Bio je 3. maja 2023. masakr u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, dan kasnije u Duboni i Malom Orašju, nakon toga protesti zbog namera vlasti da omoguće kopanje litijuma u dolini Jadra, što bi moglo da uništi životnu sredinu, prema rečima stručnjaka, ne samo tog područja, nego i šire. Da ne govorimo o dugogodišnjoj izbornoj krađi, izbornim uslovima, medijskim neslobodama, pokušaju vlasti da na svakom koraku uzurpira svaki delić naših života. I ništa od toga nije pokrenulo srpske studente. Ali, pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu bila je kap koja je prelila čašu.
Nije moglo dalje. Petnaest ljudi je nestalo sa lica zemlje, a za ko zna za koliko još njih, rođaka i prijatelja, život je prekinut kao struna.
Može li se struna zalepiti? Teško.
Zašto je baš taj grmalj od nadstrešnice, mnogo teži nego što je trebalo da bude, studentima bio kap koja je prelila čašu?
„Ove su prethodne tragedije samo dolivale vodu u tu čašu, a ovo je bila ta čaša. Međutim, nadstrešnica ima još jednu specifičnost. Nadstrešnica je deo javnog objekta i deo javnih radova i to je železnička stanica koju jako, jako puno ljudi koristi“, ukazuje za N1 profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Baucal.
Dodaje da „nažalost, kada se desio Ribnikar, vlast je uspela da kroz svoje medije koje ima pod punom kontrolom, stvori utisak da je to kao grom iz vedra neba, da ta tragedija nije mogla da se predvidi, da niko ništa nije mogao da uradi, a istina je potpuno drugačija“.
„Međutim, vlast je uspela da ubedi veliki broj građana da jednostavno o tome ne vredi razmišljati, da se time ne treba baviti i da tu, u stvari, nema ništa što je društveno relevantno“, ocenio je sagovornik portala N1.
Prema njegovim rečima, „s druge strane, litijum je već imao veći potencijal i vlast nije uspela da ubedi građane da se to njih ne tiče, jer kao što znamo, kopanje će možda biti lokalno i možda će kopanje litijuma najviše ugroziti ljude koji tu neposredno žive, ali dobro je da smo postali svesni da će to kopanje litijuma imati negativne posledice mnogo šire od tih zajednica koje žive oko rudnika“.
„A nadstrešnica je zaista sama po sebi – vi samo pomislite da je to stanica kroz koju prolazi ne znam koliko ljudi dnevno. Samo to izračunajte. I svaki dan tako. I sada koliko ima takvih objekata, autobuskih stanica, škola, bolnica, pošta, koliko mi gradimo kao država. Ako se sve to gradi isto kao ta nadstrešnica, to znači da smo mi svakog dana u opasnosti kad izađemo iz našeg stana. Tako da mislim da je to bio taj razlog, jer sad je vrlo teško reći da vlast kaže, kao u slučaju Ribnikara ili čak u slučaju litijuma, to se vas ne tiče“, istakao je Baucal.
Kako kaže, „to se tiče svih nas, jer mi svi stanemo pred autobusku stanicu za gradski prevoz, odemo u autobus međugradski, odemo u školu, odemo u bolnicu, odemo u poštu“.
„Dakle, nama praktično svuda može da se desi ovo što se desilo sa nadstrešnicom“, ocenjuje Baucal.
„Dosta – hoćemo da ostanemo ovde“
Univerzitetski profesor u penziji Čedomir Čupić smatra da „u sazrevanju nekih generacija dođe jedan trenutak kad one sazru i jednostavno se pojave“.
„Ovde je nekoliko generacija sazrelo, pojavilo se i da kažem sve nas iznenadilo. Upravo iz činjenice da oni godinama nisu pokazivali neko veliko interesovanje sem jednog malog broja. Ovaj put su oni solidarno svi ustali i pokazuje se da u nekim situacijama, kao što to inače u društvenim kretanjima se dešava, da jednostavno nastupi jedno sazrevanje i to sazrevanje, naravno, vezano je za uzroke i za razloge“, navodi Čupić.
Dodaje da su uzroci ti da mladi ljudi vide šta se dešava, „da institucije ne funkcionišu, da je predsednik Republike uzurpirao sve vlasti, da je on čovek koji razara institucije i onda jednostavno vide da sutra njihov položaj i život jednostavno biće ugrožen nezavisno od njihove profesije“.
Prema njegovom mišljenju, drugi momenat je svetska kriza.
„Posle promena 2000. godine, Evropa i svet su se otvorili za Srbiju. I onda su mnogi koji su završili fakultete, ali naravno i najobrazovaniji i najsposobniji, odlazili u svet. I jednostavno nisu hteli da rizikuju kako će te promene ići i šta će se dešavati. Međutim, i taj svet je već zasićen. Više nije to, nisu više te ponude tako privlačne“, ocenjuje sagovornik portala N1.
Kaže i da „s druge strane, mnogo toga se u svetu dešava, naročito u Evropi, zatvara se automobilska industrija, hiljade ljudi ostaje bez posla, nisu to više ni primanja koja su bila, energetska je kriza i verovatno, pošto oni (studenti) prate, to pokazuje da su oni sazreli, da su dobro mnoge stvari naučili, da imaju dobar kontakt preko interneta šta se dešava u svetu, onda su jednostavno rekli dosta više – mi hoćemo da ostanemo ovde“.
„Srbija je sa toliko stanovnika izuzetno perspektivna zemlja. Naravno, zemlja u kojoj će biti vladavina prava, u kojoj će se poštovati pravda, u kojoj će institucije funkcionisati, u kojoj neće niko imati šansu da uzurpira kad dođe na vlast“, ističe Čupić.
Dodaje i da je „vlast ponizila državu, jer je uzela u ruke institucije i državu i onda sa tim užasnim načinima na kojima ona funkcioniše, vidite kako se dešavaju poslovi, i onda više nemate izvesnosti“.
„Ljudi su svesni da sutra mogu da izginu na razne načine. Znate, ni krivi ni dužni. I to je dobra pozicija, dobro je shvatanje da je svako mogao biti ispod te nadstrešnice“, ističe.
Otkuda pravda u fokusu?
No, kako je išao ceo taj put akumulacije današnjeg, čini se, nezaustavljivog bunta i želje da se pravda istera do kraja. I zašto je baš sada pravda u fokusu?
„Mislim da je to zbog toga što je način na kojim se upravlja zemljom, kroz korupciju, kroz povezanost države sa kriminalom, kroz kriminal i korupciju koji su povezani sa javnim radovima, to do nekog trenutka je velikom broju građana, pa možda i mlađih ljudi, delovalo kao neka interna igra koja se tiče samo političara. Međutim, taj način upravljanja uvek na kraju dovede do ovih javnih velikih nesreća, zato što korupcija uvek počinje da raste i apetiti onih koji su uključeni u korupciju rastu, tako da u jednom trenutku neminovno korupcija dovede do toga da oni koji izvode javne radove počnu da štede ili na ljudima, ili na materijalu, ili na načinu na koji obavljaju te poslove“, smatra Baucal.
I, kako to kod nas obično biva, dodaje, „oni koji bi trebalo da ih kontrolišu, oni im to gledaju kroz prste, zato što su povezani sa njima kroz koruptivni proces“.
„Tako da je to nužno moralo da dovede do toga da sve to dođe u naše privatne živote. I da je samo bilo pitanje vremena kada će ko od nas da bude sad već pod ovom simboličkom nadstrešnicom“, navodi on.
Kako kaže, „mladi ljudi su možda takođe kao i svi drugi građani verovali do jednog trenutka da ih se to ne tiče, a onda su takođe, kao i svi drugi, videli da ih se to tiče, jer da taj sistem upravljanja ne može da ne uđe i u njihove živote“.
„Mladi nisu ucenjeni“
Čupić smatra da mladi nisu ucenjeni, „njihova egzistencija ne zavisi sad od zaposlenosti, jer nisu ni zaposleni“.
„A s druge strane, to pokazuje i da se unutar kuća, znači odakle studenti dolaze, unutar porodice, da tu ima neka vrsta saglasnosti, jer roditelji vide da su isto u problemima, da su mnogi ucenjeni, nezavisno koja primanja imaju… Ali, izvinite, ucenjen čovek nije slobodan čovek. I njegov život ništa ne znači što ima novac, ali s druge strane drži da svakog trenutka može da izgubi posao, da može biti uhapšen, da može biti ubijen. Znate, to su sve ucenjeni ljudi. S ucenjenim ljudima možete raditi šta god hoćete“, ukazuje Čupić.
Politika ucena
Prema njegovim rečima, „ova Vučićeva politika napravila je politiku ucena“.
„Sve se ucenjuje, i tako onog momenta kad naiđe neki talas koji on ne može da prati, koji mu izmiče iz te takozvane totalne kontrole kojoj on teži, onda on krene u nasilje“, aludira Čupić na napade na studente, aktiviste i opozicione političare, koji se dešavaju od početka protesta zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Da li previše očekujemo od mladih i da li smo prema njima prestrogi?
„Mladim ljudima treba dati jednu olakšavajuću okolnost, a to je da su oni s pravom očekivali da mi, odrasli u ovom društvu, da u stvari mi budemo na nivou naše odgovornosti i prema sebi, i prema njima, i prema društvu u kome živimo, i da taj problem koji smo na neki način mi stvorili, da ga mi i rešimo“, naglašava Baucal.
Dodaje da bi on „ovo podizanje studenata, video i kao jednu vrstu poruke nama, odraslima, da nismo bili na visini zadatka i da su na neki način oni shvatili da moraju da se pokrenu, da bi, u stvari, pokrenuli i nas, da bi nas ohrabrili, da bi nam pomogli da shvatimo da to ne možemo više da odlažemo i da treba da se svi zajedno suočimo sa problemom koji nije ni jednostavan ni lak“.
A zašto studenti i srednjoškolci imaju kapacitet da pokrenu građane u većoj meri nego bilo koja druga društvena grupa?
„Pa, mislim da je to vrlo jednostavno objasniti, zato što u našem društvu postoji kriza poverenja. Dakle, ovaj način upravljanja je takođe doveo do toga da u ovom društvu više niko nikom ne veruje, da nema solidarnosti, da nema empatije, da su građani ubeđeni da se ovde živi kao u nekoj džungli – ili otimaš ili će ti oteti. I to je dovelo do visokog stepena nepoverenja“, smatra Baucal.
Ali, dodaje, kada su mladi ljudi u pitanju, „iako mladi ljudi kažu istu stvar kao i bilo koji drugi akter u društvu, da je npr. ovde korupcija i da korupcija ubija, većina građana ne može da nema poverenja u mlade ljude“.
„Zato što je vrlo teško prišiti mladim ljudima etiketu da su izdajnici, da ne znam, rade za nečije interese, pogotovo ako je to jedan ogroman broj mladih ljudi. I možda možete da kažete da su neki mladi ljudi članovi nekih stranaka, ali kada taj broj bude ovako masovan, vi ne možete reći da su svi ti ljudi instruisani od strane nekih opozicionih stranaka“, ocenjuje Baucal.
I za njega je odgovor jednostavan.
„To je ono što čini razliku između ove situacije i svih prethodnih situacija kada su se različite grupe bunile i podizale svoj glas protiv ovakvog društva i to je razlog, takođe, zašto treba i pratiti studente i podržavati studente i na neki način sarađivati sa njima da bismo svi zajedno kao u onoj narodnoj priči iščupali ovu repu i došli u početak da stvaramo neko društvo koje će biti bolje za sve“, zaključuje.
Profesor Vladeta Janković nedavno je izjavio da se ogrešio o studente jer je mislio da su nezainteresovani za društvena događanja i politiku, što je, može se reći, do sada bila i neka opšta slika o njima u javnosti.
Javnost se, blago rečeno, iznenadila toj „nagloj promeni“ u odnosu na sliku koju su mladi ostavljali do sada.
„Mislim da se opet treba vratiti na tu činjenicu da mladi imaju pravo na mladost. Znači, njihovo životno doba je da oni kroz iskustvo u svom mladalaštvu, u stvari, postaju odrasli ljudi i da postepeno preuzimaju i odgovornosti odraslih ljudi. Dakle, mladi ljudi su s pravom na neki način, a i oni razvojno psihološki imaju potrebu da se posvete svojoj mladosti. I čak i ako su bili nekada ili su nama delovali nezainteresovani, to možemo da čitamo iz dve perspektive“, kaže Baucal.
Prema njegovim rečima, „jedna je činjenica da oni očekuju od nas odraslih za probleme koje smo napravili da preuzmemo dominantnu ulogu da ih rešimo“.
„Druga stvar je da mi odrasli treba takođe da razumemo da mladi ne mogu da budu mladi ili da budu zainteresovani za politiku na isti način na koji smo bili možda mi zainteresovani kad smo bili mladi ili kao što smo danas. Tako da mislim i da ti svi stereotipi o mladima, da i mi treba da ih promislimo u kojoj meri oni održavaju više nas, a manje možda te mlade o kojima pričamo“, ukazuje.
Dodaje da su „mladi na drugačiji način zainteresovani za politiku, jer oni žive u drugačijem vremenu i drugačije razmišljaju od nas“.
„Tako da ova činjenica da su se oni sada pokrenuli govori upravo u prilog tome da su oni veoma zainteresovani za društvo u kome žive, ali da su do sada, verovatno iz različitih razloga, očekivali da će ti problemi da budu rešeni od strane onih koji su ih i stvorili“, ističe i dodaje da možda sada prepoznajemo da smo se možda svi prevarili u našim razmišljanjima o mladima.
„Ali, to treba, takođe, da nama bude isto jedna tačka da mi promislimo u stvari zašto nismo imali realniju sliku o njima, o njihovoj društvenoj angažovanosti i o njihovoj zainteresovanosti za društvo u kojem živimo“, ukazuje.
Da li je nadstrešnica paradigma nesigurnosti u kojoj živimo?
„Tako je, i to se zaista tiče svakog, znači može neko da bude za Evropu, neko protiv Evrope, neko može da bude konzervativan, neko može da bude liberalan, znači možemo da se razlikujemo i treba da se razlikujemo, kao u svakom normalnom društvu, po puno pitanja. Ali, ne možemo da se razlikujemo po tome da treba da živimo neki život koji ima neki bazični nivo sigurnosti. Kad odete u objekat koji smo svi zajedno gradili kroz javne budžete, da ipak imamo neki nivo sigurnosti i da ti objekti služe nama, a ne da nas ugrožavaju“, ističe Baucal.
A na pitanje da li će studenti istrajati, on kaže da misli da hoće.
„Mislim da će oni sigurno istrajati, jer mladi ljudi možda ih je teže pokrenuti, ali ih je sigurno teže i zaustaviti. Oni su se pokrenuli na osnovu dubokih ličnih motivacija i prepoznaju da je ovo društvo u koje oni ulaze nesigurno, da im ne pruža perspektivu, ne pruža budućnost i da oni imaju samo dva puta, a to je odlazak u inostranstvo, ili da zaista se i oni uključe u tu borbu za neko normalno društvo“, smatra Baucal.
Dodaje da studenti imaju kapacitet da pokrenu mnogo više ljudi nego neke druge društvene grupe.
Prema njegovim rečima, protest na Slaviji je pokazao da studenti imaju „taj autoritet da se tako nekako slabom organizacijom na otvorenom prostoru sa 100.000 ljudi koji su došli iz različitih razloga i različitih motiva, da oni uspevaju svojim autoritetom da sve te ljude ubede da svi kolektivno u jednom trenutku uđu u tišinu i da se pridržavaju toga 15 minuta, to ne treba zanemarivati“.
„Znači samo probajte da 20 ljudi, koji su veoma različiti, da probamo da orkestriramo njihovo ponašanje, da imamo taj autoritet da kad im kažemo – ‘sad je bio dobar trenutak da mi odamo poštu 15 minuta ćutanjem’. To uopšte nije jednostavan zadatak, a oni su to uspeli zato što imaju autoritet nekoga ko je autentično prepoznao zajednički problem u društvu i koji se pokrenuo i rešio da uloži svoju energiju i vreme da pomogne da svi zajedno rešimo taj problem“, kaže Baucal.
Čupić smatra da je šansa za oporavak Srbije u pravednoj raspodeli i da zato studenti ističu prvo pravdu.
„Pravda i solidarnost, jer pravda se ne može održavati bez solidarnosti. Ako su ljudi nesolidarni uvek će biti žrtve onih nepravednika, nasilnika, uzurpatora. Ali kad su solidarni, gotovi su uzurpatori. Mogu oni da budu nemoćni, ali povezani oni postaju moćni. Građani postaju moćni, znate. Iz tih razloga, Srbija treba da krene ovim putem. Ovde u ovoj zemlji kada bi bila raspodela i socijalna pomoć bi bila 1.000 evra, a najmanja plata bi bila 2.000 evra. A to je nešto da održite na ivici, da ne budete u siromaštvu. E o tome se radi“, smatra Čupić.
Plaši li se vlast studenata?
„Ja mislim da ih se plaše zato što mislim sada svaki čovek koji je možda i glasao za ovu stranu, taj čovek ima dete u školi, ima dete na fakultetu ili ima tu decu u svom okruženju. Dakle, sada vlast ima težak zadatak, ona treba da ubedi te ljude da treba da veruju nekom političaru iz „audija“, a ne svom detetu, srednjoškolcu ili studentu sa kojim je blizak i s kim je povezan i koji će na jedan autentičan način da objasni motive za svoju pobunu. Mislim da to nijedna vlast, bez obzira na količinu medijske kontrole i količinu para koje ulažu u propagandu, da je to nemoguć zadatak“, poručuje Baucal.
Slaže se i Čupić, i smatra da se plaši.
Ističe da je Vučić „svojim privržencima“ o protestu na Slaviji rekao da je izašao ogroman broj ljudi – 28, 29 hiljada (Arhiv javnih skupova je saopštio da ih je bilo više od 100.000 ili više nego na protestu 5. oktobra 2000).
„Znate, onda hoće odmah da svojim biračima, odnosno tim svojim privrženicima, kaže ‘nije to opasno, ali ja moram da kažem’. I sada on odmah hoće da razgovara sa opozicijom, hoće da razgovara sa studentima, a do juče je govorio da su to strani špijuni, da su to plaćeni strani ljudi, da je opozicija plaćena. Napravio je tamo jednu kategoriju, ko odakle dobija i tako dalje“, kaže Čupić.
Profesor na Fakultetu političkih nauka u penziji Zoran Stojiljković nedavno je za N1 kazao da se i idealna vlast za 12 godina mora menjati, kao što menjate veš.
I Baucal i Čupić se slažu, ali…
Zašto je Vučiću toliko teško da prihvati silazak s vlasti?
„To je problem svakog autokratskog vladara. Dakle, moć ljudima ulazi pod kožu. Ja, evo, mogu da pozovem svakog od nas da sam za sebe razmisli kako bi se ponašali. Da li možemo da stavimo ruku u vatru, da nas moć ne bi iskvarila kada bismo imali apsolutnu moć 12 godina. Zato to nije normalan sistem. On nije normalan i za onoga ko dođe u tu poziciju da veruje da ima takvu moć. Zato je važno da posle ove vlasti mi počnemo jedan proces za izgradnju nekog uređenog društva gde će da postoje kontrolni mehanizmi između različitih grana vlasti“, ukazuje Baucal.
Bitno je, kako dodaje, da „možemo da se oslonimo, da ne moram ja svaki dan da se bavim stanjem u državi i odnosom između različitih institucija, nego da znam kada neko krene, recimo koristeći izvršnu vlast da uđe u korupciju, da postoji neka policija, da postoji neko tužilaštvo, koji će pre nego što ja utvrdim da se tu dešavaju koruptivne stvari pokrenuti mehanizme koje smo svi zajedno izradili da tome stanu na put i da kazne onoga koga treba da kazne“, navodi Baucal.
Može li sve ovo da dovede do „pravog 5. oktobra“?
„Ja bih se radovao da se ništa ne desi što bi bilo nasilje, bilo koje nasilje, zato što nikad ne treba dolaziti na vlast nasiljem, niti rušiti vlast nasiljem. Ovo treba da se, u stvari, završi da se institucije unutar sebe pobune, jer, pazite, država počiva na tri elementa: jedan su građani koji imaju suverenitet, institucije koje se pridržavaju zakona i štite poredak u pravnom smislu, zakonitost i vlast koja se bira tako što u takmičenju predlaže da će sutra rešiti neke probleme, da će neki razvoj pokrenuti. Ta vlast ne sme da porobi institucije. Ja ove proteste vidim – da se oporave institucije. Eno gledao sam dvoje sudija u Kragujevcu koji izlaze. E, to je početak da se oporave institucije“, poručuje Čupić.
Dodaje da to znači da se institucije oslobode od Vučićevih poslušnika, „koje je doveo na čelo tih institucija, da funkcionišu kako to zakon nalaže, a oni koji to ne prihvataju i ne rade, da budu procesuirani“.
„Ja nisam zato da se institucije, da se bilo ko izbaci, nego da se tačno utvrdi odgovornost. Pa onaj ko je odgovaran ili većina ljudi u institucijama ćuti, njih treba sada osloboditi. I reći im da više nikada nema te vlasti kojoj smeju da se poklone ili da prihvate pokoravanje, nego da se drže zakona“, poručuje Čupić.
Ukazuje da je odgovorno ponašanje ono što su njihova zakonska ovlašćenja.
„I, u stvari, ja se nadam da će ovo u stvari pokrenuti institucije i da će pokretanjem institucija svi odgovarati za urušavanje države i za ponižavanje ljudi i za ove zločine koji su se desili. I ništa drugo.“, naglasio je Čupić.
Da li se može naslutiti početak pada SNS?
„Ovo je već počelo. Ovo što rade studenti, ovo je fantastično, moram da kažem da je nešto iznenađujuće. Oni čak mnogo zrelije razmišljaju i izvukli su neke pouke. Oni svoju energiju ne troše tako da će svaki dan izaći pa će stajati tamo satima i čekati da neko tu napravi neki haos. Oni tačno izađu da obeleže onih 15 minuta, oni vode razgovore i plenum, razgovaraju, uče, oni sad uče. Pazite, ovo je učenje, gde se sazreva i brže se nauči nego ne znam koliko časova da profesori drže. Oni sada uče praktičnu politiku, oni uče životnu politiku koja treba da ovu zemlju oporavi. I mislim da je ovaj njihov način strpljiv, održiv i najvažnije da oni izdrže, da se uzdrže od bilo kakvih nasilnih činova, ali da izdrže dok se sve ono što su zahtevali ne otvori i ne pokaže javnosti. A to je upozorenje institucijama. Pa da vidimo da li će institucije moći da izdrže pet, šest meseci da ćute. I da ne funkcionišu“, kaže Čupić.
Da li su deca vlasništvo države?
„To je takav nonsens da je čak teško zamisliti i odgovarati na to. I to isto pokazuje jednu dozu panike. Ako vi izjavite nešto tako besmisleno kao deo propagandne reakcije na neke događaje, to govori stvarno da ste vi veoma očajni, da vi ako nemate ništa pametnije i bolje argumentovano da kažete, to je zaista jedan dobar pokazatelj koliko i ova vlast shvata da ona sve to što radi, da je to besmisleno i da ne može da se brani. Čak bih rekao da je obrnuto. Dakle, deca su možda i najvažniji vlasnici ove države, zato što će oni najduže da žive u ovoj državi. Svako od nas će možda da živi još par decenija u ovoj državi. A mladi će živeti mnogo duže.
Tako da, na neki način, njih se mnogo više tiče kakvo će biti ovo društvo, jer ako ne planiraju da odu, onda će oni živeti u tom društvu mnogo duže od svih nas“, smatra Baucal.