Medijsko oslobođenje Srbije: preduslov za fer izbore

Dragomir Anđelković

U svim naprednim pa sve više i nerazvijenim državama – sa izuzetkom nekoliko njih kao što su razvaljena Somalija ili „srednjovekovni“ Avganistan – mediju su postali središta političke akcije. Tamo gde postoji makar privid demokratije, oni su glavni ring gde se odvijaju politička nadmetanja među konkurentima, odnosno manipulativne igre onih koji se bave ribarenjem ljudskih duša. Gde je na delu puna autokratija, mediji predstavljaju propagandnu odskočnu dasku vladajućih činioca, bez koje oni iole duže ne mogu da opstanu. Kakogod bilo, od ogromnog su značaja. Kako je isticao veliki poznavalac tehnologije vlasti a ne samo vojne veštine, veliki francuski car Napoleon I, bajonetima je moguće uzeti vlast ali na bajonetima se ne sedi!

Da bi se zadržala ili osvojila politička moć, od ogromnog značaja je kontrolisati medije koji dopiru do što većeg dela društva, odnosno do ciljnih grupa bitnih za konkretne političare, što podrazumeva raspolaganje sredstvima masovnog (dez)informisanja koja ponaosob deluju različito iako suštinski pevaju slične pesme.

Oni koji nemaju medijske saveznike ili obične izvršioce, pa da stvar bude za njih i gora, imaju krajnje ograničen pristup bilo kojim sredstvima masovnog (dez)informisanja, nalaze se u ogromnom problemu. Nije ni čudo da svi koji su nezadovoljni nivoom demokratije u svojim zemljama, po pravilu, akcenat stavljaju na medijske neslobode. Obično se žale na to kako ih mediji ili tačnije oni koji ih drže u svojim rukama, tretiraju (od ignorisanja do ocrnjivanja).

Da sve rečeno projektujemo na našu situaciju, uz ograničavanje na i dalje još najuticajnije televizijske stanice (koje deluju i preko Jutjuba i drugih društvenih mreža). Vučićev režim raspolaže ogromnom većinom takvih medija.

Neki imaju zadatak da održavaju u stanju hipnoze SNS publiku već potpuno ispranih mozgova (Informer, Pink). Drug se prave da su objektivni iako i te kako vidljivo rade za našeg spin diktatora (RTS, Blic). Ima i onih koji glume da su umereno opoziciono nastrojenih dok zapravo tek malo perfidnije rade za establišment (Euronjuz).

Da ne govorimo sada i o stranim medijima koji su kao deo raznih geopolitičkih igara, u domenu naše unutrašnje politike, pozajmljeni režimu (Sputnjik, RT Balkan).

Od značajnijih opoziciono nastrojenih televizija imamo N1, Novu S i KTV. Svi ti mediji su otvoreniji za drugačija mišljenja od onih na koje se oslanja Vučić, ali naravno i oni imaju svoja bazična (geo)politička usmerenja. N1 i Nova S su nesumnjivo prozapadno opredeljeni, i to posle najnovijeg američko evropskog raskola, u duhu onoga što zagovara Brisel.

U skladu sa tim je i njihov odnos i prema Rusiji i rusko-ukrajinskom ratu ali i budućnosti Srbije, te tzv. normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. To ne znači da tu ne mogu da se čiju i drugačija mišljenja – u krajnjoj liniji i ja sam neretko gost na tim televizijama – ali ipak preovlađuju tzv. evroatlantski tonovi. Kada se radi o KTV, tu je mnogo naglašeniji nacionalni kurs, ali bez obzira na rastući uticaj tog medija, on još ni približno nije u ravni TV kanala u vlasništvu kompanije „Junajted grup“, a tim pre višeslojnog režimskog kartel bratstva.

U takvim, svakako nepovoljnim okolnostima (pogotovo za one koji su nacionalno usmereni), u značajnom delu našeg opoziciono nastrojenog društva sazrela je ideja da se ipak ide na izbore kako bi se razrešila politička kriza koja je krajem prošle godine kulminirala i od tada se srpsko društvo nalazi u pat poziciji: niti je većinska, ali podeljena i neretko apatična Srbija, u stanju da sruši režim, niti on ima snage da uguši narodni mirnodopski ustanak.

Njegov plamen tinja pa se rasplamsa, da bi onda ponovo počeo da jenjava, ali se ne gasi. Opet, Vučić raspolaže sistemskim i crnim strukturama koje i dalje ne sagorevaju ali nemaju moć da nametnu sve što želi. Da li su u takvoj situaciji izbori bez promene uslova pod kojima se odvijaju stvarno put za vraćanje stvari u demokratske tokove? Sumnjam!

Nezamislivo mi je da SNS kartel prizna poraz, a i dalje ima niz mehanizama za nefer vođenje kampanje i nameštanje izbornih rezultata. Pre je realno da ovaj put, kada je za očekivati da studenti i razbuđeni građani obezbede veću kontrolu na izbornim mestima, bude ubedljivije nego ranije uhvaćen u krađi koju će uprkos tome sigurno negirati, nego da ona bude sprečena. Posle toga došlo bi do obnove masovnih protesta protiv nove Vučićeve nameštaljke. Smisao izlaska na izbore ako i postoji, otuda, najpre može da bude u izbornom podizanju sada posustale protesne energije, koja bi eksplodirala posle krađe. Bili bismo tako gde i sada, samo sa više naboja i nade da ćemo nešto postići. Međutim, daleko je od toga da bi promene bile izvesne.

Sa sadašnjim nivoom medijske kontrole, te zloupotrebe sistemskih resursa, režim bi sigurno dobio (namakao) veliki broj glasova, što bi mu iznova dalo mogućnost da svojim opresivno-koruptivnim metodama mobiliše vojsku pristalica i plaćenika u postizbornim nadigravanjima koja bi usledila. Uz to, medijskim pokrićem i toksičnom glasačkom alhemijom, novu krađu čini realnom, jer na 40 posto kako-tako skupljenih glasova krađa od 10 odsto je moguća, ali nije sa dobijenih ili kupljenih 25 procenata glasova. I šta onda postižemo? Manje više ipak samo nastavljamo (ali to radi i Alek bez Kosova) tamo gde stajemo zbog izbora.

Zato, lično smatram, na izbore ne treba izlaziti bez promene uslova za njih (mislim sada na učešće na njima a ne na individualnu odluku o izlasku na glasanje), a pokretanje građana na obnovljene, i to radikalizovane proteste, moguće je i uz postavljanje paketa izbornih preduslova. Ljudi bi za njih bili spremni da se bore. Tako bismo mogli da se vratimo na, recimo, 15. mart, a onda energiju da iskoristimo za ono što je tada propušteno, tj. za udar tamo gde bi to vladajući kartel najviše zabolelo.

To je onemogućavanje onoga gde i dalje izvlači veliki novac, na primer blokadom realizacije pljačkaškog projekta EKSPO (smišljenog samo zato da bi se što više fondova prelilo u firme bliske režimu) ili dalje izgradnje Beograda na vodi. Sada Vučiću odatle ozbiljno kaplju sredstva i dok se ta slavina ne zavrne ne pada mu na pamet da misli o odlasku. Ali ako bi tok novca bio prekinut, možda bi počeo da razmatra i napuštanje zemlje jer bi za opstanak na vlasti morao ozbiljno da troši već oteta sredstva. To bi mu, verovatno, delovalo kao investiranje u neizvesnost.

Jedan od ključnih uslova za izlazak na izbore – vratimo im se jer su jako važni – morao bi da bude u vezi sa nadzorom nad medijima. Da bismo imali iole fer kampanju, nužno je da se obezbedi pristup svih izbornih lista pod bar unekoliko ravnopravnim uslovima relevantnim medijima. To je moguće postići, kao što je činjeno u nekim periodima recimo u Singapuru, tako što bi tokom kampanje na svakom TV kanalu država zakupila 4-5 sati programa svakodnevno, pa onda svim učesnicima na izborima dodelila jednak prostor za promociju.

Samo mesec dana ako ne i više od toga, pojavljivanje Vučićevih oponenata svaki dan tokom nekoliko sati na RTS-u, Informeru, Pinku, Kuriru, potpuno bi promenila mentalne tokove u Srbiji. Režim ne bi imao korist od prisustva na N1, KTV-u ili Novoj S, jer gledaoci tih kanala i ovako nisu odsečeni od medija koje establišment drži u svojim rukama. Njihovo opredeljenje protiv Vučića je vrednosno, a ne usled nedostatka informacija. Drugačije stvari stoje sa onima koji i dalje glasaju za SNS ili SPS. Oni su često zbunjeni i sluđeni usled informacione jednostranosti.

Sve to ne znači da neko ne bi imao veliku korist od dodeljivanja prostora i na onim opozicionim medijima koji su prozapadno nastrojeni. To su sprske patriote. Oni i tu imaju ograničen pristup (iako nisu odsečeni od njih kao od režimskim kanala, dok oni koji se tu i dalje predstavljaju kao rodoljubi, to su tek pozerski pošto služe propagandi onih koji su izvršili veleizdaju Kosova).

Mogućnost istinski nacionalno nastrojenih društvenopolitičkih faktora da ozbiljnije budu zastupljeni u opozicionom ali i režimskom medijskom prostoru, brzo bi izmenila institucionalnu (za početak poslaničku) krvnu sliku Srbije. Sada, uprkos tome što istraživanja pokazuju da ogromna većina građana Srbije ne da Kosovo, neće u NATO i više voli Rusiju od zapadnih sila, dominiraju partije koje su fanatično opredeljene za EU. Jasno je da na njenim kapijama nas čega potpisivanje priznanja lažne kosovske države, uvođenja sankcija Rusiji i, da se ne lažemo, ispunjavanje pristupnice za NATO. EU put bez alternative otuda je eufemizam za totalnu sprsku kapitulaciju.

Da do nje ne bi došlo, uporno imajmo na umu: u svetu u kome se politički procesi oblikuju u medijskoj areni, ključ dubinskog oslobođenja Srbije – za početak makar unutrašnjeg -nalazi se u demokratskom regulisanju procesa koji se u njoj odvijaju. Izgleda da se toga ne plaši samo Vučićev kartel-kvislinški režim, već i razni, ne samo partijski već i ekspertski, profesorski, NVO, te sa svima njima povezani neki studentski faktori, koji su obećali svojim evroatlantskim mentorima da se borba protiv Vučića neće pretvoriti u delovanje u prilog poništavanja „tekovina“ njegove antisrpske politike.

Stoga, po svemu sudeći, i ne insistiraju na borbi za medijske i druge fer izborne uslove. Kao da im je dovoljno da Vučić sa njima podeli nadzor nad RTS-om, te tako dobiju još malo vetra u svoja prozapadna leđa, a ne da se stvori bar tokom kapanje simetrično otvoren informacioni prostor. Kao da je namera da se naša politička agonija još neko vreme rastegne – bez stvaranja mogućnosti za dubinsku demokratizaciju – dok Brisel ne istrguje sa Vučićem da pristane na faznu tranziciju vlasti ka drugim, starim i novostvorenim EU kvislinškim snagama koje bi malo po malo jačale, uz garancije aktuelnom uzurpatoru vlasti da će izgurati svoj predsednički mandat (2027), te realizovati EKSPO i „Beograd na vodi 2″ pljačku (možda tek uz izvesnu podelu plena sa „novima“).

Da li ćemo to dozvoliti? Ako hoćemo, onda nismo normalni. Pošto ipak mislim da jesmo te da patriotska Srbija i dalje nije klinički mrtva, akcenat stavimo na medijsko oslobođenje Srbije kao preduslovom za svako drugo oslobođenje! I ne prihvatajmo – uz svo načelno poverenje prema većini studenata – ni jednu listu apriori. I te kako je bitno ko se na njoj nalazi, te zašta se ona, sagledano višedimenzionalno, zalaže!

Ne treba nam promena istrošenog Vučića nekim ko bi, makar geopolitički i nacionalno, radio isto što i on, ali kao neko „novi“ i „bolji“, sa startnim pozitivni imidžem kao pokrićem za evroatlantska nedela (baš njega je posle pada „žutih“ imao SNS kartel i vidimo koliko nas je to na kraju koštalo). Dok se prevara masovno ne razotkrije, bili bismo dotučeni!