NEOLIBERALIZAM, MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA

Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

MMF se pretvorio u centar bogatstva i moći (J. Stiglic)

NEOLIBERALNA DIKTATURA SVETSKOG FINANSIJSKOG KAPITALA I INSTITUCIJA

Osnovni obrazac ranija i napretka u svakom uspešnom društvu mora se zasnivati na knntoli novca i kredita od strane javnih organa (banaka)

Politika MMF zasnovana na poznatim principima i na osnovu odluke o njegovom osnivanju, nije u stvarnosti provođena. Mada je osnovan da pomogne zemljama članicama u lečenje platno-bilansnih deficita, održavanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima i očuvanju stabilnosti deviznih rezervi i deviznog kursa, postepeno je napuštana ova uloga. MMFje postao instrument krupnog (zapadnog) kapitala, a posebno SAD (koja ima dominaciju u odlučivanju MMF, daje i najveću kontribuciju u formiranju sredstava Fonda, čime se praktično nijedna odluka Fonda ne može doneti bez saglasnosti SAD). Program MMF su diktirani od strane SAD, bez kojih se i ne provodi njegova politika.

MMF je pored Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije (STO), postao glavni nosilac i tenor liberalnog kapitalizma i stub procesa globalizacije. Na osnovu Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka i Trezor SAD) provodi se, najvećem broju zemalja u svetu, potpuno pogrešna koncepcija stabilizacije i razvoja. Provođenjem ideologije slobodnog tržišta i tržišne supremacije (neoliberalizma) MMF je dospeo na teren „ideološke ostrašćenosti“, Upravljanje tranzicijom zemalja članica ka tržišnoj ekonomiji MMF je direktno nametao svoj program gotovo jedinstven za sve zemlje.

On pokazuje politiku liberalizacije smanjenja deficita budžeta, smanjenje socijalnih razlika u budžetu, opšteg povećanja poreza (uz smanjenje poreza nosiocima kapitala), monetarne restrikcije, povećanja kamatnih stopa, stabilnost cena i kursa, realne kamate i realnog deviznog kursa-što je najvećem broju zemalja koje su primenile ovaj program dovelo do opadanja privredne   aktivnosti, porasta nezaposlenosti rada i kapaciteta, produbljivanje krize i propadanje banaka i preduzeća. U mnogim zemljama je došlo do pravog ekonomsko-socijalnog sloma.

Nametanjem neadekvatnih rešenja silom i ucenom MMF je zauzeo imperijalistički stav „upakovan“ u ideju liberalizma i ideologiju slobodnog tržišta. Novi konzervatizam i kolonijalizam preko nove ekonomije su na sceni, a sve pod oreolom neoliberalizma. Prevremena i brza liberalizacija tržišta vodila je globalnoj nestabilnosti privreda i kriminalizacije društva sa teškim posledicama socijalnog raslojavanja. MMF je provodio interese finansijskog krupnog kapitala, a trebalo je da pomaže zemljama u krizi i da unapređuje globalnu ekonomsku stabilnost.

Finansijski interesi razvijenih su dominirali. Stručnjaci u MMF veruju da program koji provode je u opštem interesu. Tržišni fundamentalisti dokazano je, dominiraju u MMF. U svim privredama u kojima je MMF nametnuo svoje „savete“ doveo je do kraha privreda (Meksiko 1994, istočnoazijska kriza sa lomovima gotovo 40% svetskih finansijskih tržišta, Rusija 1998, Brazil 1999. i Argentina 2001., Poljska, Češka, Mađarska i dr.).

Globalna finansijska kriza je u osnovi produkt MMF.

To znači da su recepti zasnivani na neoliberalnom konceptu bili pogrešni. Šok terapija je praćena liberalizacijom novčanih tržišta, tržišta kapitala, liberalizacijom spoljne trgovine (ukidanje carinskih i dr. zaštita), liberalizacijom cena, kurseva, kamata i dr. bila jc siguran put u produbljivanje krize i razaranje ekonomije i socijalne strukture društva. MMF primorava zemlje da „pritegnu kaiš“, što vodi imploziji tražnje i gušenju razvoja.

U razvijenim privredama ostaju i dalje (što otvorene, što skrivene) trgovinske protekcionističke barijere, dok se zemljama u tranziciji preporučuje i nameće sveopšta liberalizacija. To je politika koju razvijeni sami sebi ne bi preporučili. Tramp je samo otvoreno uveo određene protekcionističke mere. Vrlo su snažne barijere za slobodno kretanje radne snage (to je „kapital“ nerazvijenih) dok je došlo do liberalizacije u kretanju novca i kapitala (to je kapital razvijenih) i osvajanje tržišta u svetu globalizacije. MMF insistira fiskalnoj strogosti za sticanje poverenja stranih investitora.

Liberalizacija finansijskih tržišta i prodaja domaćih banaka stranom kapitalu (i uz povećanu konkurenciju) nije dovela do snižavanja kamatnih stopa. Radnici brinu za zaposlenost i nadnice, a finansijeri za kamatne stope. Visoke kamatne stope radnici doživljavaju kao nešto što usporava razvoj, a to znači i veću nezaposlenost.

Upravo je to jedan od razloga koji je doveo do velikog odliva spekulativnog kapitala iz tih zemalja. MMF stvarno „ne zna da upravlja krizama“ (od 130 kriznih situacija predvideli su samo 14). Takav program je izazvao katastrofalne socijalne i ekonomske posledice. Tu je i odgovor zašto tržišta ne mogu biti prepuštena sama sebi. Ona tada generišu stalnu nezaposlenost. Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta“. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacije privrede).

Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje dobija neviđene razmere. Odvija se prava socijalna drama raspolućenog društva. Dehumanizacija i dezintegracija na zapadu je u toku. „Postojeća zaposlenost se brže uništava nego što se stvara i povećava nova zaposlenost“. Zbog toga raste nezaposlenost uz rast siromaštva najvećeg broja stanovnika, Koncentracija kapitala dobija neslućene razmere, nasuprot masovnom siromašenju najvećeg dela stanovništva. Magična snaga tržišta za zemlje u razvoju sa jedva uspostavljenim bankarskim sistemom; otvaranjem svojih finansijskih tržišta, dovodi ove privrede da rizikuju:

1)Masovne stečajeve i likvidacije domaćih banaka (što se već desilo u nizu zemalja u tranziciji),

2)Dovođenje stranih banaka i odliv kapitala preko njih (smišljeno i legalno bekstvo kapitala sada je opšti proces).

3)Masovne stečajeve i likvidacije preduzeća i ogromnu nezaposlenost.

Kritičari globalizma ističu pet najvećih neprijatelja globalizacije: 1)Suverena nacionalna država koja radi u korist naroda, a ne internacionalnog kapitala, banaka i korporacija, 2) Obnova i očuvanje nacionalnih valuta i nacionalnih monetarnih politika, 3) Da se nacionalne države postepeno oslobađaju spoljnog duga, budući da se ciljevi globalizma ostvaraju kroz dug koji guta čitave države, 4) Svaki sistem koji je podreden novcu nije demokratski. Stoga javne institucije treba da se oslobode dominacije novca. 5) Obnova vrednosti-porodičnih, socijalnih, moralnih, uz povratak religiji je novo traženje“ pravog puta“ izlaska iz sveopšte krize.

Privrede su prebrzo otvorene za konkurenciju pre nego što su uspostavile snažne finansijske institucije i pripremile se da prihvate izazove svetskog tržišta. Istovremeno se od zemalja traži da vode kontrakcione politike (monetarnu i fiskalnu politiku) više nego što bi to same radile bez „preporuka“ Fonda. Očekivana konkurencija među bankama u zemlji kroz liberalizaciju finansijskih tržišta i „čišćenja bankarskog sistema“ (masovnim likvidacijama i spajanjima banaka) nije dovela do zdrave konkurencije, poboljšanja poslovanja banaka i obaranja kamatnih stopa. Sve se svelo na „seljenje depozita“ i veću ponudu cene novca i kredita. U svim zemljama rezultati na ovom segmentu su poražavajući. Propao je veliki broj banaka, dok kontrola banaka nije uspostavljena.

Zatvaranje domaćih banaka se širi kao proces u privredama u tranziciji (u kojima zapadne banke zauzimaju i preko 90% bankarskog tržišta). Time one ostvaruju monopol u izboru projekata i firmi koje će finansijski pratiti, kao i izbor preduzeća i pojedinaca koji će dobiti kredite za učešće u projektima privatizacije. Time sc utiče i na koncepciju i strukturu razvoja. Država mora da zadrži bankarsko jezgro, ako želi kontrolisan, a ne dalji destrukturni proces privatizacije. Samo državne banke to mogu da prate i dobiju odgovarajuću podršku centralne banke u ovom sistemu kreditiranja (ulaganja u akcije preduzeća, ulaganja dobijenih kredita u fond za razvoj preduzeća, ali na bazi akcija u rukama zaposlenih).

4)Nametnutu preko tih banaka drugačiju strategiju i politiku kreditiranja (ne u interesu domaćih preduzeća).

5)Dominaciju svetskog finansijskog kapitala u domaćoj privredi sa njegovom logikom ponašanja (koja često razorno deluje na privredu).

6)Gubitak finansijske i ekonomske samostalnosti (u osnovi gubitak suvereniteta). Treba odoleti MMF da se „otvori bankarski sistem“. Ovo posebno u uslovima kada ne postoji adekvatna regulative finansijskog tržišta.

To dovodi do nekontrolisanih tokova, kriminalizacije društva i „burazerske privatizacije“. Nakon liberalizacije trgovine i kapitala u najvećem broju zemalja nastala je prava pustoš. Liberalizacija ima ponižavajući efekaj na privredu. Međutim, da bi dobile „pečat saglasnosti“ i pristup svetskom tržištu kapitala sve zemlje članice moraju slediti recepte MMF (teorija i politika slobodnog tržišta). Time MMF umesto da „upravlja krizama“ i pomaže  zemljama- članicama da prebrode krize (likvidnosti, platnobilansne i sl.) on ih izaziva preko svoga „programa strukturnog prilagodavanja“? Svet je osetio da je „lišen prava na sopstveni razvoj, odnosno izbor“. Dakle, izgubio je pravo na sopstvenu, samostalnu makroekonomsku politiku i izbor ciljeva razvoja.

Politika MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija u osnovi je u interesu razvijenih zemalja (finansijski i komercijalni interesi). MMF vodi politiku pre svega u interesu kreditora, a ne podsticanja rasta i stabilizacije privreda zemalja članica. Programi MMF obezbeduju sredstva vladama pre svega za otplatu zajmova zapadnim kreditorima. „To je besramni problem moralnog hazarda“, jer su davaoci sredstava očekujući „bailoit“, spuštali kriterije . Stoga često insistiranje MMF da se uredno isplate inostrani kreditori, pre nego što se pomogne domaćim preduzećima da nastave poslovanje, samo pokazuje da je MMF u funkciji finansijskog kapitala razvijenih zemalja.

Međutim, MMF kao svetska finansijska institucija primorava zemlje – tražioce kredita, da prihvate te „reforme“ Fonda, a to traže svim sredstvima prinude do ucene (dobiti ili ne dobiti sredstva odnosno „zeleno svetio“ za pristup Londonskom i Pariskom klubu). MMF ne interesuje kako sistem funkcioniše i njegove specifičnosti. Poznato je da ne postoji jedinstven tržišni model (drastične su razlike kod razvijenih između japanskog tržišnog modela doživotnog osiguranja, i verzija nemačkog, švedskog i američkog modela. Pretpostavka od kojih polaze tržišni fundamentalisti (savršena tržišta i informacije) nisu održive ni u razvijenim, a kamoli u nerazvijenim privredama.

Ekonomske strukture su u zemljama izrazito različite, a i same se stalno menjaju. Istočna Azija nije sledila politiku Vašingtonskog konsenzusa i razvijala se brže od ostalih delova sveta, ali sve dok pod pritiskom MMF i SAD nisu napustili svoju „nacionalnu“ politiku i sopstveni koncept razvoja. Isti je slučaj i sa novom politikom Islanda koji je odbacio se prepreke MMF i EU „trojke.“ Uglavnom isto je uradio i Portugal. Viktor Orban je zbog brisanja dugova i proterivanja Soroševog univerziteta proglašen za fašistu i trpi velike pritiske. MMF radi sada u novom aranžmanu predstavljaju kao korisnog i dobronamernog savetnika (sada bez korišćenja Finansijskih sredstava). Radi se o funkciji nadziranja kontrole i savetodavca.

Najnoviji stend baj aranžman Srbije sa MMF je potpisan, bez obzira što se tvrdi da su „javne finansije stabilne“, da je budžet dovoljno uravnotežen, a deficit tolerantan. Novi aranžman od 19. decembra 2022. kao stend baj od 2,4 milijarde evra treba da ublaži posledice ekonomske krize, a deo bi se koristio kao „mera predostrožnosti“ u slučaju novih ekonomskih poremećaja. Program ima za cilj očuvanje mera ekonomske i finansijske stabilnosti i jačanje otpornosti privrede u uslovima globalne ekonomske i energetske krize i podržavanje održivog ekonomskog rasta.

Dogovor sa MMF se odnosi na ocenu i analizu:

-stanja javnih finansija,

-makroekonomskih pokazatelja i strukturnih reformi,

-reforma energetskog faktora.

Na osnovu aranžmana sa MMF Srbija koristi 4,2 milijarde kredita, što dodatno povećava ukupan spoljni dug, koji je inače eksplozivno poseban.

IMPLIKACIJE MONETARISTIČKO-NEOLIBERALNOG MODELA

MAKROEKONOMSKE POLITIKE NA RAZVOJ

Insistiranje MMF da se pre ostalog uredno isplate strani kreditori (obaveze po inostranim dugovima) pre svega što se pomogne domaćim preduzećima da nastave poslovanje – pogrešna je i promašena strategija. To je antirazvojna strategija u interesu poverilaca i kreditora. Monetarno-kontrakciona (restriktivna) kruta politika i fiskalna uravnotežavajuća politika, najčešće dovode uz samo monetarnu (izvedenu, veštačku i kratkoročnu) stabilizaciju, do velikog nereda u privredi i društvu. MMF tera gotovo svaku zemlju – tražioca kredita da „pritegne kaiševe“, što je redovno dovodilo do implozije tražnje i razvoja, uz nagli rast nezaposlenosti. Uz to nijedna država nije uspela da uravnoteži budžet i da se oslobodi rastućeg deficita platnog bilansa (što je i osnovna platforma politike Fonda). Fond jc konstantno insistirao na fiskalnoj strogosti kao „protivotrovu“ za fiskalni deficit i stabilizaciju privrede – da bi se sticalo poverenje stranih investitora.

Zvanično se priznalo da MMF navodi zemlje na potresan put. „MMF je ekspert za tranziciju, uz što je moguće bržu privatizaciju“. MMF treba da unapređuje globalnu stabilnost, pomaže zemljama u tranziciji da ostvare ne samo stabilnost, već i ekonomski rast. Zar se korifej koncepcije MMF (Džefri Saks) nije javno.odrekao svojih koncepcija, mada je bio glavni savetnik vlada niza zemalja u tranziciji. „Posipanje pepelom“ i naknadno otrežnjenje nije mnogo pomoglo ovim zemljama. Međutim, to je jedan od snažnih udara na koncepciju i politiku MMF. Drugi, daleko jaci udarac usledio je u izvrsnoj knjizi prof. Stiglica?

„Nema više nikakvog smisla tvrditi (u to niko više i ne veruje) da su politike MMF bile dobre, ali su se loše primenjivale, ili se nisu do kraja provele“.

„Nije bilo dovoljne upornosti“.

Neuspesi MMF nisu slučajni – to je rezultat pogrešne ocene situacije i pogrešne terapije? Pacijent preskupo plaća ovu terapiju.

Sve to ukazuje na činjenicu da MMF nema doslednu i razrađenu celovitu teorijsku osnovu za svoje preporuke i nametanje rešenja zemljama korisnicima kredita. Stiglic jc preporuke MMF nazvao „kuga nekoherentnosti lekova, ali i njegovih dijagnoza“. Pogrešna dijagnoza – pogrešna terapija. Bolesnik (privreda) je osuđen na brzo umiranje i nestajanje sa svetske pozornice kao nekakav faktor u međunarodnim finansijskim i ekonomskim odnosima. S druge strane Vlade su morale redom da pokleknu pod pritiskom Fonda, da prihvate njegove „preporuke“ (u „Pismu o namerama“. često diktiranom od strane savetnika Fonda u tim zemljama), da smanje potrošnju, što je dovodilo do „produbljivanja recesije u kojoj su milioni radnika ostajali bez posla“.

„Važnije je održati privredni rast i odložiti porast deviznih rezervi za par godina kada privreda bude ponovo na uzlaznom putu“

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala. koji svim privredama u svetu nude sledeći program:

1)Deregulacija privrednih i finansijskih tokova,

2)Defiskalizacija (smanjenje poreskog tereta) bogatih (kapitalističkih) slojeva,

3)Antisindikalna represija,

4)Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih

5)Masovna i brza privatizacija javnog sektora. Neolibcralni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera.

„Radi se o koherentnom militarnom korpusu koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija.“ Najveći broj privreda u svetu je postao „laboratorija za neoliberalne eksperimente“ Razvija se pravi „antisocijalni krstaški rat“ razaranje socijalne države u korist profita i uskog sloja krupnog kapitla. Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski „pokret“ u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavlja. Porast profitne stope u privredama OECD sa 4.1% na 4,8% u poslednjim godinama, praćenje rastom stope nezaposlenosti sa 4% o na preko 10%. Rasponi u dohocima su se značajno povećali. Neoliberalni cilj je revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta, ali ne i u perifernim, gotovo kolonijalizovanim privredama.

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3,6% i osamdesetim 2,9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta – slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl. Spekultativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. „Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan.“ Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere?

Deflacionisticka politika, rasturanje javnih službi i državnih regulativnih funkcija, veliki procesi privatizacije, uz razvoj kapitalističkog sektora povezanog sa mafijom, socijalno raslojavanje- siguran je put u neokolonijalni status mnogih država. Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim „privredama u tranziciji“ (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta „privlačnost“ neoliberalizma, koji se nudi kao sistem, kada se svodi na sledeće:

1) Kočenje i kontrola monetarne emisije – restriktivna monetarna politika, u

ovim državama,

2) Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u društvenom proizvodu.

3) Veliko sniženje poreza na najviše dohotke (bogatim slojevima društva, nosiocima kapitala, odnosno na krupni kapital),

4) Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima i tržišta kapitala.

5) Povećanje stope i broja nezaposlenih, pobseno u javnom sektoru,

6) Gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata,

7) Antisindikalno zakonodavstvo,

8) Redukcija socijalnih davanja, uz veliko socijalno raslojavanje društva,

9) Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

10) Privatizacija (brza i sveopšta) kao nametnut proces u svim zemljama i dr,

11) Otvorene i nezaštićene ekonomije izložene stranom kapitalu i eksploataciji i finansijsko  preoblikovanju.

Sve vise se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu – kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja. Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj (prema nosiocima svetskog finansijskog kapitala). To su redovne implikacije monetaristićke kontroverze u svim privredama koje su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatomim karakterom delovanja.

Liberalizacijom spoljne trgovine i smanjenjem carinske zaštite otvoren je put za nagli priliv inostrane jeftinije i kvalitetne robe. Zbog pada nacionalne proizvodnje i ponude domaće robe, uz porast nezaposlenosti i domaće tražnje, otvaranje inostranih banaka ili prodaja domaćih banaka inostranom kapitalu – otvorilo je prostor za priliv stranog kapitala i povećanje kupovne moći preko kreditiranja sektora stanovništva za kupovinu inostrane robe. Veštački izazvanih konjuktura i „stabilnost“ izvedeni su gušenjem nacionalne proizvodnje i porastom nezaposlenosti. Takav regresivni kapitalizam, dovodi do sveopšteg haosa, destrukcije i pravog sunovrata društva.

RAZVOJNO USMERENA MONETARNA POLITIKA U USLOVIMA OSKUDICE KAPITALA ZA RAZVOJ

Sve dužnički zavisne privrede, da istaknemo, dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom „privredne stabilizacije“ i „restrukturisanja“, a na osnovu prihvaćene koncepcije neoliheralizma i tržišnog automatizma. Monetarna politika u jednoj privredi sa nedostatkom štednje (akumulacije), nedovoljno monetizovanoj, sa vrlo nerazvijenim instrumentima finansijskog tržišta, visoko zavisnoj od kredita banaka, ima dominantan značaj u odnosu na druge delove makroekonomske politike. Odatle i velika osetljivost privrede (preduzeća) na osnovnu orijentaciju u vođenju ove politike i koncepciju koja dominira (i čini joj podlogu) u politici novca, kredita i kamate centralne banke i poslovnih banaka. Da li se kod nas vodi ekspanzivna, restriktivna ili nekakva „uravnotežavajuća“ monetarna politika? Da li je bazni koncept dobro izabran? Da li se, konačno, radi o teškom strateškom promašaju? Da li je moguće drugačije (i efikasnije) voditi? Sve su to pitanja koja traže vrlo precizan odgovor.

Nasuprot aktuelnom programu dezinflacije i u osnovnoj strategiji prociklički postavljenom programu stabilizacije (bez razvoja), privredi Srbije treba ponuditi odgovarajući (ali i moguć) razvojno orijentisan program. Dinamiziranje proizvodnje i ekonomskog rasta, uz privremeno obuzdavanjc inflacije, da bi se efekti „otkočenog“ mehanizma aktiviranja faktora razvoja što pre osetili, predstavlja dinamičan i visokoefektivan razvoj. Takav razvoj mora da sadrži i u sebi ukomponuje tehničko-tehnološke faktore razvoja, postepenu supstituciju faktora razvoja tipa funkcije Cobb-Douglasa, što bi smanjilo formiranje rezervne armije nula i ogromnu nezaposlenost sa snažnim socijalnim tenzijama koje prete da sruše sve stubove ekonomije i političkog sistema.

Na sceni naše privrede i društva je politički sistem s brojnim frustracijama, „militantni monetarizam“ koji guši privredni sektor, što sve traži novu kompoziciju makroekonomske politike u čijoj osnovi je filozofija okretanja od regulisanja tražnje ka proizvodnji i ponudi (uz širenje domaćeg tržišta). To pretpostavlja i novu politiku ulaganja u investicije i napuštanja vizije regulisanja privrednog mehanizma preko regulisanja tražnje (i to u situaciji kada je funkcija potrošnje javnog sektora i autonomnog rasta ličnih dohodaka, naglo porasla, dok je funkcija investicija i štednje potpuno oborena). Na potpuno iskrivljenoj kompoziciji funkcije ukupne potrošnje i tražnje, nije moguće graditi efikasne instrumente makroekonomske politike, ali ni određivati i sprovoditi međusobno usklađene cene faktora proizvodnje (plate, porezi, kamate, kursevi, amortizacija), oni se međusobno moraju poništavati ili uzajamno negativno delovati.

Ovako usmerenom restriktivnom monetarnom politikom stabilizacije cena i kursa, privreda je redovno uvučena u duboku deflaciju i pad privredne aktivnosti. Deflacija je uzrokovana padom tražnje, što je posledica pada realnih zarada i svih oblika potrošnje. Pad tražnje dovodi do pada privredne aktivnosti i zaposlenosti, dok zarade i standard dalje padaju. Makroekonomska politika u uslovima deflacije je neefikasna, posebno kada postoji budžetska štednja i indiferentna (pasivna) monetarna politika s visokom kamatnom stopom. Privreda nema nikakvih šansi da uz ovakvu politiku iziđe iz krize. Deflacioni pad privredne aktivnosti i investicija i porast nezaposlenosti se produžavaju. Makroekonomska politika stimulisanja domaće travnje, a posebno izvozne i investicione tražnje u funkciji globalne tražnje i potrošnje (Y=C+I+G+X-M) jedini je efikasan lek za izlazak iz začaranog kruga deflacije i ekonmske depresije (krize).

Osnovni cilj ovakvog programa stabilizacije i razvoja treba da bude:

1)Brzo izvlačenje privrede i društva iz duboke krize,

2)Postepeno otklanjanje razvojnog i tehnološkog jaza u odnosu na razvijene privrede,

3)Aktiviranje domaćih faktora razvoja i mrtvih kapitala, uz relativnu stabilnost privrede. Taj cilj mora u sebe nužno da inkorporiše: oživljavanje proizvodnje i investicija, porast zaposlenosti u „novim sektorima“, postepenu izmenu strukture privrede preko novih ulaganja, uz stvaranje materijalno finansijskih osnova za trajni rast životnog standarda, tako da se psihološki i subjektivni faktori uključe u proces stvaranja i „akumulacije bogatstva“ društva i pojedinca, a ne na strani destrukcije, što je danas vrlo izraženo.

Da li je moguć takav novi projekt? Da li je moguće učiniti generalni zaokret u odnosu na destruktivni aktuelni program stabilizacije? Sigurno je da je to moguće. Ali, tada se mora izvršiti gotovo perfektna sinhronizacija i koordinacija mera na sledećim segmentima makroekonomske politike i duboke reforme privrednog sistema (zbog nužnog „drugačijeg ambijenta“ za te nove mere):

1)Monetarna politika u neposrednoj koordinaciji sa fiskalnom

politikom -sve u funkciji aktiviranja domaćih faktora razvoja,

2)Politika internih i eksternih dugova,

3)Novi oblici upravljanja kapitalom preduzeća.

4)Rekonstrukcija sfere rada i stvaranja vrednosti (povezana sa procesom reinvestiranja dobiti, odnosno profita),

5)Osiguranje svežeg kapitala za razvoj – povezano s procesom novog upravljanja kapitalom (radničko akcionarstvo),

6)Smirena sfera raspodele i politika raspodele,

7)Nova kompozicija faktora proizvodnje u funkciji kapitala,

investicija i razvoja, a ne tekuće potrošnje, kao do sada,

8)Otklon od neokejnzijanske politike regulisanja tražnje, koja danas i u kapitalizmu potpuno otkazuje.

Monetarna kontrola (restrikcije) u zemljama u razvoju s nesređenom „politikom dohotka“ redovno dovodi do opšte nelikvidnosti privrede i banaka i blokiranja proizvodnje i ekonomskog razvoja. Nasuprot tome, svaki pokušaj da se monetarnom ekspanzijom leče brojni monetarno-finansijski deficit privrednog sektora ili još gore – javnog sektora konačno završavaju u naglom podsticanju finalne tražnje i monetarnoj inflaciji. Brojni dosadašnji pokušaji vođenja takve politike kod nas završavali su, upravo, s takvim posledicama. U fazi oskudice kapitala za razvoj i izostanka dovoljnog priliva inostranog kapitala, potrebna je, upravo, politika nacionalnog privrednog razvoja, nasuprot „modela međunarodnog razvoja“(prilagodavanje svetskom tržištu robe, finansijskom tržištu, kamatama, kursevima i dr.) koji se upravo nudi, uz sve katastrofalne rezultate.

Izlazak iz produžene krize u konjunkturni uzlet moguć je upravo alternativnom ekonomskom politikom, potpuno suprotnom u odnosu na ovu koja je na našoj privrednoj sceni. Umesto iluzija vlasništva i prave „tiranije kopir – rešenja“ koja nas okružuje, treba se okrenuti svetu rada, kapitala i stvaranja novih vrednosti. U konkretne mere i instrumente takve strategije i politike, za sada ovde ne želimo ulaziti (mada su kao koncept razrađene).

Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanje raspodele, uz istovremeno finansijsko-razvojno osposobljavanje privrede. Dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagodavanja“, uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno-proizvodni model deficitnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranje akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da pokrenu i održe kao autonoman proces privredi životno potreban ekspanzivni ekonomski rast. To je istovremeno proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju“, a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i deviznog kursa. Dakle, potpuno kontraindicirano željenim ciljevima.

Monetarni i kreditni sistem države stoji na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Naauprol tome inostrani kapital je „redak“ faktor, do kojeg se teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju u obliku reinvestirane dobiti u privredi (uz novi konkurentni oblik upravljanja i odgovornosti za efekte upotrebe kapitala). Neto-transfcr kapitala u inostranstvo je već niz godina stalni proces tako da taj kapital mora da kompenzuje domaći bankarski kredit. Kakav sc neto-prinos može očekivati na potencijalni novi kapital u inostranstvu uz tekuću kamatu na domaćem tržištu i profitnu stopu oko nule? Bitan je zadatak povećati profitabilnost (i odgovornost preduzeća preko napred ugrađenih novih oblika upravljanja kapitalom, a zatim preko finansijskog osposobljavanja privrede, obaranjem kamatne stope na bankarske zajmove (ispod ili oko profitne stope pojedinih grana ili oblasti privrede). Novac i kredit treba dati privrednim preduzećima (proizvodnog karaktera, dakle, moguće vrlo selektivno) u uslovima potpuno smirenih poreza, doprinosa i ličnih dohodaka, ne odlivaju se u sfere preraspodele i konačne potrošnje, već ostaje u sferi reprodukcione potrošnje (investicija, novih ulaganja). Preduzeća koja nisu sposobna za brzo tržišno prilagodavanje moraju nestati iz robno-novčanih odnosa (likvidacija).

Dakle, nužan je celovit program finansijke konsolidacije preduzeća, zbog čega nikakve parcijalne mere linearnog tipa ne mogu dati očekivane efekte. Bez finansijske konsolidacije privrede i injekcije „svežeg kapitala“, samo svojinsko prestrukturisanje preduzeća nije u stanju da osigura takav generalni zaokret (odnosno, da ogroman umrtvljeni društveni kapital učini efikasnim). Finansijskn konsolidacija preduzeća ne može sc prepustiti stihiji i tržišnom mehanizmu, jer se radi o destrukciji i neproizvodnoj upotrebi kapitala za razvoj. Radi se o uvođenju potpune kontrole monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Bez kontrole i usmeravanja sredstava u određene izabrane namene, odgovornog ponašanja u odlukama, svaki pokušaj ekspanzivne monetarne i fiskalne politike završava u inflaciji, nekontrolisanoj potrošnji i najvećim delom u kriminalu i korupciji, ali i odlivu spekulativnog kapitala u inostranstvo.