Trilioni za orbitu

Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Fiktivni kapital (dug) sada pokriva dospele obaveze i kamate, dok nova dodatna likvidnost odlazi na finansijske plasmane (hartije od vrednosti). Nelikvidnost banaka postaje stalni problem, a dospele obaveze iz kredita iscrpljuju realni sektor privrede. Sistem bez dodatnog ubrizgavanja nove sve veće mase svežeg novca ne može funkcionisati. On je izložen permanentnim finansijskim krizama.

Pojavom krize dolazi do naglog pada emisije svih oblika vrednosnih papira, kako onih s dividendom (varijabilnim prihodom) tako i onih s čvrstom kamatom. Kursevi akcija i obligacija u krizi padaju, dok pad profitne stope i rast kamatne stope potenciraju pad cene vrednosnih papira. Vrednost čvrsto ukamaćenih vrednosnih papira opada zbog rasta kamate. Tek postepenim izlaskom iz krize i oživljavanjem privrede, kamata opada, vrednost akcija se povećava. Interes obilnog spekulativnog zajmovnog kapitala za te vrednosne papire raste, uz istovremeni rast profitne stope (neto rentabilnosti kapitala). Akcije se sve više traže umesto vrednosnih papira s čvrstom kamatom, kursevi akcija naglo rastu. Dolazi do ulaganja neuposlenih kapitala, realne investicije rastu, prosperitet se ubrzava (dok ponovni nastanak krize ne preokrene ove tokove).

Spekulativno ulaganje kapitala u inflacionističkoj recesiji se stalno povećava. Često i sama država pristupa kupovini ovih akcija iz čiste emisije novca, što stvara dodatni novčani „kapital“ na tržištu, uz očekivano olakšanje izlaska iz krize. Samo, kako preokrenuti negativne tokove u krizi?

Evropska centralna banka, videli smo, prišla je dodatnoj emisiji evra od 2,2 biliona u mesečnoj dinamici od 60 milijardi (a u jednom periodu i 80 milijardi evra) i to bankama da bi pomogle privredu u krizi.To se odnosi na kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti, čime se emisija novca „transformiše“ u novčani kapital na raspolaganju. To dovodi do ubrzanog procesa centralizacije kapitala. Sredstva se plasiraju u konglomerate koji su u stanju da osiguraju dovoljne stope rentabilnosti kapitala, dok se manje otporna preduzeća u kriznoj situaciji pretvaraju u akcionarska društva, ili ih država podržava dodatnim direktnim injekcijama novca i kredita.

Makroekonomska politika u tako izmenjenim uslovima i odnosima, uglavnom neokejnzijanskog tipa, sada se pokazala potpuno neefikasnom u regulisanju konjunkture. Promene u proizvodnji pojedinih grana, uz brz tehnološki razvoj, praćen neiskorišćenim kapacitetima, ne reaguju na impulse kojima se podstiče tražnja. Nove izmenjene investicije ne reaguju na takve impulse, što znači da regulisanje agregatne tražnje u kapitalističkoj privredi nije efikasan mehanizam za izlazak iz krize i pokretanje realnih investicija. S druge strane, javne investicije (državnog kapitala) najvećim delom su zasnovane na deficitarnom finansiranju i rastu javnog duga, što obara ukupnu efikasnost investicija. Veliki deo akumulacije države odlazi na plaćanje kamata. Time i emisija novca nije u funkciji razvoja, već se koristi za pokriće državnih izdataka, što samo zaoštrava monetarnu nestabilnost i pojačava inflaciju. Savremena kriza time dobija karakter monetarne (finansijske) krize, mada je to samo spoljna manifestacija duboke strukturne krize. Naglo širenje emisije novca i kreditnog volumena ne samo da je jedan od bitnih faktora inflacije, već i faktora koji pooštravaju krizu, upravo tako stoje privremeno odlaže.

U borbi protiv inflacije ekonomska teorija danas preporučuje visoku kamatnu stopu, što dovodi do daljnjeg obaranja profitne stope. Danas se ekonomska kriza nastoji ublažiti ili odgoditi monetarnom ekspanzijom i obaranjem kamata. Time je u monetarni sistem ugrađena suprotnost ciljeva i efekata ovih mera. Inflacione tendencije su inherentne savremenom visoko koncentrisanom kapitalizmu, koje svojim delovanjem na preraspodelu dohotka dovode do relativnog obaranja najamnina u dohotku. To je ono što kapital dugo nije uspevao da učini pritiskom na radničke sindikate. To je poznati pritisak poslodavaca za snižavanje cene rada i najamnina. Time se stvara dodatni prostor za akumulacjju kapitala i rast profitne mase. Savremena inflacija u kapitalizmu je time često svesno izazvana upravo u funkciji preraspodele. To je proizvedena inflacija od države i krupnog kapitala oko preraspodele bruto domaćeg proizvoda. To je posledica stava ekonomske teorije da dozirana (kontrolisana) inflacija nije štetna već korisna za podržavanje konjunkture i ekspanzije, a s druge strane, za „stvaranje“ kapitala za razvoj. Nastaje potrošačka inflacija (inflacija troškova) kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sjstema.

Država u kapitalizmu danas ne želi da ispusti iz ruku kredit i novac, upravlja njima kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreči ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrota banaka, berzanske lomove i rastrojstva finansijskog sistema u celini u deflaciji i finansijskoj krizi (poučeni iskustvom iz velike ekonomske krize iz tridesetih godina i velike finansijske krize i deflacije 1982. godine, kao i nove svetske ekonomske krize).

Kontrolori novca ne žele nove lomove i obezvređenje kapitala u krizi. Sada čine sve da se ne ponove krize, čak i enormnom emisijom novca da se spreči deflacija, pad cena i potrošnje. Banke širom sveta ubacuju ogromni jevtin novac u propale ekonomije. Ogromna emisija je izvršena (dolara, funti, evra, jena) da se spasu krupne korporacije, osiguravajuća društva, banke i vojno-industrijski kompleksi. Tako je u periodu ove krize emitovano 24 biliona dolara, 2,4 biliona evra, slično je i kod funti. Stvoreno je brdo spekulativnog novca ili bankarskih proizvoda (derivata) od gotovo 770 biliona dolara, nasuprot oko 74 biliona dolara svetskog bruto proizvoda. Svet novca i spekulativnog kapitala se odvojio od realne ekonomije i ima sopstvenu moć, cirkulaciju i „oplodnju“ (profit). Ovaj finansijski svet autonomno „proizvodi“ i samu kamatu koja se odvaja od profita i realne ekonomije – koja joj čim stvarnu osnovu i izvor. Kamatni kapitalizam i spekulacije su zadominirali u privredama. Razvila se prava imperija haosa. Stvoreno je „kraljevstvo haosa“, rušenje institucija sistema, i međunarodnog prava. Narasta po mnogim autorima finansijski fašizam u kojem multikorporacije preuzimaju suverenitet država.

Multikorporacije su razvile i pojavu transnacionalne utaje poreza, čime smanjuju i finansiranje javnog_sektora i institucija, koje služe društvu i zajedničkim interesima. Podsetimo se samo izbora Makrona, Maria Dragija, Maria Montija, Regana, Tačerove, Klintona, Rahoja i dr i uticaja krupnog kapitala u njihovom izboru. Pri tome multibanka Goldman Saks upravlja Evropskom centralnom bankom, a pet porodica u SAD drži američku centralnu banku (FED).

KRIZA I ZAOŠTRAVANJE SUKOBA RADA I KRUPNOG

 SPEKULATIVNOG FINANSIJSKOG KAPITALA

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja“ i „ekonomije blagostanja“ značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti, socijalnih problema, „korekcije“ tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni“ dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je. Teorija ciklusa takode. Propagirao se kapitalizam kao večit sistem i „kraj istorije“. A o kraju civilizacije nema ni govora o tome.

Nastankom i opštim nametanjem ideologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla. Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansiski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.

Najamnine padaju u poslednih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji“ naglo opadaju. Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spašavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda – dovode do nove nezaposlenosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena. Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja) stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi  do otežanog vraćanja kredita  (inače prezaduženog  sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

ZAPOSLENI KAO TROŠAK U „PROIZVODNJI“ PROFITA I PORASTA KAPITALA

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima – sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela doholka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala). Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i novu preraspodelu moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija fmansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala.

TEKTONSKI POREMEĆAJI ODNOSA RADA I KAPI TALA – PRETVARANJE PERIODIČNE U STALNU KRIZU

Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti „zaštićena oaza“ od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije – koji su zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država. Nacionalna država indentitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja – savremene države, intenacionalizovanog kapitala i „domaće“ radničke klase.

Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima. Finansijsko-bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala, Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala. Rad se tretira uglavnom kao „privezak kapitalu“, nužni trošak – koga treba stalno smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala. Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala. Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije. Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili „države blagostanja“. Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska, prava. Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što odvodi budžete u visoke deficite. Deficiti se „leče“ i uravnotežavaju javne ftnansije uglavnom kroz smanjenje socijalnih rashoda (penzije i dr) i ličnih dohodaka u javnom sektoru. Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu. Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo čepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom koji se kreće u zoni spekulacija ili „begstva“ kapitala u „poreske rajeve“. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa. Investicije i proizvodnja stagniraju, zaposlenost opada, uz narastanje velike nesigurnosti radnog mesta. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijanim prekarnim radnim odnosima.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu „spekulativnu penu“. Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanje ili gotovo nestanak srednje klase.

Srednja klasa na zapadu ubrzano potpuno nestaje. Socijalno odgovorna država nije našla ništa novo kao alternativu uništavanju stubova socijalne države ili države blagostanja. Savremene države i njihov uglavnom izabrani establišment od strane nosilaca krupnog kapitala, zastupa interese kapitala, a zajedno s njim umesto da ostane i dalje država blagostanja (veće socijalne pravde i ravnoteže) zastupa tezu da je nastao globalni socijalni parazitizam. Socijalni i lični izdaci su „preterani“, tako da se u politici fiskalne konsolidacije (sanacije državnih finansija) uglavnom oni smanjuju. Ovo iz razloga što su mnoge vlade gotovo bankrotirale ili su u raljama dužničkog ropstva zajedno sa građanima.

NEOLIBERALNO RAZARANJE PRIVREDE I DRUŠTVA

Prihvaćeni neoliberalni model kod nas doveo je do svih navedenih negativnih posledica – razaranja privrede i društva, uz potpunu dominaciju stranog bankarsko-finansijskog kapitala. Razvija se i proces otuđenosti radnika od kapitala i rezultata razvoja, a s druge strane otuđenosti države od interesa radnika i nezaposlenih (slom socijalne države). Partokratski sistem, koji je uzurpirao javni i politički život, ruši moralnu osnovu društva.

Napadnuti su nam porodica, moral, sloboda mišljenja, socijalna pravda, država kao institucija, a sada i crkva, a prevladava nemoral, ponašanje postojećih stranaka kao na pijaci, sve se kupuje i prodaje (samo je pitanje cene i interesa). Uništavaju se sve kapitalne vrednosti društva. U nijednu stranku ne možete imati poverenje. Kriminal je prodro u sve pore društva i njegovih institucija. Svemoć novca je prodrla u svest i određuje ponašanje gotovo svih struktura i pojedinaca.

Može li se na njihovom modelu i makroekonomskoj politici izaći iz tekuće krize i rešiti nagomilani problemi? Ne može! Ekipa koja nas je uvukla u krizu i ogromnu nezaposlenost ne može ponuditi druga rešenja, jer podredili su nacionalne i državne sopstvenim interesima i krupnom finansijskom kapitalu, a radnike i osiromašeno stanovništvo gurnuli na marginu društva i običnu glasačku mašinu u nemaštini i beznađu. Na izborima se kupuju za bezvredne stvari i lažna obećanja. Treba li nam taj splet interesa, gušenje razvoja i uništavanje nacije?

Da li ste videli onu deprimirajuću, tužnu i gorku socijalnu sliku na TV Palmi (30.12.2017) kada masa naroda čeka u redu da dobije 2000-3000 dinara Palmine „socijalne pomoći“. Kako vam je delovalo to „oduševljenje“ onih u razgovoru s novinarom za dobijenu mizeriju koja mnogima „život znači“, jer im niko u porodici ne radi, nikakvih primanja nemaju, a bolest i godine sustižu. Uz svaku pohvalu za ovakav potez, ide i nekoliko pitanja: Da li vlast zna pravo socijalno stanje nacije, gde su najavljene socijalne karte, zašto se sistemski ne reši položaj gladnih i bednih u državi, kako dalje tolerisati (zakonski) ovakvo raslojavanje društva. Socijalna i materijalna slika društva je potpuno drugačija od TV-predstavljanja u javnosti. Dok jedan uži obogaćeni sloj u „tranziciji“ kupuje banke, preduzeća, banje, zemljišne komplekse, jahte, avione, kamione, ogromne kuće i stanove, iznosi kapital u inostranstvo, ne znaju šta sve imaju od bogatstva, ne plaćaju poreze i doprinose, totalno eksploatišc zaposlene i sl. na drugoj strani je masa osiromašenog i izgladnelog stanovništva.

Prema jednom nedavnom istraživanju („Starenje u gradovima – izazovi savremenog društva“, 2017) preko 92 odsto starijih u gradovima imaju prihode u prošeku 23.650 dinara, dok 8-10 odsto živi na granici apsolutnog siromaštva, a 46 posto teško sastavlja kraj s krajem. Kod grupe penzionera polovina ima penziju ispod prosečne, a skoro polovina iznad prosečne. Oni koji imaju penzije ispod prosečne, a ipak iznad granice apsolutnog siromaštva, čine čak 28 odsto. Nezaposlenih ima daleko više u odnosu na zvanične podatke. Koliko je socijalno raslojavanje vidi se iz podatka da ispod 200 evra preživljava dva miliona građana. Od ukupnog broja penzionera čak 990 hiljada ima ispod 22.000 dinara (što čini gotovo 60 odsto) dok preko 227.000 prima do 11.447 dinara. Poljoprivredni penzioneri primaju prosečno 9.373 dinara. Socijalna slika društva je izuzetno loša i nabijena brojnim životnim traumama.

Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže“ u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita, uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala, gde su zaposleni postali goli privezak kapitala, „dodatak“ kapitalu i gotovo nepotreban trošak. Pri tome se nastoji da ga treba „maksimalno racionalizovati“ i smanjivati u ceni koštanja.

Očuvanje nacionalnog identiteta, političke kulture, poverenja građana u institucije sistema i sl. veoma je teško u uslovima kada se najveći deo stanovništva nalazi na ivici gole egzistencije i svakodnevnoj bici za preživljavanje (uz sve veća odricanja). Male države u otklanjanju navedenih slabosti sistema treba da jačaju javne institucije (države), da se vrate nacionalnom ekonomskom suverenitetu, radu i kvalitetu, kreativnosti, tradiciji i kulturi, da se vrate „moralnim normama“ i odgovornosti, dakle sređenoj, uređenoj i odgovornoj državi, bez koje se socijalni i ekonomski sistem i razvoj ne mogu održati.

Dakle, videli smo, kako se rasprodaje društveno bogatstvo, razara država i ruši suverenitet. Sve se to odvija programirano i sistematski, pod parolom demokratije, slobodnog tržišta i ljudskih prava i sloboda. Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je“ i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma – kojim im stoji u osnovi, dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide. Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima. Jasno je da je „uspon fundamentalizma slobodnog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma“.

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge“ neoliberalizma: 1) Privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna; 2) Liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta); 3)Decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); 4) Ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija kod nas zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja“. Stvara se model „zavisnog razvoja“, „nadzirane ekonomije“ od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Neoliberalne dogmate, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko-socijalne sigurnosti. Nametanje novog Zakona o radu u cilju „usklađivanja“ sa EU, samo do kraja otkriva ovaj sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Nažalost, uz posredničku ulogu država koje su se stavile na stranu krupnog kapitala i napustile koncept „države blagostanja“ ili socijalne države. Narasta problem isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije). Eksperimenti sa šok-terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije – dakle traumatične situacije koja postaje, svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu.

Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju radikalnim „bolnim programom“ privređivanja, što je u stvari „teška operacija bez anestezije“. Strah je postao moćna poluga u rukama korumpiranih političara, koji čine sve da uterivanjem straha uguše svaki oblik otpora i kritike sistema. Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) „zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta“. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacije privrede).

Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, te da se mora pronaći novi poslovni razvojni model.

Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji ili nekontrolisanoj ekspanziji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova“ zaposlenih iz privatizovanih ili likvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatramo, strategija je produbljavanja krize, a ne dinamičnog razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i sam izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište), kao i domaće investicije. Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF-tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno-bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa. To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni lek“ MMF u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja“. Neoliberalna doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama – koja je poverena, navodno, nezavisnim centralnim bankama (koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne politike. Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima – dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije. Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima (prvog, drugog i trećeg reda), odnosno „bankarskim proizvodima“. Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privrede. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela, ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog, virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenje uskog kruga špekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza – kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja krize.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala. Realna ekonomija se istovremeno napušta i prepušta procesu stalnog propadanja. Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. „Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankarsko-spekulativnog) kapitalizma. Traže se nekakve „oplemenjene“ verzije atlantskog kapitalizma, tip „kreativnog kapitalizma“, ali i „kapitalizma sa savešću“ (Dejvid Kameron) ili čak „moralnog kapitalizma“ (Sarkozi). Svi polaze od toga da je „sebičnom“ kapitalizmu odzvonilo. Posebno se zagovara „nordijski kapitalizam“ – koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren globalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna „socijalna država“ ili država blagostanja). Traži se nekakav model „idealnog kapitalizma“, mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć. Dolazimo do interesantnog stava da je „kapitalizam bolest čovečanstva“ (Alen Badju, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014. godini je francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole), a nagrada je data „za analizu tržišne moći i regulativa“. Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i fmansijski sektor, „s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta“. Regulativa (veća) se odnosi na banke i druge finansijske institucije. Ova nagrada se vezuje za dva aktualna problema savremene krize i regulisanja:

1)Svetska finansijska kriza je najvećim delom rezultat neregulisanih finansijskih tržišta i bankarskog poslovanja, koje je praćeno socijalizacijom gubitaka u propalim bankama, bez kažnjavanja njihovih menadžera (čak i uz dodelu ogromnih bonusa),

2)Nastojanje razvijenih privreda da rigoroznom regulativom

poslovanja banaka i finansijskih tržišta spreče izbijanje nove finansijske krize, odnosno ako u nekoj državi izbije kriza da se spreči efekat prelivanja krize preko finansijskog tržišta na druge države. Gubitke će snositi akcionari banaka, a ne budžeti kroz direktne intervencije u spašavanju velikih banaka, odnosno stanovništvo kroz visoku inflaciju izazvanu enormnim upumpavanjem novca centralne banke. Sve se radi u cilju sprečavanja kolapsa bankarskog sektora i finansijskog sistema u celini, ali i izbijanja nove, razornije svetske ekonomsko-finansijske krize čije su pretpostavke potpuno ostvarene.

FINANSIJSKE OPERACIJE, SPEKULATIVNA EKONOMIJA I SUKOBI U „SVETU RADA“

Banke širom sveta ubacuju sada ogroman jevtin novac u propale ekonomije u krizi. U tom „bankizmu“ finansijske spekulacije se podstiću vladama i bankama, dok nametnuti programi štednje i ogromna socijalna nejednakost uništavaju finansijsku stabilnost stanovništva. „Povratak“ u surovi i eksploatatorski kapitalizam, kojim se političke strukture hvale, je u osnovi društvo kapitala i duboko socijalno nepravedno društvo.

„Bolja budućnost i vera u nju je osnovno ljudsko pravo. Privatizujući sve resurse, raslojavajući društveno tkivo i brišući sve nade u pravedniji život, ultraliberalizam direktno i trajno ugrožava ljudska prava“ i društvo u celini i njegovu budućnost.

Jednakost se ne ograničava na teoretska prava građana pred zakonom: ako demokratija zaista želi zaštititi ljudska prava i obezbediti građanima osnovnu ekonomsku slobodu, solidarnost se nameće kao jedino rešenje. Upravo neoliberalizam poništava solidarnost i zajedništvo, a individualizam i profit stavlja na pijedestal uspešnosti. Kapitalizam, da bi opstao, mora podrediti brutalne zakone konkurencije superiornim zakonima života i omogućiti svakome „dostupnost sredstava da efektivno upravlja svojom sudbinom“. Evropska unija, kojoj se nekritički teži je neoliberalni kapitalizam, sistem eksploatacije, otuđene birokratije, sve češćih masovnih pobuna radnika i sve većeg broja nezaposlenih. Ovo se posebno odnosi na nametanje novog Zakona o radu u tim zemljama i gubitka radničkih prava. Porast cena energenata i hrane i dr. do čega će ubrzo doći, zaoštriće pobune obespravljenih i nezaposlenih do krajnjih granica. Obrnuta socijalna piramida tih društava je vrlo nestabilna, sklona rušenju (padu) uz velike socijalno-političke potrese.

Uz sve navedeno, sa vremena društva doživljavaju velike transformacije. Istina je da je danas rad (radna snaga) u najvećoj krizi od nastanka kapitalizma.

„Krivci“ za to su i sledeće velike promene:

1) Globalizacija (seljenje kapitala iz države u državu i begstvo kapitala), što stvara dugoročnu nesigurnost i slabu „vezanost“ kapitala za nacionalnu ekonomiju. Internacionalizacija kapitala stvara veliku neizvesnost nacionalnim državama,

2)Automatizacija (i „istiskivanje“ masovnog rada),

3)Digitalizacija,

4)Robotizacija procesa rada u novoj tehnološkoj revoluciji,

5)Internet,

6)Besomučna jurnjava za profitom i proces finansijalizacije,

7)Opšta kriminalizacija i spekulativna ekonomija (begstvo od realne ekonomije i proizvodnje).

Na udaru novih tehnologija našao se klasičan rad (i radnik). Kapitalizam je otkrio novi tehnološki uzlet i ogromnu preraspodelu između rada i kapitala, između profita i nadnica, a u okviru ostvarenog profita njegovo ulaganje u finansijske operacije i spekulativnu (a ne realnu) ekonomiju. Unutar „sveta rada“ narastao jc životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i sl). Unutar „sveta rada“ jačaju suprotnosti na sledećim relacijama: 1) zaposleni – nezaposleni, 2) zaposleni u javnom – zaposleni u privatnom sektom, 3) domaća radna snaga – uvezeni radnici. 4) obaranje plata i najamnina preko uvezene jevtine radne snage, 5) suprotstavljanje unutar same strukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i „vučijem“ sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr.