SRPSKI OFICIR SA DRVENOM NOGOM – NIJE VOLEO VLADARE, ALI JESTE SRBIJU: Čovek koji je najviše puta viknuo „dole vladar“

– Dole vladar, ubili su nam dete – sakupljao je vojnike Đorđe i hteo je da pobije sve Turke u tvrđavi.

Knez Mihailo ga je jedva odvratio od napada na Kalemegdan. Ljut, Đorđe se vraćao kući i govorio: „Vladaru, dete je to!“. Srpski vladar je genijalnom diplomatijom uspeo da zbog ovog pucanja na nebranjeni grad, zauvek otera Turke iz Beograda.

Srbi iz Pančeva su prepoznali viteštvo junaka Đorđa, došli su i poklonili mu ukrašenu sablju sa posvetom.

Niko se nije usuđivao da kaže da kneginja Julija troši ogroman novac na odeću. Tj. niko osim jednog čoveka!

– Zar se za to troši 30.000 dukata?! Dole vladar! – vikao je Đorđe, sam na ulici.

Sa štakom žuri 1875. u Hercegovinu gde je buknula „Nevesinjska puska“. U bitkama je živa vatra.

U srpsko-turskom ratu 1876. na čelu je vojske, dobija čin majora, a zbog ispoljene hrabrosti ubrzo i čin potpukovnika. U novom ratu 1877. komanduje dobrovoljcima, uleće u strašne bitke i oslobađa Pirot.

Bio je žestok ratnik, prava prznica, ali dobar suprug i brižan otac. Đorđe dobija čin pukovnika, a knez Milan zauzvrat od njega dobija da „usijane vladare ne peče savest“. Što je Đrođe mislio, ubrzo je napisao Domanović – ko hoće da vodi narod mora prvo da mu okrene leđa.

Posle Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti i 4 okruga, Đorđe vodi Ibarsku diviziju.

Đoka Vlajković je umro 1883. u 52. godini zivota. Otišao je čiste savesti. Bila je to jedna od najvećih sahrana u Srbiji 19. veka.

Ogromno bogatstvo ostavio je srpskoj prosveti.

– Nama trebaju uceni ljudi – napisao je u testamentu.

Sav novac Đorđe je dao Srbiji, verujući da će se ona pobrinuti za njegovu porodicu. Ubrzo mu je od tuberkuloze umro sin, a onda i supruga.

Ćerka Marija je ostala sama, siromašna i morala je da prosi. Nema težeg drveta od prosjačkog stapa. Ponižena i gladna, Marija je umrla 1911. godine.

„Sve će to narod pozlatiti“, pisao je Laza. SANU je tek 1939. godine sredila Đorđevu zadužbinu i to je i danas jedna od najlepših zgrada u srpskoj prestonici. Dobio je i ulicu u centru Beograda. A priču pukovnika sa drvenom nogom zaboravili su – i narod i vladari.