Studenti Medicinskog fakulteta u Novom Sadu uputili su otvoreno pismo svojim profesorima u kojem ih mole da ne ignorišu situaciju u kojoj se svi nalazimo i da ne okreću leđa od onoga što se dešava na ulici, kada tuku studente samo zato što su slobodno izrekli svoje mišljenje.
– Morate razumeti činjenicu da za nas opcija ignorisanja i sigurna četiri zida više ne postoji, odnosno nikada nisu ni postojali. Mi smo bili osuđeni da u ovom sistemu budemo rođeni, da odrastamo, a sada u ovom momentu biramo kako ćemo i da ostarimo. Ne možemo da okrenemo leđa kada nas na ulici tuku, kada nam za svako razmišljanje van kalupa prete, kada nam uzimaju budućnost ponekad zatvorenim vratima, a sada i srušenim železničkim stanicama – ističu u otvorenom pismu svojim profesorima studenti Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
U pismu objavljenom na društvenoj mreži X dalje navode da se profesorima obraćaju ne samo kao buduće kolege, već kao umorni, ali uporni i hrabri mladi ljudi čije sutra zavisi od pasusa koje pišu.
– Nismo birali svet u kojem oblačimo bele mantile i uzimamo svesno odgovornost humanosti u svoje ruke, a da pritom ćutimo dok nam koleginica leži na intenzivnoj nezi bez nade da ikada više ponovo uzme svoje dete u ruke ili obuče taj isti beli mantil na sebe. Dovoljan nam je teret savesti što smo dopustili da do togf sivog, depresivnog paradoksa uopšte i dođe. Nismo bilarli svet u kojem će apatija prodreti toliko duboko u srž društva da dopuštemo sebi da na moralnu klackalicu stavljamo sa jedne strane pravdu za živote kojih više nema delom zbog neodgovornosti svih nas, a sa druge strane ispitne rokove i fondove časova – upozoravaju akademci.
Ističu da nisu birali svet u kojem će iih upoređivati sa fašističkim grupama dok se pri punoj savesti izlažu represiji i opasnosti radi boljeg života.
– Nismo ga birali i čija god odluka da je to sada ili nekada pre bila, nemamo više izbora osim da ustanemo protiv nje – ističe se u pismu i navodi da iza njega stoji više od 1500 budućih zdravstvenih radnika.
Pismo profesorima završavaju molbom da im pomognu da zajedničko sutra bude sunčano i da – budu ona ruka koja će ih zadnja pogurati u svet u kojem će se osećati sigurno.