Vrlo često možete čuti da su svi Nemanjići, osim Stefana Dušana, kanonizovani, odnosno proglašeni svetiteljima. Nažalost to nije istina.
Nemanjići koji nisu proglašeni svetitiljima su, pored Stefana Dušana (1308 – 1355) koga smo pomenuli i dvojica sinova Stefana Prvovenčanog, odnosno Stefan Radoslav (1192 – posle 1235) i Stefan Uroš I (1220 – 1277).
Stefan Radoslav je bio sin jedne, a muž druge grčke (vizantijske) princeze te se može reći da je bio pod snažnim uticajem Grka. Osećao se više Grkom nego Srbinom, a zbog majke Evdokije se čak potpisivao i prezimenom vizantijske carske loze Duka te mu se upravo to stavlja kao glavni razlog zbog čega nije kanonizovan.
Sa druge strane nije nam baš najjasnije zašto Stefan Uroš I nije kanonizovan. Najmlađi sin kralja Stefana Prvovenčanog i kraljice Ane Dandolo je, po svedočanstvima, nasledio mnoge osobine svoga dede Stefana Nemanje (Svetog Simeona) i to je bila tajna njegovog uzdignuća na znatno viši državnički nivo u odnosu na stariju braću kraljeve Stefana Radoslava i Stefana Vladislava. Dugo je nosio nadimak Veliki, što dosta govori o tome kakav je vladar bio. Izdašno je pomagao Srpsku pravoslavnu crkvu. Sagradio je čudesni manastir Sopoćani u kome se zamonašio i u kome je sahranjen.
Izvor: Srpska istorija