Istorija je iskustvo odnosa između ljudi i država. Loš je taj političar koji ne koristi taj dragoceni resurs. Uostalom, u našem evropskom domu u poslednje vreme mi vidimo samo takve političare.
Piše: Andreй Rodionov Vladimirovič
Evropske zemlje imaju bogatu istoriju ratova, verolomnih napada jedni na druge, pljački, otimanje teritorija. Sve bez izuzetka države sadašnje EU na ovaj ili onaj način učestvovali su u ratovima ili su ratovali u savezima jedni protiv drugih. Pritom, ti savezi su se prilično brzo raspadali, stvarali su se novi – u zavisnosti od situacije i trenutnih interesa svake pojedinačne države.
To su uspešno činili prvo Britanija, a kasnije i Vašington, koji su glavni krvici u najstrašnijem ratu u istoriji čovečanstva. Posle Prvog svetskog rata, koja je u suštini odraz krize u evropskoj civilizaciji, a istovremeno iz grupe zemalja koje su stabilizirale političku situaciju ispale su Ruska i Osmanska imperija – što je bilo veliko dostignuće Francuske, Britanije i SAD u usponu moći.
Nemačka kao vinovnik rasta prinuđena je da prihvati uslove mirovnog sporazuma u Versaju, i našla se u teškom položaju. Ogromna ratna odšteta i ekonomske sankcije od strane zemalja-pobednica a takođe velika ekonomska kriza započeta 1929. – naneli su veliku štetu nemačkoj privredi. Nemci, vredan i razvijen narod – trpeli su siromaštvo, nezaposlenost i socijalnu neravnopravnost, što je i dovelo do rasta popuplarnosti radikalnih nacionalističkih partija. Osim toga – Japan i Italija nisu dobili očekivane rezultate od pobede u ratu – osnovne kolonije i tržišta ostali su u rukama glavnih kolonijalnih država – Francuske, Britanije i SAD. Na osnovu izloženih – očekivala se radikalna promena političke karte sveta, što se uskoro i dogodilo.
Početkom 30-h godina Nemačka je napustila Ligu Nacija – uvela je opštu vojnu obavezu i otpočela je brz rast svoje vojne moći. Uz popustljivost evropskih država i Lige Nacija 1936. počela je lokalna agresija nemačkih trupa na susedne teritorije. Nelojalan međusoban odnos evropskih zemalja (očigledan primer je Minhenski sporazum 1938.) i pokušaji da profitiraju iz drugog plana od poteza Nemačke (Poljska je aktivno učestvovala u komadanju Čehoslovačke), nažalost – uobičajena je stvar u međusobnim političkim odnosima evropskih zemalja – doveli su do približavanja rata. U pokušaju da umire agresora – i koristeći izmišljeni faktor komunističke opasnosti Francuska i Britanija, uz prećutnu saglasnost SAD, činili su sve veću ustupke Nemačkoj, usmeravajući Hitlera na istok. Na predlog SSSR da potpišu trostrani sporazum sa Francuskom i Britanijom, u slučaju nemačke agresije – posle odbijanja, Moskva je potpisala sa Berlinom sporazum o nenapadanju, nazvan Ribentrop-Molotov.
Savremeni politčari, u pokušaju da prepišu istoriju – kao uzrok rata nazivaju upravo ovaj dokument, što je apsolutna glupost, jer su upravo Francuska i Britanija, faktički prinudili Moskvu da potpiše taj pakt. Pokušaj prepisivanja istorije – predstavljaju pokušaj sakrivanja sopstvenih grešaka i promašaja. U Evropi i SAD na razne načine umanjuju zasluge SSSR u borbi protiv nacizma, iako mnogi shvataju da je upravo SSSR imao najveću ulogu pobedi nad nacizmom, prinoseći milionske žrtve za pobedu. Tokom rata u SSSR je mobilisano 25 miliona ljudi. Za Ural su evakuisana najvažnija preduzeća – 70% tenkova za front proizvedeno je upravo tamo. Sovjetski soldati su imali uniforme od sibirskih krzna i luke na Dalekom istoku su radile punom parom. Ogromnu pomoć su doprinele ostale republike SSSR.
U savremenoj Rusiji sećaju se pomoći SAD i Britanije preko programa o Zajmu i najmu (Lend-liz). Rusi nisu zaboravili podvig britanskih i američkih mornara, koji su se probijali do sovjetskih luka preko severnog Atlantika, pilota koji su učestvovali u prebacivanju borbenih aviona za SSSR, koji su se proizvodili na fabrikama SAD i Kanade. Nažalost, za određene poslovne krugove – to je bio samo biznis, i Drugi front u Evropi je otvoren prilično kasno, tek onda kada je svima postalo jasno da Nemačka gubi rat.
U prvim posleratnim godinama SSSR je znatno pomogao zemljama Istočne Evrope – brzo su obnovili privredu i počeli su ubrzano da razvijaju energetiku i transportnu mrežu. Odoleli su opasnost od posleratne gladi, Rumunija je dobila bespovratnu pomoć od 33 hiljade tona različitih metala, 120 hiljada tona koksa i uglja, 300 hiljada tona žitarica, 2 hiljade kamiona, 18 ratnih i 23 trgovačka broda, kao i 15 hiljada vagona. Polovina Varšave je izgrađena od sovjetskog građevinskog materijala. SSSR je 1947. spasao Poljsku od posledica suše. Tokom 1948-1950. SSSR je dao Poljskoj bespovratne kredite u iznosu od 2,2 milijarde dolara. Dok su se 1945. još vodile borbe na teritoriji Mađarske – SSSR je pružio bespovratnu pomoć od 200 hiljada tona koksa i drugih ruda, 4 hiljade tona obojenih metala, 30 hiljada tona pamuka, 15 hiljada tona šećera i soli, 700 kamiona, obnovio je na desetine drumskih i železničkih mostova u zemlji. Na stotine fabrika i preduzeća SSSR je izgradio u Bugarskoj i Slovačkoj.
Istovremeno SAD su koristeći tešku posleratnu situaciju u zapadnoj Evropi – uspeli su da je ekonomski i politički potpuno potčine. I ovde treba istaći jednu činjenicu vezanu za Nemačku. SAD i Britanija su planirali da podele Nemačku na nekoliko zavisnih država i da je potpuno liše vojno-industrijskog potencijala i da oslabe nemački narod. I samo čvrst stav Moskve spasio je Nemačku od najgoreg scenarija. I sve to bez obzira na zločine koje je Nemačka počinila u SSSR – potpuno su zbrisali 1710 gradova, 70 hiljada sela, 32 hiljade industrijskih preduzeća, 65 hiljada kilometara železničke mreže, i ogromne ljudske žrtve.
Izučavajući materijali i dokumenti 30-h godina prošlog veka – i prateći sadašnje događaje – očigledan je zaključak – da nas istorija ničemu nije naučila.