Aleksandar Vučić govori o 17.000 lojalista, ali on nije u stanju da okupi toliki broj ljudi, smatra Zdravko Ponoš, predsednik stranke Srbija-centar (SRCE). Dodaje da priča o lojalistima s jedne strane ima za cilj da obodri njegove pristalice, a sa druge da uplaši one koji prvi put sada izlaze na proteste.
Stranka „Srbija-centar“ postavila je pitanje šta će preuzeti Vojska Srbije i vojne službe bezbednosti zbog postojanja „lojalista„, kako ih je predstavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ocenivši da je u pitanju paravojna struktura koja nije u skladu sa Ustavom.
Zdravko Ponoš, nekadašnji načelnik Generalštaba, kaže da ima malo sarkazma u saopštenju stranke „Srbija-centar“.
„Ne očekujemo mnogo od vojnog rukovodstva, više je saopštenje upućeno ljudima koji i dalje štite integritet svoje profesije, i koji uglavnom pripadaju nižem i srednjem sloju. Svaka najava koja liči na paravojno organizovanje jeste povod da se zapitaju da li su oni normalni, kao i razlog da, barem na nekom neformalnom okupljanju, pitaju svoje pretpostavljane koga oni slušaju“, kazao je.
Ponoš dodaje da Vučić nije u stanju da okupi 17.000 ljudi.
„Ta priča služi da on osokoli svoje pristalice, koji su se raspali još na neuspelom mitingu u maju 2023. godine, ali i da proba da unese strah u ljude koji sada izlaze na proteste, a do sada nisu to činili“, naveo je.
Kada država koristi strah kao mehanizam, smatra, to je državni terorizam.
„Skupštinski odbor za odbranu i bezbednost bi trebalo da zaseda na ovu temu, da ga prozove, da se o ovome na Vladi razgovara. Ovakvo predsednikovo ponašanje i izjave postale su nova normalnost, a to nije normalno“, ocenio je.
Ponoš spominje teoriju po kojoj su mirni protesti uspešniji nego nasilni, a da bi bili zaista uspešni, potrebno je da 3,5 odsto populacije učestvuje u njima.
„Srbija ima registrovanih 240.000 studenata. Neka i pola od toga budu redovni studenti, pa i da trećina od njih učestvuje u ovim protestima, to je oko 40.000. Da svako od njih pokrene svoje roditelje, brata ili sestru, to je već oko 160.000. Da bi u Srbiji uspeli nenasilni protesti, to je oko 230.000 ljudi. Ili, treba nam dva puta onoliko koliko smo imali na Slaviji. A vidimo da po Srbiji svuda iskaču požari koje su rasejali studenti koji su otišli na zimski raspust. Kada to vidi, režim pokušava da seje strah i generiše novu energiju kod svog posustalog stada“, smatra Zdravko Ponoš.
„Vučić i kobre – to je njegova dečačka neiživljenost“
Vučićeve ranije svojevrsne pretnje studentima kobrama, Ponoš opisuje kao dečačku, navijačku neiživljenost.
„To je ono ‘doći ću ja da se bijem, ali povešću jače drugare sa mnom’. S druge strane, Vučićevo obezbeđenje nekada je bilo moje, oni nisu osobe koje su spremljene da biju ljude po ulicama. To je jedinica od nekoliko stotina ljudi, kada bi ih neko terao da izađu pred ljude na ulici, to ne bi bilo moguće. To pokazuje njegovo potpuno nerazumevanje vojske, ljudi sa kojima se redovno slika. Mnogo više priča nego što sluša kada komunicira sa vojskom, čini se“, kazao je on.
Da li je opozicija dovoljno zrela da politički kanališe ono što se dešava na ulicama?
Upitan da li je zadovoljan radom opozicije, Ponoš smatra da opozicija ima veliku ulogu i da treba postaviti pitanje može li da je iznese na pravi način.
„Između studenata i opozicije, ipak, postoje mnogi društveni slojevi, koji su veoma prisutni. Tu su profesori koji podržavaju studente, nevladin sektor, intelektualci, ustanove kulture, srednje škole… To je već ozbiljna sila. Popularno je biti protiv ove vlasti, i nijedna vlast ne može na to da ima odgovor. Da li je opozicija dovoljno zrela da politički kanališe ono što se dešava na ulicama? Rano je da se to kaže. Dobro je da nije napravila neku veliku grešku, nije pokušala da ‘zajaše’ ove proteste, jer to bi bilo nemoguće. Ovi protesti će, ako Bog da, dovesti nekad do nekih izbora. Do ‘tamo’ vodi nekoliko puteva. Ako studentske zahteve ne ispuni ova vlast, ispuniće ih neka druga. Ali u tom normalno scenariju, formirala bi se prelazna Vlada koja bi stabilizovala stanje u društvu i kroz vreme stvorili bi se uslovi za normalne izbore. Opozicija do tada nema šta da radi, da razgovara sa ovakvom vlašću koju su studenti proglasili nelegitimnom“, kazao je on.
Na pitanje da li to onda znači da samo stoje sa strane, Ponoš odgovara da su oni deo svega ovoga i da „pomožu gde mogu, ali da to ne bude nametljivo“, da komuniciraju među sobom…
„Dobro je da se opozicija uzdržava od potenciranja razlika, koje su normalne, ali sada irelevantne. Naravno da će režim praviti neku svoju opoziciju i tražiti neke izbore, ali svako ko bi na njih pristao, napravio bi politički suicid“, rekao je.
Ponoš podseća na proteste pred Tužilaštvom u Novom Sadu, gde su isključivo bili članovi opozicije, te da se u Skupštini pokreću inicijative koje nisu vidljive kao studentski protesti, ali jesu u domenu opozicije.
Govoreći o Skupštini i da li očekuje da ona u nekom trenu proradi, Ponoš kaže da se vlast ponaša kao Buridanov magarac. S jedne strane, treba im zasedanje, da bi progurali neke zakone, ali ih sa druge strane plaši da opoziciji daju platformu da kažu nešto što bi zaparalo uši njihovih glasača. Njih brinu oni što su prestali da ih slede i nisu bili tvrdi glasači… Ali pre ili kasnije to zasedanje mora da se desi… Da li će vlast opet posegnuti za onim modelom kada su ceo budžet progurali bez rasprave? Moguće, njihov je izbor bio da se stvari onako odviju“, ocenio je.
Kako su Srbi iz Krajine postali državni neprijatelji?
Ocrnjivanje Srba iz Krajine nije bio plan ove vlasti, mišljenja je.
„Proklizali su. Osim te neobuzdane želje da vladaju i državu tretiraju krdom, nisu opterećeni ni znanjem, ni strpljenjem, ni poštovanjem prema članovima ovog društva. Ova vlast rado koristi izbeglu populaciju i njihovu decu. Vučić je rado poskakivao uz krajiška kola i smatrao ih sigurnim osloncem za izbore. No, onog trena kada je proglasio strani faktor odgovornim za ovo što se dešava u Srbiji, a ne može da proglasi Amerikance ili Nemce, morao je da posegne za nekim iz komšiluka. Hrvatska im je omiljeni neprijatelj. Međutim, proklizali su, potkačili i Srbe iz Krajine i kad su shvatili šta su uradili, sada to krpe. Đukanović daje pomirljive izjave, Vučić ide na Hilandar da vidi monahe iz Krajine“… nabraja Ponoš.
Vučić, kaže, na Hilandar nije otišao da bude bliže Bogu, već svojim biračima.
„Jelena Milić poslata kao uvreda za Hrvatsku“
Za Jelenu Milić, ambasadorku Srbije u Hrvatskoj, kaže da nema izoštren diplomatski takt.
„Ona i nije diplomata, nije za to pripremana. Poslata je tamo jer je bila lojalni sluga vlasti, kao da i bi bila uvreda za hrvatsku državu. Hrvatska je istovremeno u Beograd poslala jednog od viđenijih diplomata. Ovo je jedan u nizu svesno urađenih loših poslova, a čini mi se da je u službi njegovog obračuna sa Srpskim nacionalnim većem koje mu je postalo dosta neposlušno. To je bila demonstracija šamara njima, ali mislim da je bio i autogol. U svakom slučaju, napravljena je šteta Srbima koji žive tamo i o čijem bi interesu ta ambasadorka najviše trebalo da vodi računa“, dodao je.
Hilovo veštačko disanje za Vučića
Sjedinjene Američke Države i Srbija započeće strateški dijalog koji bi trebalo da zvanično bude najavljen ovog vikenda.
Ponoš kaže da je veoma neobično da nešto što zvuči tako moćno najavljuje Vuk Velebit, osoba iz NVO, te da se njemu čini da je to „pokušaj Kristofera Hila da Vučiću da veštačko disanje“.
„Na pokušaju da se tako nešto potpiše, Marko Đurić je godinama neuspešno radio. Deluje mi kao sporazum koji, kada bi se primenjivao, ticao bi se američkih poslovnih interesa ovde. Mogao bi da bude nekakav neokolonijalni sporazum. Drugo, svaki sporazum koji se tako zove, sa tako važnom zemljom bio bi važna vest. Od takvih sporazuma koje je Vučić potpisivao sa Rusijom ili Kinom, građani Srbije nisu imali previše koristi. Oni koji misle da je tako, neka odu i pogledaju rudnike koje u Srbiji drže Kinezi“, zaključio je Ponoš.