Uz dozvolu uredništva magazina Tabloid, Slavija info ekskluzivno objavljuje tekst koji će se pojaviti u narednom broju ovog dvonedeljnika.

Svetski lideri odbijaju kontakte sa Aleksandrom Vučićem

Duboka država i plitka pamet

Umesto najavljenog sastanka sa „predstavnicima američke duboke
države“, Vučić odlazi na raport kod raznih političara, diplomata i
njihovih savetnika i sekretara. Na najvš{em nivou do koga može da
dobaci Vučićev uticaj nalazi se Aleks Soroš, naslednik imperije
Džordža Soroša. Američki ambasadori su u depešama opisivali kako
se Vučić preporučuje za saradnju. Sramne poruke pune obećanja,
slao je preko raznih posrednika poput Marka Blagojevića. U
uspostavljanju kontakata pomogao mu je Miodrag Kostić, ali ulaz u
ambasadu, a potom i u Vašington, omogućio mu je Zoran Korać.
Međutim, Vučić je lažima i prevarama uspeo da ostane bez podrške
zapadnih, a i istočnih diplomata, tako da danas ima status persone
non grata, s kojom se ne pregovara, nego samo isporučuju zahtevi.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je izolovan kao virus. Uticajni strani državnici
sveli su komunikaciju s njim na protokolarni minimum, a i to samo u
okolnostima koje su zahtevale da mu ispostave zahteve i pretnje.
Američki predsednik Džozef Bajden primio je Vučića krajem
septembra prošle godine, tri dana posle krvavog incidenta u Banjskoj.
Sastanak je upriličen upravo zbog toga da bi Bajden upozorio Vučića
da Srbija mora da kosovskom tužilaštvu izruči Milana Radoičića i
ostale Srbe, koji su učestvovali u toj akciji. Susret je trajao ukupno
osam minuta, uključujući i poziranje pred kamerama, zajedno sa
„prvim damama“ Džil Bajden i Tamarom Đukanović-Vučić. Mesec
dana kasnije, Vučić se u Pekingu video sa kineskim predsednikom Si
Đinpingom. Umesto „poluzagrljaja“, kojim se Vučićhvalio pre šest
godina, sad je dobio samo obaveštenje da Kina odbacuje molbu Vlade
Srbije za reprogram dugova.

Istom prilikom, na samitu inicijative „Pojas i put“, Vučić je sreo i
Vladimira Putina. Hladan osmeh i kratak stisak ruke, bez „spasibo na
družbi“. Dve nedelje kasnije, predsednica Evropske komisije Ursula
fon der Lajen došla je u Beograd da otvoreno, na zajedničkoj konferenciji za medije, kaže Vučiću da Srbija neće postati član
Evropske unije pre nego što zvanično prizna nezavisnost Kosova.
Vučić je uspeo u onome što niko nije – ujedinio je Bajdena, Fon
der Lajen, Đinpinga i Putina. Ujedinio ih je u animozitetu prema
njemu, koga svi tretiraju kao kriminogenog lokalnog diktatora. Svi su
mu na isti način pokazali da više neće tolerisati njegovo politikantsko
šibicarenje. Umesto podrške, koju su mu pružali deset godina, sad mu
daju samo naredbe šta i kad da uradi. A i taj posao su prepustili
nižerangiranim službenicima, sekretarima i savetnicima. Za stručni
nadzor i kontrolu Vučića zaduženi su čak i poverenici iz NVO sektora i
medija.

Nezadovoljan aktuelnim stanjem, koje je njegov značaj i uticaj na
svetskoj političkoj sceni svelo na realni nivo – na nulu – Aleksandar
Vučić komplekse leči pred kamerama Televizije Pink.

– Imaću sastanak s predstavnicima američke duboke države,
koji odlučuju o sudbini Srbije – rekao je pre nekoliko dana
predsednik Srbije na Bezbednosnom forumu u Minhenu.

Dva meseca su on i njegovi ortaci iz vlasti iznosili optužbe na račun
zle opozicije, koja ruši suverenitet Srbije zahtevima Evropskoj uniji da
sprovede međunarodnu istragu izborne krađe, a onda lično Vučić javno
prizna da o sudbini države kojom, zvanično, vladaju on i naprednjački
kartel odlučuje zapravo američka duboka država. Rasterećen logike i
zdravog razuma, Vučić je ovom besmislenom izjavom hteo da
istakne svoj značaj. Tobože, vladari iz senke, koji upravljaju celim
svetom, jedva čekaju da ga vide i čuju. Kakav je, dobro da nije
najavio sastanak sa Palpatinom i Dart Vejderom.

Ipak, umesto „predstavnika duboke države“, Vučić se u Minhenu
sreo sa američkom senatorkom. To je, otprilike, kao da
kreneš na sastanak sa Džernifer Aniston, a dočeka te Vjerica Radeta.
I to nadrndana Vjerica, gladna.

Senatorka  nije otkrila sudbinu Srbije, ali jeste njegovu i
njegovih saučesnika. Bez uvijanja, rekla mu je da mora uhapsiti
Milana Radoičića i izručiti ga albanskim vlastima na Kosovu.
– Radoičić mora da bude uhapšen i da ode u zatvor. On je
priznao saučesništvo u onome što se dogodilo 24. septembra, u
ubistvima. Zbog toga bi sada trebalo da odgovara. Srbija i
Kosovo treba da sarađuju povodom toga – rekla je američka
senatorka.

Vučić joj je, sutradan, odgovorio preko Pinka, ironičnom
konstatacijom da je „baš čudno što je Interpolova poternica za
Radoičićem raspisana na zahtev nezvisnog Kosova“.

Naravno, on dobro zna da je Interpolova poternica raspisana na
zahtev Unmika, a da će, u skladu sa Francusko-nemačkim predlogom
sporazuma, na koji je on pristao, Kosovo uskoro postati članica
Interpola, pa će moći legalno i legitimno da raspisuje poternice za kim
god hoće.

A, vlasti u Prištini su već pripremile oko 800 poternica za
Srbima, koje će optužiti za ratne zločone iz 1998-99. Albanski
spisak je mnogo dž`i, pominje se oko 6.000 imena Srba – civila,
policajaca i vojnika – koji su učestvovali u borbama protiv UČK.

Pristajanjem na Francusko-nemački plan i na njegovu
implementaciju po hitnom postupku, na šta se prošle godine
obavezao u Ohridu, Vučić je stvorio uslove za „lov na srbetinu“,
kako je nazivao takav proces ranije, dok je bio u radikalima.
Samo je pitanje dana kad će i srpska policija po Beogradu, Nišu,
Kragujevcu i ostalim gradovima početi da lovi Srbe s Kosmeta,
ali i bivše pripadnike MUP-a i Vojske Srbije, koji se nalaze na
albanskim optužnicama. Zahtev da pokrene i tu akciju, Vučiću
neće podneti „predstavnici duboke države“, nego neki stafer iz
Stejt departmenta, Kongresa ili Senata.

U skladu sa zna~ajem koji ima, Vučićev domet ka američkoj
dubokoj državi se završava na nivou Aleksandra Soroša. Sinu
Džordža Soroša je povereno da realizuje projekat „Open Balkan“. S
idejom da se tim projektom stvori balkanska zajednica država, koje
imaju status kandidata, ali ne i šansu da se ikada učlane u Evropsku
uniju, Soroš upravlja procesima u Srbiji, Albaniji, Makedoniji i Crnoj
Gori, ali i Kosovom, koje će se priključiti čim Vučić izvrši sve obaveze
oko učvršćivanja državnosti te albanske republike na teritoriji južne
srpske pokrajine. „Open Balkan“ je do sada omogućio slobodnu
trgovinu robom i radnom snagom, što je već izazvalo poražavajuće
posledice po srpsku privredu. Poljoprivredni proizvodi iz Albanije i
Makedonije, koji se uvoze bez carine, oborili su cene domaćim
proizvođačima, a od pre dva meseca pada i cena rada, pošto iz tih
država dolazi proleterska sirotinja.

Urušavanja ostataka privrede ne zanima Vučića. Važnije mu je da
mlađem Sorošu dokaže lojalnost. Osim bespogovornim izvršavanjem
političkih naloga, Vučić odanost dokazuje i uspostavljanjem bliskih
ličnih kontakata. U poltronskom zanosu, Vučić je bio prvi političar
izvan Amerike, koji je Aleksu Sorošu čestitao na preuzimanju
porodične imperije vredne više od 25 milijardi dolara.
Džordž Soroš je sredinom 2023, u svojoj 93. godini života, odlučio
da presto u Fondaciji za otvoreno dru{tvo prepusti Aleksu, starijem sinu iz drugog braka. Aleksova mama Suzan Veber je, šest meseci
ranije, postavljena za predsednika Fondacije s ovlašćenjima da
usmerava političke aktivnosti Soroševog „Super PAC-a“. Stari Soroš
je, tom odlukom, preskočio sina Džonatana, svoje treće dete iz prvog
braka. Džonatan je bio projektovan kao prestolonaslednik dinastije
Soroš. Završio je pravo na Harvardu i uključio se u očev biznis. Posle
burnog perioda, pre 20-ak godina, uspeo je da stabilizuje Soroševe
investicione fondove. Iako su svi u porodici, u Fondaciji i američkoj
javnosti, oekivali da već tada preuzme upravljanje svim porodičnim
poslovima, Džonatan je napustio Fondaciju i za Vol Strit žurnal
objasnio razloge: „Došlo je do nepremostivih razlika u stavovima
između mog oca i mene. Uvek sam znao da to može da se desi, da
on može da se predomisli. Kao trgovac, promene stavova su
nešto po čemu je najpoznatiji.“

Američki mediji su te razlike opisali kao izraz dva nekompatibilna
karaktera. Dok je stari Džordž bio impulsivan i prek, Džonatan se
isticao analitičkim i kontemplativnim pristupom projektima. Kad se nije
slagao sa predlozima svog oca, Džonatan je odlučno odbijao da
učestvuje u njima, što je dovodilo u pitanje autoritet njegovog oca. Na
kraju, Džordž Soroš je prihvatio činjenicu da mora da nađe novog
prestolonaslednika: „Nismo se našli u određenim tačkama, to je
postalo očigledno. On je želeo da samostalno nastavi svoju
karijeru. Bio sam razočaran, ali ne i tužan. Završili smo naš
poslovni odnos i zadržali prilično dobre odnose.“

Novi prestolonaslednik, princ Aleks, u očev biznis je uključen od
2004. godine, ali tek od 2014. dobija ozbiljnije zadatke na realizaciji
investicionih i političkih projekata, na koje Fonadacija godišnje izdvaja
oko 1,5 milijarde dolara. Novcem iz Fondacije, iz „Super PAC-a“ i
„Democracy PAC-a“ Aleks Soroš finansira izborne kampanje okružnih
tužilaca u Sjedinjenim Državama, ali i mnoge pravne institucije u
drugim zemljama, od Brazila i Kanade, pa do Srbije. Soroševa
Fondacija je najizdašniji sponzor projekata koji se sporvode u srpskom
Ministarstvu pravde, a na njenom spisku abonenata nalaze se gotovo
svi sudovi, tužilaštva i strukovna udruženja.

Osim potrebe za kontrolom političkih procesa i pravnog sistema,
Aleksandar Soroš ima i drugih sličnosti sa Aleksandrom Vučićem.
Obojica vole da romansiraju svoje biografije kako bi se predstavili
muževnijima nego što jesu. Kao što Vučić pravi famu od svojih
navijačkih avantura, na šipkama Zvezdinog „severa“, tako se i Soroš
predstavlja kao fanatični zaljubljenik u američki fudbal, naročito u
Njujork Džetse.

Kad je diplomirao na tezi „Jevrejski Dionis: Hajne, Niče i politička
književnost“, Aleks Soroš je izjavio da je u tom radu spojio sve svoje
strasti: „Fudbal, filozofija i politika, tim redosledom“.
Međutim, pravim ljubiteljima ameri~kog fubala, pravog predatorskog
sporta, nije lako zamisliti mladog Soroša kao vatrenog navijača u
suknji, sa crvenim cipelicama i `utim lakom na noktima. Isto tako, kad
se Aleks Soroš predstavlja kao „plejboj okružen prelepim
manekenkama i WNBA košarkačicama koje uživaju u žurkama u
njegovoj vili“, to izgleda jednako karikaturalno kao kad Vučić glumi
alfa mužjaka u društvu Siniše Malog, Ane Brnabić, Marka Đurića,
Tome Momirovića i sličnih gej-simbola.

Uglavnom, kad je Aleks progla{šn za gospodara Soroševe imperije,
Ilon Mask je to ocenio kao logičan izbor: „To je samo formalnost,
Aleks de fakto već nekoliko godina vodi posao svog oca Džorža,
koji je otelotvorenje super-zlikovca Magneta“. Mask je tom
prilikom zatražio od Aleksa Soroša da prestane da finansira
tužioce koji su spremni da izvršavaju njegove naloge i odbijaju da
procesuiraju kriminalce iz vlasti.

Za razliku od Maska, Vučić je požurio da Aleksu čestita uspon na
Sorošev tron. Vučiću je Soroš jedina spona, koja ga povezuje sa
„vladarima iz senke“, s onim što on naziva dubokom državom. Uveren
da tako dobija na znaaju, a i da mu ta veza garantuje podršku
američke administracije, Vučić bespogovorno izvršava sve Soroševe
naloge oko projekta „Open Balkan“, nezavisnosti lažne države
Kosovo, opstrukcije pravnog sistema, uvo|enja medijskog mraka i
gušenja ljudskih prava.

Ipak, treba priznati da nije bilo lak Vučićev put od Šešelja do
Soroša. Prvih 15 godina svog politikanstva, Vučić je proveo pod
Šešeljevom suknjom, uživajući u mirisima ratova za Veliku Srbiju. Kad
je odlučio da se transferiše pod Soroševu suknju, morao je da se
ponižava na sve načine. Neke od njegovih besramnih epizoda opisali
su američki ambasadori u depešama, koje je otkrio Vikiliks.

Vilijem Montgomeri je, pri kraju svog mandata na funkciji
američkog ambasadora u Beogradu, zabeležio Vučićeve napore da se
preporuči za saradnju sa zapadnim diplomatama. Montgomeri u
jednoj depeši s kraja 2004. godine navodi da je Aleksandar Vučić,
generalni sekretar Srpske radikalne stranke, u razgovoru sa dvojicom
predstavnika UNHCR-a istakao da se Tomislav Nikolić i on ne slažu
sa zahtevima koje im iz pritvora u Ševeningenu ispostavlja Vojislav
Šešelj. Uz napomenu da je Vučić „pretpostavio da razgovara sa
agentima naše ambasade“, Montgomeri je citirao i izjavu da „Vojislav Šešelj naređenja u SRS šalje preko svoje supruge Jadranke, koja
izaziva nezadovoljstvo saradnika svojim ponašanjem, kao da je ona
šefovica“.

Osim olajavanja Vojislava i Jadranke Šešelj, Vučić je Amerikance
obaveštavao i o konkretnim postupcima SRS-a, koje je počeo da
prilagođava interesima SAD-a.

– Generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić rekao je jednom
od ključnih kontakata ambasade da SRS planira da podigne ton i
žestinu napada na vladu (Vojislava Koštunice), ali da neće obarati
vladu pre jeseni. Strategija SRS-a je da deluje posle crnogorskog
referenduma, posle Mladićevog izručenja Hagu i pošto se
razgovori o konačnom statusu Kosova uveliko razreše. U
međuvremenu, SRS se nada da će snažna retorika polako
rezultirati većim brojem glasača tokom sledećih šest meseci.
Radikali se nadaju da će ovaj plan rezultirati osvajanjem
parlamentarne većine, budući da Vučić ostaje zabrinut u vezi sa
mogućnostima stranke da stekne koalicionog partnera – navodi se
u depeši koju je ambasador Majkl Polt poslao Stejt departmentu 19.
aprila 2006. godine.

„Ključnim kontaktima“ američke ambasade, Vučić je objašnjavao
stranačku strategiju, a „posrednim kontaktima“ je plasirao lične
stavove. U pokajničkom maniru, američke diplomate je uveravao da
se odriče radikalske velikosrpske ideologije, podrške Radovanu
Karadžiću i Ratku Mladiću, pa i kritike postupaka kojima je Zapad
pomagao proces odvajanja Kosova od Srbije. Takve poruke je slao
čak i preko Marka Blagojevića, tadašnjeg direktora CeSida.
– Velika Srbija je bila nerealna politika – navodi se u jednoj depeši
iz maja 2006. godine.

Nekoliko meseci kasnije, Blagojević je uspeo da posreduje u
organizaciji sastanka Vučića i neimenovanog službenika američke
ambasade u prostorijama SRS-a u Zemunu.

– Tokom januarskih izbora u Srbiji (2007.) Vučić je rekao
službeniku ambasade, prilikom zvanične posete radikalskom
štabu u Beogradu, da je poštovalac Baraka Obame. Tema i ton su
delovali kao da je pažljivo pratio predsedničku trku u SAD – naveo
je ambasador Polt.

Iako sa istaknutom rezervom, američke diplomate su podržale puč
u Srpskoj radikalnoj stranci. U izveštajima su citirali izjave Tomislava
Nikolića i Aleksandra Vučića, ali su, uz njih, navodili tvrdnje svojih
beogradskih informatora (Sonja Biserko, Žarko Korać, Bratislav
Grubačić, Veran Matić, Dragan Popović, pa čak i Mića Ćurković) da“radikalima ne treba verovati na reč“. Nepoverenje nije splasnulo ni
posle puča, odvajanja Nikolićeve i Vući}eve grupe i formiranja Srpske
napredne stranke.

Ambasador Kameron Manter je bio svečani gost na osnivačkoj
skupštini SNS-a. U izveštaju s tog događaja nije propustio da istakne
nekoliko postupaka dojučerašnjih radikala, kojima su pokušali da mu
se dodvore.

– Na prijemu nakon kongresa (osnivačke skupštine SNS-a, nap.
autora), Nikolić i Vučić su toplo primili otpravnika poslova i
izrazili zahvalnost za prisustvo predstavnika ambasade. Vučić je
u dve prilike izrazio želju da se sretne sa otpravnikom da bi
nastavio razgovore o planu stranke za budućnost Srbije. Nikolić
se, u blizini medija i novinara, pozdravio sa otpravnikom i na
engleskom jeziku izrazio zahvalnost ambasadi što se interesuje
za njegovu stranku. Nikolić je prethodno odbijao da govori
engleski sa strancima i nikada nije javno priznao da govori
engleski. Portparol SNS i novoizabrani član predsedništva,
Nebojša Stefanović je rekao otpravniku da je zadovoljan što je
stranački kongres prošao bez problema, ukazujući da je bilo brige
zbog toga šta će neki govornici reći. Stefanović je komentarisao
da su govori bili umereni, kao što se i nadao. Otkrio je da je
njegova odgovornost u SNS-u nadgledanje političke strategije u
Beogradu i dodao da jedva čeka da pozove otpravnika na buduće
zvanične i društvene događaje – napisao je Kameron Manter u
depeši od 24. oktobra 2008. godine.

Manter je u tom izveštaju opisao kako je Vučićevo obezbeđenje
isteralo iz sale Simu Spasića, koji je glasno protestovao zbog
prisustva američkih i ostalih zapadnih diplomata. Takođe, Vučić se
teatralno, pred strancima, distancirao od Luke Karad`i}a, brata
Radovana Karadžića, koji je dva i po meseca pre tog događaja
uhapšen i izručen Haškom tribunalu, zbog čega je Vučić tada
organizovao miting u Beogradu.

– Vučić je kontaktu iz ambasade rekao da je SRS poslala Luku
Karadžića, brata optuženog ratnog kriminalca Radovana Karadžića
da upadne na konkret i slika se sa vođama SNS-a. Stojeći odmah
iza Karadžića u liniji za prijeme, otpravnik je video Vučića kako
lagano odguruje Karadžića dok je on pokušavao da ga poljubi.
Tokom kongresa, Karadžić se glasno bunio u razgovoru sa onima
koji se sedeli oko njega, zbog toga što Nikolić i Vučić nisu hteli da
pomenu njegovog brata koji je u MKSJ (Međunarodnom
krivičnom sudu za Jugoslaviju u Hagu) – opisao je Manter.

Očigledno, Vučić je tada lagao i Mantera, pošto je Luka Karadžić i
danas član Glavnog odbora Srpske napredne stranke.

Značajnu ulogu u Vučićevoj transformaciji iz statusa veliskosrpskog
radikalskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika odigrao je tajkun
Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca, bivši direktor Demokratske
stranke i kum Zorana Đinđića. Kostić je na svojoj jahti organizovao tajne
sastanke Vučića i Montgomerija. Dok su krstarili od Budve do
Dubrovnika, dogovorili su se o saradnji. Montgomeri je, za mesečni
honorar od 7.000 evra, pristao da lobira za Vučića, Nikolića i SNS u
Vašingtonu, a i da ih obučava kako ne bi prešli preko „crvenih linija“,
koje su Amerikanci iscrtali u planu za kreiranje „postkosovske Srbije“.
Ipak, Vučić je ulaznicu u američku milost dobio preko Zorana
Koraća. Ambasadori su se smenjivali, dolazili su i odlazili specijalni
izaslanici američkog predsednika, baš kao i agenti CIA, ostajao je
samo Korać.

Iako sam sebe opisuje kao „one man operation“, čoveka bez šefa,
koga neko može nešto da zamisli, ali ne i da mu nešto naredi, Korać već
četvrt veka ima imidž „the invisible man-a“, nevidljivog operativca, koji
utiče na američku politiku na prostorima bivše SFRJ, a i šire. Još pre
petooktobarskih promena, Korać je izgradio bliske osnose sa
Gabrijelom Eskobarom, koji je tada bio direktor kancelarije američke
ambasade u Banjaludi.

– Sa Gejbom sam radio jako puno, on savršeno zna prilike na
Balkanu. Normalno da sam sugerisao Gejbu da uradi sve što
može da pomogne DOS-u u obaranju vlasti Slobodana Miloševića.
Kad sam upoznao Aleksandra Vučića mogao sam da prebrodim
sve razlike između njega i mene, jer sam pošao od toga da je
Vučić opterećen stradanjem njegove porodice po očevoj liniji i da
je ušao u politiku u 22. godini. Osim toga, svi se menjamo. I ja
sad znam gde su bile moje zablude. Ja sam proveo sa njim dve
godine slušajući ga. Video sam da je to čovek vanrednog
obrazovanja. I šta mi je imponovalo? Ako bi on u društvu mojih
prijatelja iz velikog sveta čuo neku dobru misao, on se nije
ustezao da uzme papir i to na kolenu zapiše. Za razliku od nekih
drugih političara koji sve znaju. I kad sam video da je njegovo
definitivno opredeljenje odlazak u zapadni svet, rekao sam sebi:
„Ovaj momak će da preore Srbiju“. I rekao dam da ću mu pomoći,
dobrim delom i zbog toga što sam bio razočaran onim što se
dešavalo s „Otporom“, ponašanjem „dosovaca“ i poništavanjem
svega onog što je značio Peti oktobar. Kasnije su me, međutim,
neke moje privatne stvari udaljile od Vučića, tako da su te priče o mom nekakvom uticaju na Vučića uglavnom preterane i bez
osnova – rekao je Korać u intervjuu za podgoričke Vijesti, u kome je
opisao svoj uticaj na formiranje aktuelne crnogorske vlade na čelu sa
Milojkom Spajićem.

Korać je Vučić otvorio ulaz u američku ambasadu i obučio ga kako
da kontaktira s različitim nivoima diplomata. Neke je, poput Metjua
Palmera, držao na mesečnoj apanaži od 20.000 evra, a nekima,
poput Gabrijela Eskobara, nije smeo ni da ponudi mito.

Posle svega, Korać ne može da bude ponosan ni na Vučića, kao što
nije na svoje prve polu-proizovde iz „Otpora“ i DOS-a. Primitivnim
šibicarenjem, Vučić je uspeo da se zameri svim američkim vlastima.
Podržao je, čak i finansijski, novcem građana Srbije, kandidaturu Hilari
Klinton na predsedničkim izborima na kojima je pobedio Donald
Tramp. Na sledećim izborima je podržao Trampa, a pobedio je
Bajden. Ko god pobedi na ovogodišnjim izborima u Americi, nastaviće
da progoni Vučića, ali ne zbog političkih postupaka, nego zbog
kriminalnih afera.

Vučić se istim principima rukovodio i u kontaktima s diplomatama iz
Evropske unije. Svakog meseca je svojim briselskim abonentima,
prvo preko Banjaluke, a potom preko Budimpešte, slao oko pola
miliona evra. Na spisku mušterija nalazi se nekoliko komesara EU,
šefova raznih misija i odeljenja zadu`enih sa Srbiju i region. Na
njegovom cenovniku visoko se kotiraju Miroslav Lajačk i Vladimir
Bilčik, koji mesečno dobijaju po 50.000 evra . Pritom, Lajčak je
običan kurir, bez operativnih ovlašćenja, a Bilčik je već daleka prošlost,
pošto njegova Demokratska partija nije uspela ni da preskoči cenzus
na poslednjim izborima u Slovačkoj.

Realno, takve birokratske kreature su nivo do koga mo`e da
dosegne Vučićev uticaj. O sastancima sa „predstavnicima
ameri~ke duboke države, koji će ga obavestiti kakva sudbina
čeka Srbiju“, Vučićeva plitka pamet mo`e samo da mašta ispod
suknje Aleksa Soroša, gde mu je i mesto.

antrfile

Moron i Morton

Vojislav Šešelj je, dok se još bavio politikom, po povratku iz Haga
tvrdio da je Vučić vrbovao Morton Abramovic, bivši američki
diplomata i član upravnog odbora Međunarodne krizne grupe.

Abramovic je krajem 1998. godine javno zahtevao od predsednika
Bila Klintona da promeni politiku prema balkanskim državama i da
„odlučnim akcijama protiv Srba prekine etničko nasilje, koje oni vrše“.
Abramovic je učestvovao u neuspešnim pregovorima u Rambujeu i to
kao zvanični savetnih albanskih predstavnika. Tada nije prihvaćen
njegov zahtev da vojska SAD izvrši invaziju na SR Jugoslaviju, ali
nekoliko meseci kasnije je po~ela NATO agresija.

Abramovic je u tajnoj misiji uticao na Vučića da se distancira od
Šešelja i SRS-a. Umesto obećanja i mita, ponudio mu je samo pretnje.
Vučić je, naravno, popustio. Posle tog susreta, svi transkripti Šešeljevih
„zaštićenih razgovora“ s ljudima iz vrha SRS-a stizali su u američku
ambasadu i Haški tribunal. Haške sudije su ih koristile kao dokaz da je
Šešelj zloupotrebio dozvolu za takvu vrstu komunikacije, pa mu je
nekoliko puta zabranjivana upotreba telefona i porodične posete.