Režim nije država

Dragomir Anđelković

U savremenoj političkoj misli država se smatra javnim dobrom. Uostalom, res publica i znači – javna stvar. Moderna država – za razliku od nekadašnje feudalne – ne pripada vlastodršcima, već su oni izabrani da štite interese građana, te su u svojim aktivnostima ograničeni zakonom i nadzirani od strane nezavisnih institucija i slobodnih medija.

U Srbiji, naravno, u praksi stvarni ne stoje tako. Mi imamo opskurni, mafijaški režim, koji je totalno uzurpirao državu. Mehanizme vlasti, kao jedan od tri elemenata države, koristi kao sredstvo za eksploataciju preostala dva: teritorije koju ona obuhvata i stanovništva koje na njoj živi.

Svi dobro znamo da je tako, ali se iz nekog razloga u skladu sa tim najčešće ne izražavamo adekvatno. Ajde što mračni režimski propagandisti planski poistovećuju režim i državu, i stalno ističu „država je uradila ovo ili ono“. Tako nastoje da zaklone nedela Vučića i njegove klike iza apstraktne države (ali zato sve što deluje da valja, pokušavaju da njemu lično pripišu).

Problem je što su to prihvatili i mnogi kritičari vladajućeg SNS kartela. To smo slikovito mogli da čujemo proteklih dana. Tokom izbora u Kosjeriću i Zaječaru, i neposredno posle njih, na sve strane su recitovane takve gluposti. Jedan od prozapadnih oponenata režima tako je rekao: „Država je zloupotrebila sve svoje resurse kako bi izborni rezultati, makar u minimalnom vidu, bili namešteni onako kako joj to odgovara“.

Netačno! I to u takvim razmerama da je za jedinicu. Nije država ništa zloupotrebila, već je Vučić to učinio sa državom. Nije mu deda ostavio Srbiju, već je nju oteo od svih nas i uz pomoć njenog aparata prinude i svega ostalog što čini njen sistem, maltretira ovaj narod.

Krajnje je vreme da u vezi sa onim što Vučić sa svojom ekipom radi mnogo manje koristimo izraz država, a više termin režim. Ta danas internacionalna reč izveden je iz latinskog izraza regere, što znači vladati. Pod njim podrazumevamo (1) poredak koji vlada u jednoj zemlji i (2) one koji ga oličavaju.

Izvorno reč režim je imala neutralno, tehničko značenje, ali vremenom je dobio negativnu konotaciju. Retko ko će finsku vlast nazove režimom, ali uobičajeno je reći severnokorejski ili avganistanski režim. A ovaj naš je, kada govorimo o odnosu prema građanskim slobodama i svemu drugom što čini demokratiju, mnogo bliži njima nego onima koji predvode državne institucije u Helsinkiju (štagod mislili o njihovom geopolitičkom pristupu, to je ipak druga stvar).

Vučić nije lider izabran na regularnim izborima, jer je svako biranje do sada dubinski namestio. Ne radi se o državniku koji štiti nacionalne interese već o običnom politikantu koji njima beskrupulozno trguje. U pitanju nije ni kakav-takav klasični političar, već, bez preterivanja, šef kriminalne organizacije koja izrabljuje teritoriju koju je zaposela i one koji na njoj egzistiraju.

Dokle ćemo – nadam se iz nehata kada se radi o većini njegovih oponenata, a ne zato što tajno rade za njega ili za zajedničke strane mentore – da sve to prikrivamo pričama o državi. Mnogo su upečatljivije i za režim bolnije optužbe, kada ga na pravi način imenujemo i adekvatno ocenjujemo prljave stvari koje radi.

Konačno, nesmotrenim a čestim poistovećivanjem režima i države, činimo veliko zlo sopstvenoj zemlji i nacionalnim interesima. Gadimo je, i to bukvalno, mnogim revoltiranim građanima. Nju olako počinju da krive za ono zašta su odgovorni njeni otimači i silovatelji. Žrtvu počinju da tretiraju kao sinonim za užasnu bandu. To nema smisla!

Ničija sveća nije gorela doveka. Pre ili kasnije Srbija će biti oslobođena i od ovog zla koje sada vampirski pije njenu krv. Ona je naša a ne Vučićeva. I tako moramo da se postavimo a ne da zbog njega počnemo da preziremo sopstvenu zemlju ili makar prihvatamo laž da je ona i privremeno njegova. Nije!

Često se navodi da je poznati britanski leksikograf i pisac Samjuel Džonson (1709-1784) rekao da je „patriotizam poslednje utočište hulja“. Te njegove reči su postale poznate već krajem 18. veku. I odmah to da kažem: potpuno su tačne, ali sagledane u pravom kontekstu, što mnogi iz antinacionalno-propagandnih razloga (a to nije nova pojava)  ne čine.

To je navelo prijatelja i biografa Samjuela Džonsona, učenog Džejmsa Bosuela (1740-1795), da naširoko navođeni citat pojasni. Kako je posvedočio, Džonson je jednom prilikom navedeno rekao u vezi sa lažnim patriotizmom, a ne u vezi sa iskrenom ljubavlju prema otadžbini.

Mislio je na samožive engleske političare svog vremena koji su bili nalik (mada sigurno ne toliko opskurni) onome što u Srbiji danas predstavlja Aleksandar Vučić sa svojim bližim i daljim okruženjem!

To po sto puta moramo da ističemo kako ne bi došlo do toga da još više čestitih ali razočarani građani zbog njih omrznu svoju Srbiji. Imajmo u vidu da možda baš to i hoće razni evroatlantski, navodno, protivnici Vučića, koji sistematski njega identifikuju sa državom koja mu ne pripada.

Cilj im je da i posle Vučića bude nastavljena „vučićevska“ politika odricanja od srpskih interesa i daljeg slabljenja Srbije. Sve dok ona ne bude, na totalnu štetu srpskog naroda, pretvorena u puki element u globalnom evroatlantskom mozaiku. Naravno, bez Kosova koje bi morala da prizna kao susednu“ „nezavisnu“ „državu“, a sa Republikom Srpskom svedenom na puku administrativnu jedinicu Bosne i Hercegovine pod dominacijom sarajevskih muslimanskim vlastodržaca.

Od Džonsonovih lažnih patriota koji danas vladaju Srbijom, a koji iza države i nacionalnih interesa kriju svoje razbojničke namere, možda su samo gore antipatriote koje i otvoreno gaze državu. Mada, posle onoga što nam je Vučić uradio, i u to sumnjam.

SNS bagri, stiče se utisak, po zlu ipak ravnih nema! Ali to nije razlog da dopustimo da posle nje Srbiju uzjašu oni koji su joj i nalik. Borimo se za nacionalnu i građansku slobodu, a ne za malo manje surovo ili bolje prikriveno ropstvo. I, da ponovim to još jednom, ne mešajmo državu i režim jer anti Srbi raznih boja baš to i hoće kako bi ubili i ono malo nacionalne energije što nam je preostalo!