prostoru bivšeg SSSR i u jugo-istočnoj Evropi zapravo projekat američke obaveštajne agencije CIA. Naime, počevši od 1950-ih, CIA je intenzivno kupovala radio stanice
u svim zemljama od interesa za obaveštajnu službu, a pokrenula je i sopstvene. „Glas oslobođenja“ u Gvatemali, „Radio Marti“ koji se emitovao na Kubi, „Slobodni radio Avganistana“… Bilo je na desetine sličnih stanica širom sveta, i to ne računajući potpuno zvanične Glas Amerike i Radio Slobodna Evropa.
Događaji su obično pratili isti obrazac. Prvo, CIA pokreće radio stanicu – u odsustvu interneta u siromašnoj zemlji, ovo je glavni izvor informacija. Unajmljeni propagandisti kritikuju vlade (obično socijalističke), šire divlje glasine i agituju za pobunjeničke snage.
S druge strane Bellingcat vezuju za britansku obaveštajnu službu, a evidentirano je da među finasijerima stiji ime DŽordža Soroša. Kao potvrda sumnji da je ova struktura vezana sa zapadnim obaveštajnim službama, aktivnosti Grozeva i Bellingcat iskreno je pohvalio bivši šef odeljenja CIA za operacije u Evropi i Evroaziji Mark Polimeropolis: „Ne želim da budem previše grandiozan, ali nam se to dopada“. Bellingcat sebi dozvoljava da kaže ono što američka obaveštajna služba ne može da kaže“, primetila je autoritativna publikacija The Foreign Affairs. „Istrage iz otvorenih izvora omogućavaju zvaničnicima i advokatima da razgovaraju o ruskim mahinacijama bez otkrivanja izvora i metoda američkih obaveštajaca“.
Ono što je suština, to je da Grozev pod platformom navodnog sprečavanja dezinformacija, zapravo širi dezinformacije u medijskom prostoru.
Iz tog razloga ako vas neko optuži da ste ruski špijun ili za pokušaj državnog udara, trovanje i sl. a vi nemate veze sa tim, proverite da li se iza toga možda ne kriju američka ili britanska obaveštajna služba, Fond Soroša, Habzburg i tome slično.
Srdačan pozdrav do sledeće emisije.