Psiho-fizički sunovrat Aleksandra Vučića

Iako je i sam svestan da mu se bliži pad s vlasti, Vučić nastavlja da sprovodi teror i pljačku. Dok policija prebija i hapsi, a tužilaštvo i sudovi procesuiraju studente i pobunjene građane, Vučić ulaže novac iz budžeta u izgradnju infrastrukture za Rio Tintov rudnik litijuma. Istovremeno, vlast širi „Beograd na vodi“ od Save do Terazija na jednu, i do Čukarice na drugu stranu. Za EXPO se kupuju kineski autobusi po tri puta većoj ceni od tržišne. I u rebalansu gradskog budžeta, kojim je projektovan deficit od 11,3 milijardi dinara, vidi se da je Beograd bankrotirao, ali gradonačelnik Šapić ne mari, nedavno je „dobio na poklon“ petosobni stan. Srbija gori, i politički i bukvalno, a lažni opozicionari optužuju studente za uništavanje univerziteta, predlažu zakone o homoseksualnim brakovima i usvajanju dece, potpisuju peticije protiv spomenika Draži Mihailovića i traže da budu krivično kažnjeni svi građani Srbije koji negiraju genocid u Srebrenici. O uzaludnim režimskim pokušajima da nastave sa pljačkom i o neuspešnim opozicionim sabotažama studentskog pokreta piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Raspada se naprednjački kartel, raspada se i njegov vođa Aleksandar Vučić. Rejting Srpske napredne stranke je pao na nivo od pre 15 godina,  ispod 30 odsto, a i njegov lični nezaustavljivo tone. Nestaju glasači, stranački saradnici, strani sponzori, poslovni partneri, pa i ono što Vučić najviše voli – novac.

Preslab da se dostojanstveno suoči sa posledicama svoje naopake politike, kriminala i korupcije, kojom je okrvavio ruke, Vučić beži u bolest. Više  ne može ni da sakrije simptome psiho-somatskih oboljenja. Uzalud novi model naočara, sa užim crnim okvirom, kojim pokušava da zakloni podbule kapke i podočnjake, pa i tikove na levom oku.

Malo-malo, pa mu to oko počne da titra, da se trza u ritmu pesama Baje Malog Knindže. Još je uočljivije šepanje na levu nogu, koju vuče kao da je drvena. Na svom nalogu na Instagramu, Vučić je nedavno objavio snimak iz parka, gde je glumio da vežba na spravi za veslanje. Dok je, sa usiljenim osmehom, pričao nekakve besmislice, neuspešno je pokušavao da levu nogu osloni na metalnu papučicu.

Koliko je raštimovan najjasnije se vidi na fotografijama iz Hrama Svetog Save, gde je, pre nekoliko dana, pozirao sa ruskim umetnikom Nikolajem Muhinom. Vučić nije mogao da se sagne, već je sa obe ruke, i to uz pomoć sveštenika, podigao ikonu da je poljubi. Te scene su izazvale lavinu duhovitih komentara na društvenim mrežama, kao što je onaj u kome se predlaže da Vučić i ne dolazi u crkvu, nego da mu donesu ikonu u vinski podrum, da je tamo liže.

Ipak, ne treba se rugati tuđim bolestima čak ni kad je u pitanju aktuelni nulti pacijent. Nije ni bitno šta mu je izazvalo njegove probleme sa kičmom, uobičajeni lumbago ili buran intimni susret sa nekim Azdejkovićem. Što god da je, očigledno više ne može da svoje zdravstvene probleme drži pod kontrolom, ni ove fizičke, a naročito ne one mentalne, koji su mnogo opasniji, koji razaraju i njega, ali i celu Srbiju.

Psiho-fizička oboljenja uticala su na smanjenje nivoa moralne inhibicije, pa više i ne pokušava da se pretvara da je normalan. Naprotiv, u očajanju zbog neizbežnog gubitka vlasti, Vučić sve opuštenije prezentuje sramne i morbidne supstrate svoje poremećene svesti.

Više ne brine kako će reagovati javnost. Ne mari za budućnost, zna da je nema. Infantilno – a infatilnost je koren svake psihoze – tera inat političkim protivnicima, nezavisnim kritičarima, normalnim ljudima i zdravom razumu.

– Tvoj smeh me boli, zato sam odlučio da tu bol podelim s tobom – rekao je čika Kure u kultnom Dragojevićevom filmu „Rane“.

I stilu sitnog kriminalca Kureta, šef naprednjačkog kartela na najprljavije načine svoju bol deli sa studentima i pobunjenim građanima. Po njegovom naređenju, sprovodi se brutalna tortura nad svima koji učestvuju na uličnim protestima. Grupe kriminalizovanih policajaca, koje predvode ljudi od poverenja Bratislava Gašića, zverski prebijaju građane, hapse ih i privode tužiocu Nenadu Stefanoviću na dalju obradu. Samo tokom prvog julskog vikenda, legitimisano je više od 3.500, uhapšeno oko 550, a već je osuđeno stotinak normalnih ljudi.

Više od 50 građana, uglavnom studenata, pod pritiskom tužilaca priznalo je krivicu i pristalo na nagodbu. Da ne bi završili u pritvoru, a potom i da ne bi bili osuđeni na robiju, žrtve režimske tiranije su trajno obeležile svoju sudbinu. Evidentirani su kao počinioci krivičnih dela, pa i kao teroristi. Takvi, neće moći da normalno putuju u inostranstvo na školovanje ili rad.

Iako mentalno poremećen, Vučić dobro zna koliku štetu nanosi svojim žrtvama. Već je to radio. U vreme kad je montirao sudski progon svog poslovnog partnera Miroslava Miškovića, napravio je spisak stotinak biznismena koji su bili povezani sa „Deltom“. Postupajući po njegovom nalogu, tužilaštvo je većinu samo saslušalo. Iako nisu obuhvaćeni optužbom, ostalo je zabeleženo da su bili pod istragom zbog kriminala i korupcije. Jedan od njih, vlasnik dobrostojeće IT kompanije, inače sponzor Srpske napredne stranke, ni deset godina posle te afere nije mogao da dobije vizu za posetu Sjedinjenim Američkim Državama. Kad se požalio Vučiću, kukajući što mu je propala namera da suprugu odvede u Njujork, da tamo proslave godišnjicu braka, dobio je karakterističan odgovor: „Ko te jebe kad si poslovao sa Miškovićem!“ Po istom principu, bez grama empatije, Vučić sada nanosi štetu omladincima koji protestuju protiv njegove tiranije.

– Kad sam došao u Ritopek, Mitić je već bio mrtav. Njegovo telo je bilo prebačeno preko kade, a glava mu je bila odsečena. Podigli smo ga na kuke. Prvo smo mu odsekli noge i ruke, a onda sam mu ja izvadio creva. Prošli put smo ih prosekli, pa je smrad bio toliki da danima nismo mogli da ulazimo u tu prostoriju. Kad smo se rešili iznutrica, sekli smo meso na sitne komade – ispričao je Srđan Lalić, koljač iz naprednjačkog kriminalnog klana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića.

Lalić je danas na slobodi. U pritvorima, širom Srbije, završavaju maloletni učenici, studenti, profesori i lekari, koji su osumnjičeni za terorizam jer su blokirali ulice tako što su po nekoliko puta prelazili preko pešačkog prelaza.

– Lalić je mlad čovek, mora da misli na svoju budućnost – rekao je Vučić, pun razumevanja za koljača, dok danas preti deci: „Sve ću vas uhapsiti!„

To je jedino obećanje koje ispunjava. Zbog jedne objave na Tviteru, po Vučićevom nalogu je privedeno i procesuirano 79 studenata pod optužbom da su pretili policiji. S druge strane, Vučićevi huškači najbrutalnije pozivaju na nasilje nad građanima, a tužilaštvo ćuti, i to sa odobravanjem.

– Policijo, prebij, izlomi rebra, pohapsi organizatore i onda im više neće padati na pamet da to rade – urlao je Dragan J. Vučićević, urednik Informera, medijske močuge naprednjačkog kartela.

Zaražen Vučićevom patologijom, Vučićević glasno i gorljivo bljuje ono što njegov gazda misli. Takođe, po ugledu na vođu, kao što je Vučić svojevremeno izmislio da je 97 atentatora pripremalo napad na njegovu kuću u Jajincima, sada Vučićević cvili jer je neko bacio farbu na ogradu ispred njegove kuće na Banovom brdu.

– Ja nikad nisam pozivao na nasilje – mucao je vlasnik Informera, šokiran što se neko drznuo da mu pokaže da se ne plaši njegovih poziva na hapšenje i prebijanje.

Nema sumnje, uskoro, čim Vučić padne s vlasti, Vučićević će isto ovako skrušeno da ga se odrekne: „Nikad nisam podržavao Vučića, samo sam radio svoj posao…“

Tako će pokušati da se izvuku od odgovornosti i mnogi drugi naprednjaci. To se već videlo na primeru Jelene Tanasković, bivše direktorke Infrastrukture Železnice, koja je odgovornost za pad novosadske nadstrešnice odmah, na prvom saslušanju kod tužioca, prebacila na Gorana Vesića i Aleksandra Vučića. Pametniji pripadnici tog kartela, svesni da se bliži kraj pljačkaške idile, već se distanciraju od vođe. Zato su Vučiću, u poslednjoj liniji odbrane, ostali samo Vučićević, Vojislav Šešelj i Ana Brnabić.

Sa šešeljevskom brutalnošću i brnabićevskom inteligencijom, Vučić nastavlja da ratuje protiv istine i pravde. S uverenjem da je jači od zdravog razuma, prezentuje najmračnije i najmorbidnije crte svog karaktera. U inat zakonu i moralu, Vučić je nedavno abolirao četvoricu naprednjačkih batinaša, koji su okrivljeni za nanošenje teških fizičkih povreda jednoj studentkinji iz Novog Sada. Iza tog postupka, kojim je zaprepastio svu javnost, uključujući i onaj deo koji kontrolišu njegovi mediji, Vučić je prikrio dve osnovne namere.

Briga njega za četiri primitivna huligana, važno mu je da ovim pomilovanjem pokaže najbližim saradnicima – lojalnim tajkunima i šefovima kriminalnih gangova – da će ih braniti na sve načine. Od te kupovine vernosti, za Vučića je još važnije što je ovim postupkom pripremio javnost na mogućnost da uskoro Anđelka, Andreja i Danila Vučića abolira od krivičnog gonjenja. Ako je mogao da pomiluje beznačajne sitne kriminalce, ništa ga neće sprečiti da, zloupotrebom predsedničkih ovlašćenja, od odgovornosti zaštiti članove svoje porodice, a možda i neke kumove i saučesnike, naročito one koji bi mogli da budu neprijatni svedoci protiv njega.

Za razliku od tog poteza, koji ima kakvo-takvo logično objašnjenje, Vučićeva odluka da nezavršenu deonicu puta Pakovraće-Požega, odnosno tunel kroz Munjino brdo, otvori baš 5. jula, na godišnjicu otvaranja Železničke stanice u Novom Sadu. Satanskom sklonošću ka ritualnom obeležavanju datuma, koji je doveo do masovnog ubistva 16 ljudi pod nadstrešnicom, Vučić se narugao žrtvama, njihovim porodicama i milionima građana, koji, pokrenuti studentima, već osam i po meseci traže odgovornost za sve kojima su ruke krvave od te smrtonosne korupcije. Vučić je insistirao da se baš tog dana tunel pusti u tzv. probni rad, iako nema Centralni sistem nadzora i upravljanja, radovi nisu završeni i stručni organi nisu dali saglasnost za njegovu upotrebu. Politički i marketinški, Vučić ne bi ništa izgubio da je ovu nezakonitu akciju sproveo dan ranije ili dan kasnije, no baš je hteo da, u inat ljudskosti, pljune na grobove svojih žrtava, kao i na sve normalne ljude, koji imaju poštovanje prema stradalima u novosadskom masakru. Ovim postupkom, Vučić je dokazao da više nije u pitanju borba za opstanak na vlasti, nego iskonska mržnja prema Srbiji.

Usred rata protiv države i naroda, dok niže poraze od pobunjenih građana, Vučić nastavlja da pljačka javne resurse. Na poslednjoj sednici Narodne skupštine ratifikovan je ugovor o kreditu od 30 miliona evra za izgradnju auto-puta Šabac-Loznica. Iako je taj put već završen i pušten u rad, Vlada Srbije je dodatno zadužuje kako bi izgradila saobraćajnice, koje su potrebne Rio Tintu za rudnik litijuma u Jadarskoj dolini. Osim toga, Elektromreža Srbije je 26. juna donela rešenje, kojim je odobrila izgradnju i priključenje na mrežu dve trafostanice u Jadru, koje su, takođe, namenjene za potrebe Rio Tinta.

Iako je sasvim izvesno da od tog rudnika neće biti ništa, da Vučić uzalud daje obećanja svojim gazdama iz Brisela, on nastavlja da zadužuje državu u interesu stranih privatnih kompanija. Sa istom upornošću nastavlja da otima najskuplje građevinsko zemljište u Beogradu, koje je namenio za izgradnju njegovog megalomanskog projekta „Beograd na vodi“.

U javnu raspravu je nedavno pušten Nacrt izmena i dopuna Prostornog plana područja posebne namene, kojim se namerava proširenje „Beograda na vodi“ duž savske obale, preko Sajma i bivšeg skladišta NIS-a do Topčiderske reke i Čukaričke padine, a i gore, do centra grada, do Terazija. Prema tom planu, Terazijska terasa – park ispod hotela „Moskva – spustiće se niz Zeleni venac i Kameničku ulicu.

Stambeni i poslovni objekti u tim ulicama biće srušeni, kao nekad cela Hercegovačka ulica, a na tom prostoru napraviće se stepenasti park, da posetioci „Beograda na vodi“ mogu da uživaju u zelenilu dok se spuštaju prema tom divljem gradilištu, najvećoj evropskoj praonici novca stečenog kriminalom. U „kontaktnom području“, koje obuhvata prostor od Savskog trga, Savske i Karađorđeve ulice do iznad Sarajevske, Durmitorske i Ulice Gavrila Principa, nići će novi stambeno-poslovni objekti sa „zelenim koridorom“ niz Kameničku ulicu.

Izmenjeni Prostorni plan predviđa izgradnju još 13 urbanističkih celina. Na lokaciji beogradskog sajma, prema ovom planu, ostaće samo Hala 1, koja će biti namenjena za „široki spektar sadržaja iz domena kulture“. Ostale hale biće srušene, kako bi Vučićevi tzv. investitori mogli da na tom prostoru, na 14,8 hektara, podignu hotel za 420 soba i stambene zgrade sa 4.319 stanova. Tu je predviđena i zgrada opere, za koju se prvobitno najavljivalo da će biti izgrađena pored bivše Železničke stanice. Na zemljištu na kome su se nalazili rezervoari NIS-a, pored mosta na Adi, biće izgrađen veliki tržni centar i stambene zgrade sa 1.776 stanova.

Od Starog železničkog mosta do Topčiderske reke protezaće se tzv. linijski park, a u Čukaričkom rukavcu planirana je izgradnja brodske marine. Pošto se na tom prostoru nalaze beogradska vodoizvorišta, napravljena je Ekspertiza o mogućnosti gradnje stambenih objekata. Ekspertizu je radio Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, koji se nalazi u vlasništvu Vučićeve kompanije „Milenijum Tim“.

Vučić zna da neće opstati na vlasti, pašće i pre nego što sruši prvu kuću u Kameničkoj ulici, ali ne može da se uzdrži od pljačke. Do poslednjeg časa, koji provede u Predsedništvu, pokušavaće da otima i rasprodaje javne resurse. Mora tako, mora da ispuni obaveze prema Rio Tintu, investitorima u projekta „Beograd na vodi“ i ostalim poverenicima od kojih je uzimao mito i provizije.

Gde su Rio Tinto i „Beograd na vodi“, tu je i megalomanski pljačkaški projekat EXPO. Za potrebe te beznačajne sportsko-zabavne manifestacije, za koju je Vučić odlučio da zaduži Srbiju za još 18 milijardi evra, vlast namerava da kupi sto novih autobusa.

Bez tendera, u tajnosti, napravljen je dogovor sa kineskim proizvođačem Higer, koga u Srbiji zastupa DAT Holding, za kupovinu tih autobusa. Iako se realna cena takvih vozila kreće do 400.000 evra, naprednjački korumpirani kriminalci su spremni da plate trostruko više, čak 150 miliona evra. Na realizaciju tog zločinačkog plana čeka se odobrenje kineske banke za kredit, kojim će se platiti autobusi.

Naprosto, Vučić mora da nastavi s pljačkom jer ne postoji drugi način da nadoknadi gubitke u materijalnim sredstvima. Vlast nema novca ni za otplatu prispelih rata za stare kredite, pa troši devizne rezerve. Ove godine je, za te namene, Narodna banka Srbije već dala dve tranše, prvu od 822 i drugu od 550 miliona evra. Propao je pokušaj da se na tržište plasira još jedna emisija državnih obveznica, vrednih milijardu evra. Strane finansijske institucije su odbile da učestvuju u tom poslu jer su procenile da je suviše riskantan, pošto Srbija ne može da garantuje likvidnost.

I Vučićevi tajkuni su svesni da je budžet prazan, da je besparica doterala cara do duvara. To najbolje ilustruje tragi-komični primer naprednjačkog građevinskog giganta GAT Novi Sad. Ta kompanija je renovirala zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova u Ljermontovoj ulici. Posao je završen pre osam meseci, ali Dejan Slijepčević, vlasnik GAT-a, ne da policiji ključeve. Prvo pare, onda primopredaja. Do tada, u jednu od najvažnijih zgrada Ministarstva policije ulaze samo Slijepčevićevo obezbeđenje i higijeničarke, koje zalivaju cveće, koje je MUP koštalo više od 80.000 evra. Pritom, valja podsetiti, da je Slijepčević postao milijarder zahvaljujući poslovima sa državom, odnosno sa Vučićevim kartelom. Kompanija GAT je učestvovala u mnogim krupnim infrastrukturnim poslovima, od izgradnje mostova i puteva do fudbalskih stadiona i drugih nepotrebnih, ali skupih i vrlo profitabilnih objekata. Iako se Slijepčević hvali kako je 2014. pokrenuo „novu poslovnu strategiju“, kad se uortačio sa Vučićem, lako i brzo je zaboravio na zahvalnost za minuli rad. Ni kod babe nema džabe, a kamoli kod gatačkog tajkuna, koji možda ne zna sve padeže, ali dobro zna da broji.

I Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, zna da broji, ali nema šta. Gradska kasa je očerupana kao i republička. Usled besparice, pripremljen je rebalans gradskog budžeta, kojim je predviđen deficit od čak 11,3 milijarde dinara do kraja ove godine. Gubitak je nastao i nastaviće da se povećava usled spornih poslova, kojima upravljaju gradski sekretarijati za stambene i komunalne poslove, opšte poslove i inspekciju. Šapić je gurnuo Beograd u bankrot, ali baš ga briga, nedavno je „dobio na poklon“ petosoban stan, ko zna koji po redu.

Kao i sve ostalo čega se Vučić dotakne, propada i njegova opozicija. Iako su se mnogi lažni opozicionari pokazali korisnijim od njegovih lojalista, ne uspevaju da spreče pobunu studenata i ostalih građana. Nije uspela nijedna medijska subverzivna delatnost, pa ni sramne optužbe kakve iznosi Zdravko Ponoš, predsednik stranke Srbija centar.

– Studenti imaju energiju, ali znanje nemaju. Vučić hoće da uništi univerzitete, a studenti mu završavaju taj posao potpuno nesvesno. Deset hiljada studenata ugrožava svoje obrazovanje i dovodi profesore na nivo ugroženosti egzistencije – optužuje Ponoš studente, pokvarenije i podlije nego što to rade režimski politikanti.

– Svi ljudi negde putuju, razmišljaju kako će da idu u šopinge, zidaju i kupuju stanove, a profesori primaju platu 10.000 dinara. Mislim da to nije fer – kaže prof. dr Miloš Stanković, potpredesnik Nove Demokratske stranke Srbije, koji zahteva da studenti prestanu da blokiraju fakultete, „pa neka protestuju na drugi način“.

Ni Ponoš, ni Stanković, kao ni gotovo sve njihove kolege iz lažne opozicije, ne pominju razloge, koji su studente podstakli na blokadu i proteste. Dok nariče nad ugroženim univerzitetima i profesorima, Ponoš zaboravlja na 16 žrtava masakra pod nadstrešnicom i na preživele članove njihovih porodica. Isto tako, licemer iz DSS-a ne kaže kakve planove za šoping i kupovinu stanova ima tih 16 nesrećnika, koje je ubila režimska korupcija.

Ništa normalniji odnos prema pobunjenim građanima, pa i katastrofalnom stanju, koje je pokrenulo bunu na naprednjačke dahije, nemaju ni ostale opozicione stranke. Da, neki od njih povremeno se pojavljuju na protestima i tvrde da podržavaju studentske zahteve, ali istovremeno daju legitimitet vlasti Aleksandra Vučića na razne načine, naročito učešćem u radu Skupštine. Dobrica Veselinović kmeči jer je dobio prekršajnu prijavu, a njegov Zeleno-levi front nameće sporedne teme. U skupštinsku proceduru, ZLF je pustio predlog zakona kojim bi se omogućile ispolne bračne zajednice, pa i da homoseksualni parovi usvajaju decu. Istog dana, kad je Vučićeva policija u Beogradu privela i uhapsila oko 550 učesnika u protestima, ZLF je promovisao „interaktivnu mapu Beograda sa naznačenim mestima na kojima se vrši seksualno zlostavljanje“.

Između ostalog, na toj mapi obeleženi su kafići, parkovi i autobuske stanice na kojima je neko nekad nekoj ženi dobacio neku seksualnu aluziju. Uz to, zeleni levičari Dobrice Veselinovića i Radomira Lazovića vode kampanju protiv podizanja spomenika Draži Mihailoviću u Beogradu. Kažu, to bi bila „uvreda za sve žrtve zločina koje su sprovodili četnici pod njegovom komandom“ i „šamar u lice svih građanima Srbije i antifašističkom nasleđu, zbog otvorene kolaboracije Draže Mihailovića sa nacističkim okupatorom“.

Šamar u lice svih građana Srbije uputio je i Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana. U saradnji sa kolegama, narodnim poslanicima Stranke demokratske akcije Sanžaka, Ahmedinom Škrijeljem i Šaipom Kamberijem, Grbović je podneo Skupštini predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici. Rezolucijom se zahteva krivični progon i kažnjavanje svih građana Srbije koji negiraju genocid u Srebrenici ili „glorifikuju pojedince i organizacije koje su od strane relevantnih međunarodnih sudova oglašeni krivim za genocid u Srebrenici, ratne i druge zločine“. Na drugi način, ali sa istim ciljem – da razbije jedinstvo studenata iz Beograda i Novog Pazara – Vučićev režim je pokušao sve što je mogao, pa je sad došao red na Grbovića da se uključi u tu akciju.

Za iste namene, kao podobne opozicione lojaliste, Vučić koristi i pojedine aktiviste iz građanskih organizacija. I, sve uzalud. Studenti znaju da se odbrane od svih ideoloških diverzija. Svi plenumi su, jednoglasno, odbili zahtev PSG-a da se izjasne o genocidu u Srebrenici. Takođe, istali su saopštenje u kome su ponovili odluku da se distanciraju od spornih nevladinih organizacija, koje Vučić koristi u propagandnim akcijama protiv „blokadera“.

– Već osam meseci ponavljamo: niste deo studentske borbe! „Proglas“, „Stav“ i „Sviće“ su dobili šut kartu još kad su prvi put pokušali da instrumentališu blokade za svoje propale političke agende. Ali kao pravi ratni profiteri iz tranzicije, oni se vraćaju svaki put kad nanjuše da bi mogli da kapitalizuju tuđu hrabrost.

I dok studenti i građani na ulicama rizikuju zatvor, batine i trpe represiju, ovi parazite se uvek pojavljuju kad se uključe televizijske kamere, da izgovore svoje parole, doguraju se do bine i pokušaju da proteste pretvore u sopstveni PR performans – navodi se u jednom od studentskih saopštenja.

Studenti su, očigledno, spremni da na đubrište istorije oteraju i Vučića i njegovu garnituru opozicionara. To je jedini lek za Srbiju, a može biti koristan i za Vučića. Kad padne s vlasti, u normalnoj državi, gde institucije pošteno rade svoj posao, bez obzira na svo zlo koje je izazvao, Vučić će dobiti priliku da okaje grehe na dugogodišnjoj robiji, ali i da leči brojne psiho-somatske bolesti.