Dežurna
“Oluja” na univerzitetima
Ove godine se navršava trideset godina od operacije „Oluja“, u kojoj je izvršeno najveće etničko čišćenje u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Početkom avgusta 1995. hrvatske vojne, policijske i paravojne formacije, uz pomoć bošnjačkih oružanih snaga, kao i uz logistiku i podršku NATO-a, krenule su u fizičko slamanje otpora krajiških Srba i eliminaciju Republike Srpske Krajine. Danas postoje brojna svedočanstva i istorijski izvori koji govore o dogovorima između rukovodstava SR Jugoslavije i Hrvatske, koja su delovala u koordinaciji kako bi sa političke scene uklonila sve one koji su smetali velikom dilu postignutom pod patronatom Sjedinjenih Američkih Država, a koji se odnosio na završetak rata na teritoriji bivše SFRJ, navodi kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
U tom smislu, čak je birano i vreme – sredina leta – kako bi se minimizovao politički pritisak na Slobodana Miloševića. Kada su se pojavile desetine hiljada izbeglica, većina naroda bila je na odmorima, čak i uprkos tome što su to bile godine kada turizam nije bio ključna preokupacija. Tada proterani Srbi, kao i njihovi potomci, i danas su žrtve politike koja ih je zloupotrebila tokom devedesetih, čak do te mere da danas predstavljaju neku vrstu pretorijanske garde Aleksandra Vučića, navlačeći time gnev naroda koji se protivi aktuelnoj vlasti.
Napravio sam ovakav uvod kako bih čitaoce podsetio na tridesetogodišnjicu jedne u nizu srpskih tragedija, ali i kao šlagvort za osvrt na aktuelni trenutak u kojem živimo, a koji je obeležen velikom narodnom pobunom čiji su studenti centralni deo. Naime, svedoci smo procesa deblokade fakulteta širom Srbije, koji ide dotle da su pojedini dekani, uz pretnju policijom, izbacivali studente iz zgrada koje su mesecima držali kao bastione slobode i mesta u kojima se odvijao vrlo dinamičan život studentskog pokreta.
Plašim se da će najkasnije do sredine avgusta gotovo svi fakulteti biti fizički deblokirani, što će značiti da su studenti bukvalno postali – izbeglice. Tu povlačim paralelu sa sudbinom krajiških Srba i modelom po kojem su oni dogovorno izbrisani kao politički faktor, jer su bili isuviše samostalni i „kočoperni“, a to se nije uklapalo u novu političku arhitekturu.
Inače, fizičkoj deblokadi fakulteta prethodila je pravna deblokada, sprovedena na krajnje podmukao način. Dok su studenti spremali veliki skup za Vidovdan, rektor Beogradskog univerziteta, Đokić, kao i ostali rektori i dekani, pregovarali su sa Đurom Macutom. Čak je 17. juna menjan i Statut Beogradskog univerziteta, kako bi dogovori sklopljeni iza leđa studenata mogli da se sprovedu. Suština tih trulih dogovora bilo je uvođenje onlajn nastave, kojom su ekspresno nadoknađena dva semestra. Tako su, formalno-pravno, studenti odslušali sva predavanja, iako u stvarnosti ni petina njih nije ni preuzela materijale sa fakultetskih platformi.
Kao kontrauslugu, vlast je krenula u isplatu plata profesorima – sa sve povećanjima – koje su ranije nezakonito obustavljene. Naredni korak bilo je organizovanje ispita koji, prema novim odlukama univerziteta i fakulteta, mogu da se polažu i van zvaničnih prostorija. To znači da će fizičko sprečavanje održavanja ispita biti gotovo nemoguće, što se već videlo na primeru Novog Sada, gde su ispiti polagani u halama Novosadskog sajma sa više ulaza.
Sve ovo nas dovodi u situaciju da, negde do oktobra, kada budu završeni svi ispitni rokovi, veliki broj studenata – upravo onih najpoštenijih i najsrčanijih – dođe u poziciju da nema 48 ESPB bodova, neophodnih za zadržavanje budžetskog statusa. To dalje znači da neće imati pravo na smeštaj u studentskim domovima, niti na obroke u menzama, a uz to bi morali da plaćaju minimum hiljadu evra, ili i više – u zavisnosti od fakulteta – jer bi prešli u grupu samofinansirajućih.
Da stvar bude još gora, od uprave Beogradskog univerziteta studenti su dobili odgovor da neće moći retroaktivno da zamrznu status i tako sačuvaju budžet. A kako postoje ispitni rokovi koji ne mogu biti blokirani, svaki pojedinac će biti u situaciji da se ili do oktobra isključi iz svega i posveti polaganju ispita, ili da u potpunosti zanemari fakultetske obaveze i nastavi sa protestima.
Već sada je jasno da će se deo studenata vratiti redovnim obavezama, čime će u startu biti oslabljena snaga pokreta u odnosu na period pre 15. marta. Drugi deo nastaviće, svesno žrtvujući sebe i svoje roditelje – koji su, uostalom, najčešće i finansijeri studija svoje dece. Da paradoks bude veći, studenti koji su – više je nego jasno – izdani i dovedeni u problematičnu poziciju, po svemu sudeći će na svoju izbornu listu staviti upravo one koji su ih jeftino prodali.
To nas dovodi do još jedne sličnosti sa sudbinom krajiških Srba, koji i danas slave i glasaju za one koji su ih izdali.
Mislim da je vreme da se izađe iz začaranog kruga!